Tokom Drugog svetskog rata, usled bombardovanja iz vazduha, mnogi gradovi su gotovo izbrisani sa lica zemlјe, a razaranja su bila takva da se i danas na objektima vide tragovi gelera. U najvećem broju slučajeva, to nisu bili vojni cilјevi. Razaranje je vršeno zbog demoralisanja stanovništva, prvenstveno vojno i radno sposobnog, u nadi (pogrešnoj, kako će se u svim slučajevima ispostaviti) da će građani dići glas protiv vojno-političkog rukovodstva u cilju izlaska iz rata. Dalje, postojala je nada da su urbani centri žile-kucavice ratne mašinerije te da će se njihovim razaranjem uneti haos u privredu i transport. Konačno, postojao je i element osvete, obesti i radi demonstracije sile. To su radile sve strane u ratu. London, Konventri, Drezden, Berlin Nirnberg, samo su neki od urnisanih gradova. Posebno treba istaći i naš Beograd, inače proglašen otvorenim gradom, koji su bombardovale obe zaraćene strane. Ništa boje nisu prošli ni drugi veći gradovi u Srbiji. Verovatno je Rim, takođe otvoren grad, jedini toga bio pošteđen, možda i zato što se u njegovom jezgru nalazio Vatikan. U SSSR, razaranja su pretrpeli Kijev, Minsk, Smolensk, da navedemo samo veća mesta, ali i svi drugi gradovi Sovjetskog Saveza koji su se našli na dohvat neprijatelјu. Moskvu je čekala ista sudbina, pogotovo što su Nemci bili dobro pripremlјeni za ove operacije – napravlјene su posebne mape i fotografije… Ali, kada je došlo vreme bombardovanja, nemački planeri su neočekivano otkrili da su mnoge poznate građevine „nestale iz Moskve” i da ih nema na onim mestima gde su ih predratni špijuni tokom ”turističkih” poseta locirali specijalnim vrstama fotoaparata!
Nemci su započeli razradu planova za vazdušne napade po Moskvi još u vreme kada niko nije ni pomišlјao da bi joj oni mogli prići. U direktivi br. 33 od 19. jula 1941. godine, koju je odobrio Firer, „O dalјem vođenju rata na Istoku“, postavlјen je zadatak: „Što pre započeti vazdušne napade na Moskvu snagama Druge vazduhoplovne flote, privremeno ojačanim bombarderskom avijacijom sa Zapada“. U toj direktivi naglašeno je da bombardovanje Moskve treba da bude „odmazda za ruske vazdušne napade na Bukurešt i Helsinki“. Komandant Drugog vazduhoplovnog korpusa, general Lorzer, bio je direktno odgovoran za organizaciju vazdušnih napada. Sve vazduhoplovne grupe rezerve Vrhovne komande, za koje je predloženo da se u prvom redu koriste, bile su mu operativno potčinjene.
Nezavisno od borbenih pokliča, svakodnevnih izveštaja sa ratišta (gde su na najvećoj muci bili sovjetski sastavlјači vesti – kako katastrofu i debakl predstaviti kao strateško povlačenje ogromnih masa lјudi i tehnike) profesionalci su potpuno bili svesni situacije. U raznim komitetima, štabovima i stavkama sedele su iskusne starešine i političari (koji su preživeli Staljinove čistke) koji su zapamtili vreme građanskog rata, kada je jednog trenutka teritorija pod njihovom kontrolom bila svedena na jedanaesti deo Rusije! Stoga se, pored vatrenih govora, smesta sve pokrenulo kako bi se ublažile, a zatim i neutralisale posledice nedovolјne spremnosti za rat. Već u prvim danima preduzete su hitne mere za kamufliranje Kremlјa i obližnjih kvartova. Zadatak je poveren grupi arhitekata na čelu sa akademikom Borisom Iofanom, čije jevrejsko poreklo nije smetalo nikome. Ratna zbilјa naterala ih je da daju sve od sebe i smisle nešto što im u miru ne bi nikako stiglo na sto kao ideja. Upravo Iofan nije bio samo autor grandioznog, ali nerealizovanog projekta – Palate sovjeta; u junu 1941. talentovani arhitekta predložio je fantastičan plan koji je pomogao da se od neprijatelјa sakriju sva ta mesta koja su bila svetinja i simbol sovjetskog naroda i države.
Za samo mesec dana moskovski Kremlј postao je praktično nevidlјiv za noćne napade. Prema planu, bez ideoloških razlika, pokriveni su svi krstovi na crkvama i zvezde na kulama, a kupole hramova prefarbane su u crno.Uza zid Kremlјa postavlјeni su modeli stambenih zgrada. Crveni i Manježni trg bili su ispunjeni raznim kulisama od šperploče u prirodnoj veličini. Uklјučene su u rad i majstorske radionice moskovskih pozorišta u kojima ovaj grad nije nikada oskudevao. Modelari, građevinci, stolari…svako čije znanje se moglo iskoristiti, smesta je uklјučen. Ovde, takođe, nije bilo ideoloških podela jer se one, iz nemačkih bombardera, ne bi videle. Video bi se (bolјe rečeno – ne bi trebalo da se prepozna) samo rezultat rada. Lenjinov mauzolej je postao trospratni, a od Borovicke do Spaske kapije nasut je peščani put koji je svojom belinom noću predstavlјao običnu saobraćajnu traku i po svojim krivinama podsećao na jednu ulicu nekoliko blokova dalјe.
Sve zgrade Kremlјa su prefarbane. Hram Svetog Vasilija Blaženog praktično je nestao sa Crvenog trga (treba podsetiti da je trg dobio ime upravo po karakterističnoj, crvenoj boji cigala koje je trebalo prefarbati vodootpornim bojama): lažni zidovi i pokrivači na kupolama obavili su svoju ulogu . Crkva Pokrova Bogorodice „izbrisana je” s lica prestonice do pobedničkih dana. Čak su izmenjeni obrisi reke Moskve kao najvažnijeg orijentira, što je promenilo i sve druge orijentire za koje su bili vezani fašistički piloti. Kao rezultat, znatno je smanjen broj nemačkih vazdušnih napada na Kremlј. Ako ih je 1941. bilo pet, a 1942. tri, posle toga nije bilo više napada. Nemcima je ostalo da, manje-više napamet, bombarduju po starim kartama, ili da nagađaju šta su sve Sovjeti primenili u maskiranju, bez ikakve garancije šta će pogoditi ili šta su pogodili.
Nikako se ne može reći da nijedna neprijatelјska letelica nije nanela štetu Kremlјu. Jedna nemačka bomba pogodila je Arsenal, druga – garažu za posebne namene, gde su bili smešteni Stalјinovi automobili i tamo je ubila dežurne oficire. Jedna bomba pogodila je i veliku kremalјsku palatu, probila krov i pod hola Svetog Georgija, ali čudom nije eksplodirala, sačuvavši jedinstveni istorijski spomenik! Bombardovanje Kremlјa nastavlјeno je do proleća 1942, a svi objekti maskiranja su konačno uklonjeni tek 1945. godine. Očevici kažu da je najteže bilo očistiti kupole hramova od maskirne boje: crna boja ih je tokom ratnih godina u znatnoj meri nagrizla. Verovatno je reč o konvertibilnim premazima koji su se koristili (bez velikih promena koriste i danas) na brodovima i drugim sistemima, radi svoje nezapalјivosti. Realno je pretpostaviti da je Stalјin, hteo-ne-hteo, morao da kamuflira i sačuva crkve i hramove zbog njihove velike uočlјivosti i vrednosti kao neuklonjivog orijentira.
Iskušenja su bila velika, kako fizička, tako i moralna jer je srce komunističkog sveta bilo u Moskvi, koja je u mitologiji tadašnjeg sistema bila nedodirlјiva. Vreme od 22. jula 1941. do 29. marta 1942. bilo je najdramatičnije razdoblјe u istoriji Moskovske oblasti tokom rata. Tokom ovih meseci sam Kremlј je doživeo osam bombaških napada, kada je bačeno 15 eksplozivnih, dve svetleće, 151 zapalјiva bomba i jedna ”zapalјiva” koja je, ustvari, bila bure nafte od 200 litara. Kako smo već naveli, sovjetski planeri jesu bespogovorno slušali Stalјina, ali su radili i onako kako im znanje i struka nalažu. Pri tome, svi napadi su zabeleženi, ne samo zbog ratnih dnevnika već i psihološko-propagandne dobiti.
Pripreme za maskiranje počele su već trećeg dana rata, 24. juna 1941. godine, kada niko nije ni slutio, kako već pomenusmo, da će Nemci stići na četrdesetak kilometara do Moskve (čuveni spomenik ”Štiki- bajoneti”, nalazi se na 41. kilometru od gradskog prstena, na ulazu u Zelenigorod, na ”Lenjingratki” ili ”Piterskoj” kako ga danas taj put u Moskvi zovu). Tada je data i prva vazdušna uzbuna koja je pokazala sve nedostatke koji se nisu smeli ignorisati u stilu ”mi smo nedodirlјivi”. Uočene su manjkavosti i smesta su na arkadama Spaskih, Borovickih i vratima Arsenala ucrtane diskretne bele trake radi lakše orijentacije, a brzina vozila ograničena je na 5 km/h, sa zatamnjenim svetlima. Osoblјu obezbeđenja naloženo je da rigorozno proverava i kažnjava bilo kakvo nepoštovanje ovih mera. Šef NKVD za Kremlј, general-major Spiridonov, odmah je preporučio Beriji da se bez odlaganja počne sa masovnim radovima na maskiranju Kremlјa i okolnih kvartova. Na taj način, kako piše u njegovoj službenoj belešci, neprijatelјu će biti veoma otežano da pronađe sam Kremlј na fonu Moskve i tako gotovo isklјuči cilјano gađanje objekata. Radovi su počeli već 28. juna i završeni su do 1. avgusta. Interesantno je da je podneti plan je usvojen 14. jula dok su radovi uveliko trajali. Nešto ranije, 9. jula, Narkom SSSR odobrio je ukaz br. 73 ”O stvaranju maskirne službe pri Moskovskom savetu” gde je pobrojano šta sve treba da se maskira i koji su prioriteti ( državne zgrade, odbrambena postrojenja, vodovod, centralni telegraf, skladišta nafte, gradski mostovi). Već sledećeg dana donet je i odgovarajući ukaz o nadležnostima i zaduženjima, što prilično verno oslikava koliko su čak i oružane snage bile ogrezle u administraciji i birokratiji. Za neposrednu realizaciju svih ovih mera operativno je bila zadužena Komanda Moskovskog kremlјa koja je delovala samostalno u odnosu na Komandu Grada.
Primenjivane su najpraktičnije, ali i najmaštovitije mere, o čemu je već bilo reči. Gde god se moglo, podizane su makete stambenih zgrada, čak i obični krovovi kakvi se viđaju po Podmoskovlјu. Da sav ovaj trud ne bi bio uzaludan i izazvao lažno zadovolјstvo kod angažovanih izvođača, efikasnost maskiranja i tok radova svakodnevno su kontrolisali aerofoto snimcima s borbene visine izviđački avioni Moskovskog garnizona. Završnu proveru (nije se čekalo da Nemci obave svoju) 29. jula obavila je specijalna komisija na najvišem nivou. Izvedena je dnevno-noćna kontrola uspešnosti radova sa prosečne borbene visine od hilјadu metara, sa svih strana i pod različitim uglovima, kao da su zadatak dobili od Luftvafe, a ne od Narkoma.
Branioci se nisu oslonili samo na pasivne mere zaštite. Nedelјu dana od početka rata protivavionske mitralјeske posade postavlјene su na krovove Arsenala, velike palate Kremlјa i na druge objekte, a već krajemjula, svesni nadolazeće opasnosti, na područje Velikog trga Kremlјa bazirane su dve PA baterije Korpusa PVO; jedna srednjeg, a druga malog kalibra. Jačanje sistema PVO rapidno je raslo sa dolazećom opasnošću. U skladu sa uredbom Državnog komiteta za odbranu (GKO) br. 77 od 9. jula 1941. u odbranu Moskve uklјučene su sledeće snage i sredstva: 602 lovca, 796 protivavionskih topova srednjeg kalibra (85 mm i 76. mm), 248 protivavionskih topova od 37 mm, više 330 protivavionskih mitralјeza, 918 protivavionskih reflektora, 124 baražna balona i šest radarskih stanica za otkrivanje vazdušnih cilјeva. Grupisanje je izvršeno potčinjavanjem sastavu Prvog korpusa PVO i Šestog borbenog vazduhoplovnog korpusa .
Istovremeno, od 20. jula pa sve do sredine 1943. godine, NKVD je svakodnevno preventivno detaširao po jednu četu vojnika za gašenje zapalјivih bombi. Postavlјeno je i pet pokretnih sanitetskih mesta sa dežurnim parovima. Kao što se može videti, pripreme za predstojeća iskušenja izvedene su temelјno i bez propusta , a od mera se nije odustajalo čak i kad nemačka avijacija ni teorijski nije mogla da stigne do Moskve.
Jedna od najvažnijih epizoda ove bitke i nadmudrivanja pomenuta je i vezana je za ”Čudo u dvorani sv. Georgija”. Kao što je poznato, taj svetac, pobedonosac, zaštitnik je Moskve i cele Rusije. Već prilikom prvog bombardovanja, u noći između 21. i 22. jula jedna od bombi 250 kilograma, punjena amonalom, pogodila je Veliku kremalјsku palatu, probila krov i plafon – ali nije eksplodirala! Da se to dogodilo, nastala bi istorijska šteta. Iste večeri Sv. Georgije zaštitio je sam sebe još jednom, jer je u potkrovlјu nađena zapalјiva bomba od 1 kg koja se nije aktivirala. Naravno da se ovaj događaj može tumačiti na različite načine, ali inžinjerci i pirotehničari mogu da svedoče koliko je miliona komada bombi i mina ostalo neaktivirano (”slagalo”) tokom rata.
Pored navedene garaže u kojoj je stradalo dežurno osoblјe i uništeno nekoliko Stalјinovih automobila, tokom perioda kada su nemački piloti mogli da dopru do Moskve, stradale su redovno i telefonske veze – čvorišta i kablovi, prozori i druga oprema. Podsetio bih manje upućene da sve te zgrade, bez praktično ikakvih izmena i danas postoje. Već pominjana zgrada Arsenala je i sada kasarna i komandno mesto kremalјskog garnizona.
Poslednji bombarderski napad na Kremlј dogodio se 29. marta 1942. bez lјudskih žrtava. Preostaje nam da u dokumentima Bundesarhiva proučimo kakve su žrtve i šteta bile na strani Luftvafe. Ono što je javno dostupno s ruske strane je nedovolјno da bi se izvukao tačan zaklјučak. Prema sovjetskoj komandi, u toku odbijanja prvog masovnog napada Luftafe na Moskvu, oborena su 22 neprijatelјska aviona (od toga 12 lovaca). Prema nemačkim dokumentima (uklјučujući svedočenje zaroblјenih nemačkih pilota), prvi vazdušni napad na Moskvu koštao je Luftvafe 6-7 izgublјenih aviona iz različitih razloga, uklјučujući i one koji su se srušili ili su ozbilјno oštećeni tokom prinudnog sletanja na sopstvenu teritoriju. Sasvim sigurno je da se u arhivama nalaze tačni podaci, no oni nisu glavni cilј ove beleške, mada ilustruju kako pobednici i poraženi (kao i uvek) uvećavaju ili umanjuju svoje pobede ili gubitke.
Kad već spominjemo žrtve, evo i tog knjigovodstva smrti. U toku prve dve godine rata ubijene su, nestale ili podlegle ranama od bombardovanja, 94 osobe. Teško je povređeno 88 osoba, a lakše 76. Početkom novembra Nemci su odustali od zapalјivih bombi zbog njihove neefikasnosti, a zbog blizine fronta, dnevno se događalo i sedam napada ili pokušaja napada. Uzimajući u obzir sve ove podatke, može se reći da su pripreme za zaštitu Moskve (maskiranje, pravilan razmeštaj PVO sredstava i velika zasićenost lovačko-presretačkim snagama) dale svoj rezultat i pokazale da se pametnom, maštovitom i pedantnom realizacijom planova može postići mnogo. Pri tom treba imati u vidu da je teritorija Moskve u ”prstenu” gotovo hilјadu kvadratnih kilometara, pa gde god da je pala bomba Nemci su mogli da se hvale kako su bombardovali Moskvu. Na taj način, računajući ukupnu teritoriju moskovske gradske oblasti, prema sovjetskim podacima, tokom napada na Moskvu poginulo je više od dve hilјade lјudi, a broj ranjenih bio je triput veći. Oštećeno je ili uništeno 5584 stambene zgrade, 90 bolnica, 253 škole i 19 pozorišta i palata kulture .
Podaci se kod raznih autora, u zavisnosti od temelјnosti njihovog istraživanja razlikuju, ali ne previše. Evo i svedočenja iz pera Aleksandra Žirnova koji preciznije od drugih piše i o nemačkim gubicima:
Moskovska oblast je ukupno doživela 134 napada, od kojih se poslednji dogodio 4. aprila 1942. Potpuno su uništeni pogon Moskvatol, garaža NKVD, pekara br. 14, dve fabrike voća i povrća i skladište Narodnog komesarijata za železnice. Stradalo je nekoliko velikih moskovskih preduzeća, uklјučujući fabrike ”Srp i čekić”, fabriku Dinamo Kirov, fabriku za preradu gasa Kaganovič kao i fabrike Udarnica i Sako i Vanzeti. Mnogi mostovi, železničke stanice, gradski i železnički transportni objekti bili su bombardovani. Oštećene su i mnoge stambene zgrade, čiji tačan broj nije poznat. Prema ratnim procenama, bačeno je više od 1500 eksplozivnih i oko 57.000 zapalјivih bombi. Eksplozije i požari odneli su 2196 života Moskovlјana, a oko 5500 ranjenih primlјeno je u bolnice u gradu. To je koštalo neprijatelјa 1392 letelica oborenih iznad ove velike oblasti. I u ovom tekstu se jasno vidi gde su se istraživači razilazili u podacima, odnosno brojkama (kao i nemačka propagandna služba, uostalom); računalo se srce grada, odnosno Kremlј s neposrednom okolinom. Inače, mnoga stambena naselјa stradala su usled lutanja napadača ili prevremenog ispuštanja bojnog tereta radi bekstva od udara lovačke avijacije i PVO.
