Srbija ulazi u jednu od najvećih promena svog ratnog vazduhoplovstva još od uvođenja MiG-29. Dolazak Rafala neće zameniti samo avion, već će otvoriti pitanje kako spojiti francusku platformu sa sistemom koji je decenijama razvijan na sovjetskim i domaćim osnovama. Upravo tu poređenje američke, ruske i francuske škole vazdušnog rata postaje mnogo zanimljivije od prostog poređenja aviona.
F-35, Su-57 i Rafal predstavljaju tri različita odgovora na isto pitanje: kako preživeti, otkriti protivnika i pogoditi ga pre nego što on uradi isto. Amerikanci grade ogromnu mrežu senzora, tankera, satelita i aviona, Rusija lovačku avijaciju spaja sa snažnom kopnenom PVO i raketama velikog dometa, dok Francuska pokušava da sa manjim brojem platformi zadrži maksimalnu nacionalnu samostalnost. Srbija neće kopirati nijedan od ta tri sistema, ali iz svakog može da uzme ono što odgovara njenoj geografiji, budžetu i načinu odbrane vazdušnog prostora.
Najvažnija razlika zato neće biti između MiG-29 i Rafala kao dva aviona. Prava promena nastaje tek kada se promeni način na koji radar otkriva cilj, kako se informacija prosleđuje pilotu, ko donosi odluku o gađanju i koliko dugo avion može da opstane u ratu. Rafal može biti veliki tehnološki skok, ali samo ukoliko ostatak sistema uspe da ga prati.
Amerikanci ne šalju samo lovac, već čitavu mrežu
Američki model vazdušnog rata polazi od toga da pojedinačni avion nije centar sistema. F-35, F-22 ili F-15EX rade zajedno sa avionima za rano upozoravanje i kontrolu, tankerima, satelitima, elektronskim izviđanjem, mornaricom i kopnenim jedinicama. Pilot dobija ogromnu količinu podataka pre nego što sopstvenim radarom uopšte mora da traži cilj.
Takva mreža omogućava da jedan senzor otkrije protivnika, druga platforma potvrdi cilj, a treći avion lansira raketu. Lovac tada više nije samo nosač radara i naoružanja, već čvor u ogromnom informacionom sistemu. Upravo taj sistem decenijama predstavlja najveću američku prednost.
Ograničenje tog modela jeste njegova zavisnost od ogromne infrastrukture. Tankeri, komunikacioni sateliti, baze, skladišta goriva, rezervni delovi i avioni za podršku stvaraju moć, ali istovremeno predstavljaju niz preskupih ciljeva. Protivnik koji ne može da pobedi F-35 u vazduhu može pokušati da uništi pistu sa koje on poleće.
Velike baze postale su meta
Savremene balističke rakete, krstareće rakete i dronovi promenili su odnos prema velikim vazduhoplovnim bazama. Aerodrom sa desetinama lovaca, tankerima, skladištima i velikim količinama goriva može biti privlačniji cilj od samih aviona u vazduhu. Američko ratno vazduhoplovstvo zato sve više vežba raspoređivanje na veći broj manjih i privremenih lokacija.
Takav koncept nema mnogo veze sa tradicionalnom slikom vazdušnog rata. Piloti mogu imati najbolje rakete na svetu, ali one ne vrede mnogo ako su avioni zarobljeni na uništenoj pisti ili ako nema goriva i tehničara. Za male države upravo je ta lekcija možda važnija od američke globalne sposobnosti udara.
Srbija ne može da kopira američku mrežu tankera i satelita, ali može da razmišlja o zaštiti baza, rezervnim aerodromima, disperziji i brzom prebacivanju aviona. Preživljavanje na zemlji postaje prvi uslov vazdušne borbe. Tek nakon toga dolaze radar, raketa i pilot.
Ruska škola je Srbiji mnogo poznatija
Srpsko ratno vazduhoplovstvo istorijski je mnogo bliže sovjetskom načinu organizovanja vazdušne odbrane nego američkom modelu. MiG-21 i MiG-29 nisu zamišljeni kao usamljeni lovci koji samostalno lutaju velikim prostorom, već kao deo sistema u kojem zemaljski radari, komandna mesta i raketne jedinice zajedno stvaraju sliku vazdušne situacije. Pilot je dugo bio samo jedan element mnogo šire mreže.
Sovjetski Savez je takav sistem razvijao zbog ogromne teritorije koju je morao da brani od bombardera, izviđačkih aviona i kasnije krstarećih raketa. Zato su nastali teški presretači, snažni zemaljski radari i raketni sistemi velikog dometa. Rusija je taj pristup zadržala i dodatno razvila.
S-300, S-400, MiG-31, Su-35S, Su-57 i R-37M imaju različite zadatke, ali rade unutar iste osnovne ideje. Protivnički avion treba otkriti što dalje, prisiliti ga da menja pravac ili visinu, a zatim ga staviti pod pritisak i sa zemlje i iz vazduha. Ruska škola zbog toga nikada nije posmatrala lovačku avijaciju potpuno odvojeno od protivvazdušne odbrane.
Polazna tačka za Srbiju
Srbija i danas poseduje sistem vazdušne odbrane u kojem kopneni radari i raketne jedinice imaju veoma važnu ulogu. Uvođenje Rafala zato ne znači da taj model treba odbaciti, već da ga treba prilagoditi mnogo sposobnijem avionu sa sopstvenim senzorima i naprednijom razmenom podataka. Najveća vrednost novog lovca mogla bi upravo da nastane kada se francuska tehnologija uklopi u postojeću domaću arhitekturu.
Rafal može samostalno da otkriva, klasifikuje i prati veliki broj ciljeva, ali nema razloga da svaki podatak mora sam da proizvede. Zemaljski radar može da mu prosledi sliku vazdušnog prostora, dok avion ostaje pasivan i ne otkriva svoj položaj emitovanjem. Isto tako, Rafal može sopstvenim senzorima da proširi sliku koju imaju jedinice na zemlji.
Takva veza između lovaca i PVO bila bi prirodan nastavak onoga što Srbija već poznaje, ali na mnogo višem tehnološkom nivou. Razlika je što avion sada može da bude mnogo samostalniji nego MiG-29 i da obrađuje daleko veću količinu podataka. Stari princip ostaje, ali sredstva više nisu ista.
Rusija je u Ukrajini naučila da avion ne mora biti iznad cilja
Rat u Ukrajini dodatno je promenio rusku upotrebu avijacije. Gust raspored protivvazdušne odbrane sa obe strane pokazao je koliko je opasno slati skupe avione duboko u prostor koji protivnik još može da pokrije radarima i raketama. Ruski odgovor bila je sve šira upotreba oružja koje se lansira sa distance.
Su-34 danas veliki broj udara izvodi vođenim jedrećim bombama bez potrebe da prelazi direktno preko cilja. Krstareće rakete, dronovi i druga sredstva dodatno smanjuju broj situacija u kojima borbeni avion mora da rizikuje ulazak u najopasniju zonu. Avijacija se tako sve više pretvara u nosača oružja koje završni deo puta prelazi samostalno.
Za Srbiju je ta lekcija vrlo praktična. Broj Rafala biće ograničen i svaki izgubljeni avion predstavljao bi veliki deo ukupne flote. Prirodno je zato očekivati da će sposobnost korišćenja naoružanja sa distance biti gotovo jednako važna kao sposobnost vazdušne borbe.
Francuska nema američku masu ni rusku dubinu
Francuska se nalazi između dva velika modela. Nema stotine tankera i globalnu mrežu baza kao SAD, niti ogromnu teritoriju i slojevitu kopnenu PVO kakvu ima Rusija. Pariz je zato decenijama pokušavao da napravi relativno mali, ali kompletan nacionalni sistem.
Ta ambicija najbolje se vidi na Rafalu. Jedan avion treba da obavlja vazdušnu borbu, napade na kopnene ciljeve, izviđanje, napade na brodove i druge zadatke koje bi u mnogo većim vazduhoplovstvima obavljalo nekoliko različitih platformi. Mali broj aviona mora da obavi veliki broj poslova.
Francuska zbog toga posebno ulaže u senzore, elektronsko ratovanje, precizno naoružanje i obuku posada. Kada nema hiljade aviona, svaki mora da bude sposoban za više različitih misija. Upravo je ta logika mnogo bliža potrebama Srbije nego američka filozofija velike mase.
Rafal je proizvod takvog načina razmišljanja
RBE2 AESA radar, SPECTRA, Meteor, MICA i mogućnost korišćenja širokog spektra preciznog naoružanja nisu nasumično skupljene sposobnosti. One odgovaraju francuskoj ideji da jedan avion mora da bude sposoban da preživi u složenom okruženju i da bez velikog broja specijalizovanih pratilaca izvrši što više različitih zadataka. Rafal zato nije specijalista za jednu vrstu borbe.
SPECTRA je posebno važan deo te filozofije. Sistem elektronskog ratovanja upozorava posadu na radarske i druge pretnje, pomaže u njihovoj identifikaciji i učestvuje u zaštiti aviona. Za državu koja raspolaže malim brojem lovaca takva sposobnost može biti mnogo važnija nego dodatnih nekoliko desetina kilometara maksimalne brzine.
Meteor dodaje drugi deo jednačine. Rafal dobija mogućnost napada na vazdušne ciljeve sa veće udaljenosti, ali stvarni rezultat zavisi od kvaliteta podataka o cilju, elektronskog okruženja i toga ko je protivnika prvi otkrio. Raketa nije odvojena od sistema koji joj daje podatke.
Prelazak sa MiG-29 na Rafal menja mnogo više od kokpita
MiG-29 je konstruisan u potpuno drugačijoj tehnološkoj eri. Pilot je imao znatno manje informacija, mnogo veću zavisnost od zemaljskog navođenja i mnogo ograničenije mogućnosti razmene podataka sa drugim platformama. Rafal ulazi u borbu kao avion napravljen za digitalno okruženje.
Planiranje misije zato postaje daleko složenije. Biblioteke elektronskih pretnji, konfiguracija senzora, način rada radara, rute prilaza i razmena podataka postaju deo borbene sposobnosti gotovo jednako koliko i sam avion. Bez kvalitetnih podataka deo sofisticirane elektronike ostaje neiskorišćen.
Srbija će zbog toga morati da doda mnogo više od hangara i obuke pilota. Potrebno je prilagoditi komandovanje, infrastrukturu, tehničku podršku i način na koji se vazdušna slika prosleđuje avionu. Rafal će tek tada prestati da bude strani avion u domaćem sistemu i postati njegov sastavni deo.
Dvanaest aviona menja računicu
Veliko vazduhoplovstvo može da podnese gubitak nekoliko aviona bez dramatične promene odnosa snaga. Za flotu od dvanaest lovaca svaki avion predstavlja značajan deo ukupne borbene sposobnosti. Održavanje raspoloživosti zato postaje jednako važno kao nabavka.
To znači dovoljan broj obučenih pilota, tehničara, rezervnih delova, motora, raketa i drugih komponenti. Avion koji postoji u inventaru, ali ne može da poleti, nema vojnu vrednost. Francuski model upravo zbog toga daje veliki značaj održavanju relativno malih flota u visokom stepenu spremnosti.
Srbija će morati da pronađe sopstveni odnos između svakodnevne obuke i čuvanja resursa. Rafal je sposoban da izvršava veliki broj zadataka, ali intenzivna upotreba troši motore, komponente i sate naleta. Sposobnost da se taj ciklus održava godinama važnija je od efekta prvih nekoliko meseci nakon isporuke.
Najkorisniji deo američke škole nije F-35
Srbija neće imati američki broj lovaca niti njihov sistem globalnog izviđanja. Mnogo korisnija lekcija nalazi se u načinu na koji SAD pokušavaju da spoje svaki senzor i svaku platformu u zajedničku sliku. Informacija postaje oružje pre nego što raketa napusti avion.
Mala država može da primeni isti princip u mnogo manjem obimu. Zemaljski radari, sistemi PVO, Rafali, bespilotne letelice i komandna mesta mogu da budu deo zajedničke mreže. Kvalitet te veze može da nadoknadi deo brojčane slabosti.
Druga američka lekcija jeste disperzija. Dvanaest Rafala koncentrisanih na jednom aerodromu predstavljalo bi mnogo lakši cilj nego ista flota koja može brzo da promeni bazu. Sposobnost preživljavanja prvog udara mogla bi jednog dana biti važnija od bilo koje reklamirane karakteristike aviona.
Najkorisniji deo ruske škole Srbija već poznaje
Srbija već ima veliko iskustvo sa sistemom u kojem lovačka avijacija i kopnena protivvazdušna odbrana rade zajedno. To iskustvo ne treba odbaciti samo zato što novi avion dolazi iz Francuske. Naprotiv, upravo tu može da nastane veoma zanimljiva kombinacija.
Rafal neće da radi kao francuski avion iznad Sahela, Bliskog istoka ili sa nosača aviona. U Srbiji bi njegov primarni zadatak bio zaštita relativno malog nacionalnog vazdušnog prostora zajedno sa kopnenim radarima i PVO. Takva uloga mnogo je bliža starom konceptu teritorijalne vazdušne odbrane nego francuskim ekspedicionim misijama.
Razlika je što će novi avion imati daleko veću sposobnost samostalnog rada kada zemaljska mreža nije dostupna. Taj spoj poznate odbrambene logike i moderne francuske elektronike mogao bi da bude mnogo korisniji od pokušaja potpunog kopiranja bilo čije doktrine. Srbija zato ne mora da bira između “ruske” i “francuske” škole kao dva zatvorena sveta.
Francuska škola je ipak ona koju će Srbija morati da nauči
Tehničari i piloti moraće da razumeju način na koji je Rafal zamišljen da se koristi. Francuski sistem planiranja misije, elektronskog ratovanja, obrade podataka i održavanja postaje sastavni deo svakodnevnog rada čim avion uđe u službu. To je mnogo dublja promena nego prelazak sa jednog tipa kokpita na drugi.
Francuzi sa malim brojem aviona insistiraju na visokoj obučenosti, brzoj promeni zadataka i detaljnoj analizi svakog leta. Takav model odgovara državi koja nema dovoljno sredstava da za svaki posao drži posebnu eskadrilu. Srbija će sa svega dvanaest Rafala biti u još izraženijoj situaciji.
Svaki avion moraće da opravda svoju cenu velikom raspoloživošću i širokim spektrom zadataka. Vazdušna policija, presretanje, borba protiv drugih aviona i eventualno dejstvo po ciljevima na zemlji neće moći da budu odvojeni svetovi. Isti ljudi i iste platforme moraće da nauče sve te uloge.
Srbija ne menja samo avion
Američki sistem pokazuje koliko je važna mreža, ruski koliko lovac dobija kada radi zajedno sa kopnenom PVO, dok Francuska pokazuje kako relativno mala vazduhoplovna sila pokušava da zadrži visok nivo samostalnosti. Nijedan od tih modela ne može jednostavno da se preslika na Srbiju. Svaki, međutim, nudi deo odgovora na pitanje šta treba napraviti oko Rafala.
Za Srbiju će najvažnije biti povezivanje novih aviona sa domaćim radarima i PVO, zaštita infrastrukture, dovoljne zalihe raketa i sposobnost održavanja malog broja veoma skupih platformi u stalnoj pripravnosti. Sam Rafal već dolazi sa sposobnostima koje su daleko iznad onoga što danas nudi MiG-29. Koliko će od tih sposobnosti stvarno biti dostupno zavisiće od sistema izgrađenog oko njega.
Promena sa MiG-29 na Rafal zato nije samo dodavanje pored ruskog i francuski avion. Srbija iz jedne tehnološke epohe vazdušnog rata dodaje drugu, ali nema razlog da odbaci što je iz prethodne naučila. Najzanimljiviji rezultat mogao bi upravo da bude domaća kombinacija francuskog aviona, postojećeg iskustva teritorijalne vazdušne odbrane i savremenog umrežavanja senzora.
