Verovatno se malo ko seća Vijetnamskog rata, a još manje da je to bio prvi sukob u istoriji koji se praktično direktno prenosio na TV kanalima. Zanimljivo je da se Severni Vijetnam tada prvi setio da baš tu ”novotariju”, TV, upotrebi u propagandne svrhe. Zarobljeni Amerikanci, okruženi ”Čarlijima”, u kameru su ”dobrovoljno” davali izjave kako su ”greškom gurnuti u rat i kako izražavaju kajanje za učešće u istom”. Američki CBS (Columbia Broadcasting System) je prikazao ”intervju” čak i sa zarobljenim Džonom Mekejnom (John Sidney McCain, 1936-2018), kasnije čuvenim senatorom i kandidatom za predsednika SAD.
Naravno, američka javnost je bila užasnuta ovim ”brutalnim” vijetnamskim metodama. Ali, nova ratna propaganda, tretirana i kao deo PSYOPs, prihvaćena je od skoro svih zemalja. Budimo pošteni – ni SRJ nije odolela ovom izazovu; tokom NATO agresije 1999, zarobljeni su američki narednici Ramirez (Andrew Ramirez), Stoun (Kristofer Stoun) i vojnik Gonzales (Steven Gonzales). Domaća televizija je iskoristila priliku da snimi zarobljenike, koji su ubrzo, posredovanjem aktiviste Džesija Džeksona (Jesse Louis Jackson), pušteni na slobodu.
Eksploataciji medija u ratno-propagandne (ali i političke) svrhe išao je u prilog i munjeviti razvoj elekronskih komunikacija; uskoro je i svaki pojedinac mogao da mobilnim telefonom zabeleži ili ”zabeleži” bilo šta i to putem društvenih mreža plasira u sve domove širom sveta. Naravno, legalni ili ilegalni snimci ne retko su imali i negativne efekte; setimo se samo snimaka iz Abu Ghraib-a ili stravičnu zloupotrebu mreža od strane zločinaca ISIS, poput sada pokojnog ”Džihadi Džona” (”Jihadi John”, Muhammad Jassim Abdulkarim Olayan al-Dhafiri, 1988-2015) i njegovih ”Bitlsa”. Pri tome, savremena tehnologija je omogućila pravljenje lažnih i prekonponovanih kadrova i fake news za koje je praktično bilo nemoguće utvrditi da li su istiniti i originalni. Ovaj pomak samo je doprineo zloupotrebi video-informacija u propagandne svrhe.
Rat u Ukrajni posebno je izazvao pravu poplavu snimaka razaranja, izbegličkih patnji ali i ponižavanja, mučenja i ubistava. Snimci se ”strogo” analiziraju, često se sumnja u njihovu autentičnost, osuđuju se i kritikuju, ali – niko ih ne uklanja. A sve je počelo samo nekoliko dana nakon ruske invazije na Ukrajinu. Naime, ukrajinska SBU (Служба безпеки України) je 4. marta za medije priredila slavodobitni spektakl – ”intervju” sa 10 zarobljenih ruskih vojnika. Pet dana kasnije, SBU je u svom centru u Kijevu organizovao novi ”brifing”. Naoružani stražar uveo je tri ratna zarobljenika u sobu. Prvi, koji je izgledao kao uplašeni tinejdžer, bio je u sivom džemperu i farmerkama. Hodajući sa rukama iza leđa i zureći u pod, seo je za dugački sto. ”Bože, ne može biti stariji od 18, zar ne?” prošaputao je jedan novinar u publici. Druga dvojica zarobljenika zauzela su mesta za stolom do njega. Jedan od njih je nosio papuče preko čarapa. Svaki je rekao svoje ime, datum i mesto rođenja te kojoj jedinici pripada. ”Dobrovoljno” su dali skrušene izjave – ”da ih je sramota da pogledaju Ukrajince u oči”. Nakon toga, stražari su dozvolili novinarima da postavljaju pitanja. Prvo pitanje, koje je postavio ukrajinski izveštač, dalo je konferenciji željeni ton: ”Ne samo Ukrajina, već ceo svet vidi da vaša vojska očigledno ubija civile, a to potvrđuju i vaši drugovi koji su se u serijama predali našoj vojsci. … Kakva su bila vaša naređenja o ubijanju civila? ”
Međunarodne organizacije i posmatrači su nakon prvih javnih propitivanja zarobljenika izjavili da bi ovakvi nastupi mogli kršiti Ženevsku konvenciju, koja opsežno obuhvata pravila po pitanju tretmana ratnih zarobljenika. Član 13 Treće ženevske konvencije kaže da se ”sa ratnim zarobljenicima mora u svakom trenutku postupati humano”. Posebno se zabranjuju radnje koje mogu izazivati smrt ili ”ozbiljno ugroziti” zdravlje zatvorenika. U njemu se kaže da nijedan ratni zarobljenik ne sme da bude podvrgnut fizičkom mučenju ili medicinskim i naučnim eksperimentima, te da ”ratni zarobljenici moraju u svakom trenutku biti zaštićeni, posebno od dela nasilja ili zastrašivanja, uvreda i radoznalosti javnosti”.
Ovom temom su se pozabavili i ukrajinski zvaničnici na početku konferencije za novinare u Odesi. Jurij Dobrov (Юрий Добров), načelnik južnog teritorijalnog (Odeskog regiona) pravnog odeljenja Ministarstva odbrane, rekao je da se Ukrajina ”strogo pridržava pravila i propisa Ženevske konvencije”. Dobrov je dodao da Ukrajina ima ”veliki broj zatočenika” pa organizuje logor za ratne zarobljenike, ali nije izneo više detalja o veličini i lokaciji kampa. Verovatno bi slične ”konferencije za štampu” i pojedinačni, često privatni snimci maltretiranja zarobljenika i dalje bili samo mlako osuđivani, pogotovo što su često pravdani ruskom agresijom i atakom na civile. Naime, ovi medijski nastupi predstavljali su efikasan način privlačenja međunarodne pažnje. Ovakav način propagande pokrenuo je polemiku među stručnjacima. Endru Strelajn (Andrew Stroehlein) je ispred evropskog medija-centra organizacije Human Rights Watch, na Twitter-u napisao da ”iako na nekim video-zapisima izgleda da su zarobljenici slobodni da govore šta žele, oni su pod kontrolom protivničke vojne sile i praktično je nemoguće na osnovu jednog snimka proceniti uslove sa kojima se suočavaju”. Čarls Danlap (Charles J. Dunlap Jr.), penzionisani američki general i izvršni direktor Centra za pravo, etiku i nacionalnu bezbednost na Pravnom fakultetu Djuka (Center on Law, Ethics and National Security at Duke Law School), u svom blogu je tvrdio da pomenuti treći član Ženevske konvencije ”ne zabranjuje, sam po sebi, objavljivanje fotografija ili video snimke ratnih zarobljenika”, ali da treba proceniti ”nameru” sa kojom su iste puštene u javnost. ”Suština je da ratni zarobljenici ne bi trebalo da budu propagandno oruđe”. Američki stručnjak za međunarodno pravo i bivši tužilac na Međunarodnom krivičnom sudu za Ruandu (Rwanda), Gregori Gordon (Gregory S. Gordon), napomenuo je da treba imati u vidu da javni nastupi ugrožavaju zarobljenike i nakon puštanja na slobodu. Naime, nakon nastupa na kojima ratni zarobljenik čak i pod prisilom kritikuje sopstvenu vladu, ”režim kod kuće može tumačiti kao saradnju sa neprijateljem”. Konačno, upozorio je da ”Ukrajina ima strateški interes da striktno poštuje zakone rata kako bi zadržala pozitivnu međunarodnu podršku”.
No, tada se pojavio jedan video koji je postao viralan na društvenim mrežama i za kratko vreme prikupio više od 100.000 retvitova i 200.000 lajkova na Twitter-u. U prvom trenutku, ovo je izgledalo kao pun pogodak za Ukrajince. No, surovost sadržaja ubrzo se vratila kao bumerang. Pokušaćemo da na osnovu šturih ruskih i proruskih informacija i rada ”Tima za proveru činjenica i monitoring BBC News” (Alister Kolman, Danijele Palumbo, Šajan Sardarizade, Ričard Irvin-Braun, Vitalij Ševčenko i Pol Majers) i Natali Musumeči (Natalie Musumeci) iz ”Insider”-a, rekonstruišemo događaj koji će toliko uzburkati javnost.
Slika Tretman Azova prema ruskim zarobljenicima u Vilhivki, Slika 2, Slika Zarobljeni Rusi pod prisilom pevaju ukrajinsku himnu.
Tokom 26. i 27. marta, načelnik Harkovske oblasne državne administracije Oleg Sinegubov (Олег Синєгубов), načelnik Harkovskog garnizona Sergij Meljnik (Сергій Мельник) kao i komandanti jedinice ”Azov” harkovskog Centra teritorijalne odbrane Konstantin Nemičev i Sergej Veličko ”Čile” (Костянтин Немічев та Сергій Величко ”Чилі”) objavili su da su snage ”Azova” i 93. zasebne mehanizovane brigade (92 окрема механізована бригада) 25. marta ”razbili taktičke grupe ruske 138. zasebne gardijske motostreljačke brigade (138-я отдельная гвардейская мотострелковая бригада) i 59. gardijskog tenkovskog puka (59-й гвардейский танковый Люблинский полк), oslobodili sela Mala Rohanj (Мала Рогань) i Vilhivka (Вільхівка) i zarobili veliki broj ruskih vojnika (27 u Vilhivki i 60 u Malo Rohanju)”. No, u ranim jutarnjim satima 27. marta prvi put se pojavio petominutni video-zapis, koji je počeo da kruži po društvenim mrežama, nalozima i raznim platformama.
Na snimku, koji je previše uznemirujući da bi bio prikazan u potpunosti, vidi se izvestan broj zarobljenih vojnika kako leže na zemlji. Neki imaju ruke vezane iza leđa, neki imaju bele kese preko glave, a većina i vidne povrede i rane po licu i telu. Osim toga, svi na nadlakticama imaju beli povez – znak prepoznavanja ruskih vojnika. Uniformisani, naoružani ljudi sa plavim povezima na nadlakticama (oznaka za ukrajinske vojnike) ispituju zarobljenike o njihovim jedinicama i aktivnostima na tom području. Na ruskom, sa ukrajinskim izgovorom, pitaju ih za imena, poreklo, kojim jedinicama pripadaju. Prebacuju im raketiranje gradova i ubijanje civila. Jedan zarobljenik odgovara da je iz Azerbejdžana i da ima dokumente. U sledećem trenutku, vojnici izvode trojicu zarobljlenika iz plavog kombija i, urlajući, pitaju ko je od njih oficir. Kako ne dobijaju odgovor, pucaju im iz 5,45 mm AK-74 u noge.
Analizom snimaka, saradnici BBC su zaključili da se radnja odvija u rano jutro 26 marta, u krugu mlečnog zavoda ТОВ “Малороганський молочний завод” (Агропромислове ТОВ “Харківплемсервіс”), uličica Покровський, objekat broj20 u Malo Rohanju.
Isto veče kada se pojavio snimak, u 23 časova, glavnokomandujući ukrajinskih oružanih snaga Valerij Zalužnij (Валерій Федорович Залужний) izjavio je da je Rusija „snimila i distribuirala montirani video snimak” kako bi diskreditovala postupanje Ukrajine prema zarobljenicima.
No, istoga dana je po mrežama distribuiran i snimak “Новинарня” iz Vilhivke, na kome se vide pripadnici “Azova” kako maltretiraju nage ruske zarobljenike, ubacuju ih u vozila i teraju da pevaju ukrajinsku himnu. Ukrajinska strana više nije mogla striktno da negira događaj.
Vlada u Kijevu je saopštila da navode o maltretiranju shvata “veoma ozbiljno” i da će odmah biti sprovedena istraga o “neproverenom snimku”. Aleksij Arestovič (Олексій Миколайович Арестович), savetnik ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, rekao je: “Mi smo evropska vojska i ne rugamo se našim zarobljenicima. Ako se ispostavi da je ovo stvarno, to je apsolutno neprihvatljivo ponašanje. Želeo bih da podsetim sve naše vojne, civilne i odbrambene snage još jednom da je zlostavljanje zarobljenika ratni zločin koji po vojnom zakonu nema amnestiju i zastarelost”.
Slika Zarobljenici u Malo Rohanjki, Slika 2, Slika 3.
Prema tvrdnji portparola ruskog Ministarstva odbrane, general-majora Igora Konašenkova (Игорь Евгеньевич Конашенков), Rusija je takođe pokrenula istragu nakon pojave eksplicitnih video-zapisa koji, navodno, prikazuju mučenje ratnih zarobljenika. Istražni komitet, glavna državna kriminalistička agencija, tvrdila je da će istraga ući u trag odgovornim osobama.
Već 29 marta, zamenik predsednika Odbora Dume za razvoj civilnog društva, Vladimir Šamanov (Владимир Анатольевич Шаманов), izjavio je da su ruske specijalne snage uhapsile dvojicu osumnjičenih vojnika koji su pripadali grupi navijača fudbalskog kluba “Metalist Harkov” (Футбольний Клуб Металіст Харків). U suštini, radi se o harkovskim ultrasima “Metalista” (Металлиста), poznatim pod nazivom “Sekta 82”, a koji su stupili u puk “Azov” ukrajinske Nacionalne garde.
Sa protokom vremena, snimke iz Malo Rohanja potiskuju novi, ništa manje uznemiravajući. Ruska strana, inače štura u informacijama, a sada medijski praktično potpuno blokirana, ne pruža uvid u svoj tretman ukrajinskih zarobljenika.
Priča o patnjama zarobljenika verovatno je minorna u poređenju sa onim što preživljavaju milioni civila. No, i vojnici ne ratuju dobrovoljno, a zbog mogućih budućih sukoba svet bi morao da obrati pažnju na sve učestalija kršenja ratnog prava.