Rov

Kada čujemo ili pročitamo ovu reč, najpre pomislimo na Prvi svetski rat i svu mučninu koju taj pomen izaziva – ljude kao topovsko meso, zamršen splet zaklona punih blata i vode, pacove u zemunicama, naduvene leševe na žičanim preprekama…

Međutim, rov nije samo vojni pojam. Po definiciji, rov je vrsta iskopa u tlu. Razlikuje se od drugih iskopa po tome što ima veću dubinu nego širinu (za razliku od kanala ili vododerina) i po tome što je uzak u odnosu na svoju dužinu (za razliku od raznih vrsta rupa).

Rovovi se pojavljuju u geologiji (kao rezultat procesa erozije, delovanjem lednjaka ili pomeranjem tektonskih ploča); ima ih u arheologiji, kada se pomoću njih stiče uvid u sedimentni presek zemljišta. Najzastupljeniji su u građevinarstvu gde se koriste za utemeljenje zgrada i postavljanje komunalnih instalacija (vodovoda, gasovoda, kablova, kanalizacije, itd). 

Kod nas se dugo za tu reč (nastalu od glagola rovati, kopati) koristila i reč šanac. Ništa čudno nije da je i ta reč stigla kao reč-turista iz nemačkog jezika – Schanze. Putovala je preko češkog (šance) i poljskog (szaniec), a ima je i kod Bugara (Šanec) i Rumuna (şanţ). Ima je i u engleskom jeziku (sconce). Ova reč je istisla arhaizme kao što su  obrov (iskop, jaruga), reduta (Redoubt, jedna od malobrojnih reči iz engleskog koja je stigla u naš rečnik, pa i ona preko franuskog; nestala je zajedno s tom vrstom uzvišenog utvrđenja koje je artiljerija lako uništavala) i šarampov. Suprotno uobičajenoj zabludi, ova reč nam ne dolazi iz turskog, već iz mađarskog jezika (sorompó)  i znači kanal, jarugu. 

Čemu ova lingvistička eksplikacija na vojnom portalu? Bavimo se leksikom stoga što su mnogi izrazi iz perioda razvoja fortifikacija ostali i dalje u upotrebi, bilo u vojnom, bilo u građanskom rečniku, dok su neki i zaboravljeni; mogu se naći još samo u vojnim rečnicima, enciklopedijama i starim vojnim časopisima. Da li rovovi, u vreme sve veće ubitačnosti, imaju budućnost i kakvu? Da bismo to saznali, pogledajmo najpre, kao i uvek, u prošlost. 

Rov je veštačka konstrukcija poljske inžinjerije i vrlo retko se prirodni oblici jaruga ili useka na zemljištu koriste za njihovo prilagođavanje. To su udubljenja (rupe, iskopine) u terenu koja služe za zaštitu žive sile i MTS, kao i za dejstvo iz njih svim vrstama kopnenog oružja i oruđa. Relativno su trajnog karaktera i kopaju se tamo gde se snage duže zadržavaju, ili se ne mogu na drugi način zaštititi. Mogu se praviti i u napadnim operacijama, u zastancima. Kopaju ih sami vojnici, najčešće grupno, mada postoji i izuzetno razvijena rovokopačka mehanizacija. Njen nedostatak je u tome što se ne može koristiti na svim vrstama zemljišta (uzimajući u obzir nagib i tvrdoću), kao ni u svim taktičkim uslovima, već samo prilikom strateške ili operativne pripreme terena za odbranu na pravcima očekujućeg napada. Vremenom, pored prirodnih prepreka i zaklona, razvojem vojne taktike nametnula se i potreba da se stvaraju veštački zakloni.

Već kod Rimljana, u antičko vreme, postojalo je pravilo da se logor pre konačenja obavezno obezbedi kružnim rovom, makar to bilo samo za jednu noć. Rimljani nikada nisu počinjali bitku bez logora s rovovima. Logor je bio sklonište za materijalne rezerve, ranjenike i sveže trupe, ali i ubežište za vojsku u povlačenju ili pregrupisavanju. 

Srednji vek nije previše razvijao tu vrstu poljske inžinjerije jer su tvrđavske fortifikacije imale odlično razrađene objekte zaštite, a vojske su iz pokreta, jurišom pešadije ili konjice, ulazile u borbu.

Tvrđavski rat nije imao potrebu za poljskim fortifikacijama. Prvi rovovi koje možemo prepoznati kao takve, pojavljuju se tokom više puta pominjanog Krimskog rata, 1854-1855. godine. On je uneo mnogo novina i prekretnica u dotadašnje ratovanje. Tada su branioci Sevastopolja počeli da koriste razne vrste ložementa.

Izraz ”ložement” je izumro, a predstavljao je naziv za plitke rovove iz kojih se moglo dejstvovati iz ležećeg ili klečećeg položaja. Taj izraz korišćen je kasnije i za artiljerijske rovove, a izgubio se već sredinom XX veka, onako kako je njegova efikasnost opadala usled porasta ubojnosti napadnog oružja. Zašto su oni važni?

Ložemente je uveo ruski potpukovnik inžinjerije, grof Eduard Totleben (граф Тотлебен, Эдуард Иванович, Franz Eduard Graf von Totleben), kasnije general. Međutim, one su za sobom povukle potpuno nov individualni deo vojničke opreme: to je čuvena Linemanova mala pešadijska lopata (Den Linnemannske Spade M.1870, Малая пехотная лопата ”МПЛ-50”).

Formacijsko sredstvo za pojedinačnu upotrebu, do danas nerazdvojni saputnik svakog pripadnika kopnene vojske. Ona je prvi put ušla u upotrebu 1972. godine. Sasvim malo se razlikuje od današnjih lopatica (ašovčića). Odmah je svoju važnost iskazala već u Rusko-turskom ratu 1877-78. godine, pa ćemo njoj posvetiti zaseban tekst. Rusko-japanski rat je potvrdio vrednost rova i opreme kojom se on iskopava, a Prvi svetski rat je ustoličio, pored artiljerije, i rov kao najbolju zaštitu od nje.

Rovovi po tome za koje oružje se koriste mogu biti:

• Streljački rov.

Najčešći i najracionalniji vid zaštite. Koristi se prvenstveno u odbrani, ali i u napadu, ako je napad   sa zastancima. Lako i brzo se iskopava, isto tako i kamuflira. Pri tom ne ometa kretanje oklopno-mehanizovanih jedinica.

Načelno, ako je borbena situacija neizvesna, najpre se kopa ležeći rov kao prva zaštita, a zatim se on produbljuje u klečeći, pa stojeći, a onda mu se dodaje i podgrudobranski zaklon. Oko rova se u obliku  slova П dodaje zemljana zaštita, parapet ili grudobran. Pored frontovskih rovova postoje i zasedni rovovi koji se ređe primenjuju.

U slučaju dužeg ostanka na jednom mestu pojedinačni rovovi se povezuju tranšejama, prave se zemunice, traverze kao zaštita od bočne vatre u slučaju borbe u samim rovovima, itd. 

Tipičan zaklon (rov) za pojedinca zadržao je isti oblik i delove (sa varijantama – sa stepenikom, bez stepenika, itd) decenijama do danas. Deo ispred strelca tradicionalno se nazivao barbet, a prorez kroz koji dejstvuje zvao se ambrazura. Sada su ti nazivi isključivo istorijsko-lingvistički i koriste se samo u stručnim radovima. 

• Mitraljesko gnezdo.
• Rov za PT oruđa.
• Artiljerijski položaj (za vučenu i samohodnu artiljeriju).
• Rov za oklopno-mehanizovana sredstva.
• Minobacački rov.

Gore navedeni rovovi (osim streljačkog) imaju, najčešće, i  rezervni položaj, kao i svi rovovi iz kojih se dejstvuje s oruđima čija vatra ima značajan demaskirajući efekat. Uz njih, na bezbednom odstojanju, nalaze se i niše sa dopunom municije.

Ovi zakloni mogu biti u više nivoa: u ravni zemlje, izdignuti, poluukopani i potpuno ukopani. U svim ovim slučajevima, osim kada je oruđe u ravni površine, prave se i odgovarajuće rampe kako bi se oruđe plasiralo na borbeni položaj ili izvuklo s njega.  

Prema konstrukciji rovovi mogu biti:

• Parapetni ili brustverni (Brustwehr,  od Brust, grudi, i Wehr – zaštita). Reč je o rovu koji na prednjem, a često sa sve tri strane, ima zaštitu za strelca koja je dovoljno visoka da s nje može  bezbedno da dejstvuje i bude siguran. Naša reč je kalk ove reči – grudobran i odlično odgovara opisu tog dela rova. 

• Rov bez grudobrana ili ”Burski rov”.

Sam rov nije dovoljan kao zaštita. Stoga mu se mogu pridodavati i drugi elementi:

• Puškarnica: kada je grudobran od tvrdog materijala i povišen, ili se predviđa dejstvo snajpera iz njega, onda se umesto ambrazure  proseca puškarnica. 

• Niša (nem. nishe, nicher, fr. niche; u oba slučaja znači gnezdo): polukružno ili četvrtasto udubljenje u zidu koja služe za smeštaj municije i drugih sredstava; 

• Pokrivka – ojačanje: rovovi mogu imati i pokrivajuće elemente, ojačanja, od drveta, kako na zidovima, tako i na plafonu i podu;  oni se mogu praviti od tipskih materijala, ali i improvizovati od dostupnih sredstava (daske od municijskih kutija, transportnih pakovanja ubojnih sredstava, balvana, neotesanog drveća, ali i kao ”sendvič” sa nasipanjem peska na ”krovu” rova, itd).

• Blindaž (blindage): trajni ili privremeni zaštitni rov za jedno ili više lica koji se nalazi u neposrednoj blizini borbenog rova. Za veće grupe (štab, previjalište, itd), prave se blindaži za ojačanjima od raznih materijala (drveta, vreća peska, ređe armiranih gredica i betonskih ploča zbog mogućnosti njihove defragmentacije).

• Odvodi atmosferilija: možda najveći neprijatelj vojnika, kišnica, blato i mulj, mogu se odvoditi posebnim cevima ili pumpama. Ako toga nema, onda se postavljaju daske i druga sredstva. 

• Sanitarna mesta. Nehigijena isto tako ubija kao metak, pa se u blizini rovova nalaze i sanitarna mesta za toalet i ličnu higijenu. 

Rovovi se mogu i dodatno ojačavati ne samo pojačavanjem njih samih, već i dodavanjem drugih elemenata fortifikacija. Načešće korišćeni elementi su:

• Nasip. Na gornji deo rovovske strukture može se, radi dodatne zaštite i maskiranja, nasuti zemlja u debljini od pola metra, pa čak i do deset metara. To se radi na relativno stabilnim delovima fronta zbog što bolje zaštite od krupnokalibarskih sredstava.

• Traverse. Poprečne prepreke u otvorenim artiljerijskim položajima. Pomoću njih se štite posade pojedinačnih oruđa od eksplozije BK ili prepadne streljačke vatre prilikom upada neprijatelja u rovove. Traverse se mogu izvoditi i iskopavanjem rovova u cik-cak poretku.

• Bočna zaštita ili flankiranje. Ona se primenjuje na usamljenim rovovima i zaklonima, radi zaštite od bočnih dejstava. S njih se takođe može dejstovavati po neprijatelju.

• Kaponir. Polukružni, ispadni fortifikacijski oblik s kog se može dejstvovati na oba boka. Može se postavljati samostalno, ali se češće postavlja na pravcu rovova i tranšeja, kao zaštita od upadnih grupa sa obe strane. Laički opisano, kaponiri u rovu podsećaju na polukružni tok.  

• Tranšeje ili aproši, paralele (istorijski naziv – prilaznice, pa i prečice).

Uski rovovi koji služe za prikriven saobraćaj između rovova u više redova, komandnih mesta i drugih čvorišta. One mogu biti krivudave, prave, pod uglom od 90º u odnosu na prvu borbenu liniju, ili paralelne s njom. 

Kao i sve druge tvorevine rata, i rovovi stalno evoluiraju i za njih se traže odgovarajuća savremena rešenja. Od osnovne konfiguracije nije se odstupilo jer je saobraćaj u rovovima ostao kao i ranije, ali je značajno porađeno na inoviranju tehnologije materijala. Tako se danas u zaštiti rovova koriste polimeri, razne vrste brzovezujućih pena, protivnuklearna, hemijska i biološka zaštita, fabrički izrađivani tipski elementi, itd.

Ono što je ratište SVO pokazalo je da se sada, više nego ikada ranije, rov mora braniti i iz treće dimenzije – od dronova. To se, za sada, radi improvizovanim sredstvima (mrežama, granjem, raznim kosnicima, itd). Sigurni smo da će se i za njih naći tipska pasivna zaštita. Tako je otkad postoji rat – svako oružje imalo je svoje protivoružje.