Američka mornarica ulazi u novu fazu problema sa modernizacijom flote. Budući nosač aviona USS Doris Miller (CVN-81), četvrti brod klase Gerald R. Ford, neće biti isporučen do februara 2034. godine, prema budžetskim dokumentima za fiskalnu 2027. godinu. To znači da će njegova izgradnja trajati približno 15 godina, što je podatak koji više ne govori samo o jednom komplikovanom ratnom brodu, već o stanju američke brodogradnje u celini.
Doris Miller trebalo je da bude deo nove generacije američkih supernosača, zamišljenih da postepeno zamene klasu Nimitz i održe američku pomorsku dominaciju u 21. veku. Umesto toga, program klase Ford sve više otkriva ograničenja industrijske baze koja više ne može lako da prati ambicije Pentagona.
Glavni neposredni uzrok kašnjenja nalazi se u brodogradilištu Newport News, koje pripada kompaniji Huntington Ingalls Industries. To je ključno američko brodogradilište za izgradnju nuklearnih nosača aviona, ali se sada suočava sa fizičkim i organizacionim uskim grlom. Radovi na CVN-81 pogođeni su problemima sa prethodnim brodom, USS Enterprise (CVN-80), trećim nosačem klase Gerald R. Ford.
Kašnjenje u isporuci kritične opreme za Enterprise primoralo je brodogradilište da pojedine delove sklapa na drugim lokacijama. Takav proces se pokazao sporijim i manje efikasnim od planiranog, dok je suvi dok ostao zauzet duže nego što je trebalo. Posledica je jednostavna: Doris Miller nije mogao na vreme da uđe u ključnu fazu strukturne izgradnje.
Kod nosača aviona ove veličine, jedan zastoj ne ostaje lokalni problem. Poremećaj na jednom brodu pomera sledeći, sledeći zauzima kapacitete koji su već bili planirani za naredni, a cela proizvodna linija počinje da kasni. Američka mornarica zato ne gubi samo vreme na jednom nosaču, već ritam zamene čitave klase brodova.
Problem je dublji od rasporeda u jednom brodogradilištu. Američka brodogradnja prolazi kroz strukturnu krizu, koja pogađa najskuplje i najvažnije vojne programe. Prva velika slabost je radna snaga. Visokokvalifikovani zavarivači, brodomonteri, nuklearni tehničari, inženjeri i specijalisti odlaze u penziju, dok nova generacija radnika ne ulazi u sistem istim tempom. Brodogradilišta teško konkurišu platama i uslovima koje nude civilni tehnološki sektor, energetika i druge industrije.
Drugi problem su lanci snabdevanja. Posle Hladnog rata, broj proizvođača specijalizovanih vojnih komponenti drastično je smanjen. Danas pojedine vitalne delove za nosače aviona i nuklearne podmornice proizvodi mali broj dobavljača, ponekad praktično monopolskih. Kada jedan od njih zakasni, stane mnogo veći sistem. Kod ovakvih brodova ne postoji brza zamena u katalogu, niti se kritične komponente mogu kupiti na otvorenom tržištu.
Treći problem je fizička infrastruktura. Mnogi američki suvi dokovi, radionice i pomoćni objekti nastali su u prošlom veku. Projektovani su za drugačiji tempo i drugačiji industrijski sistem. Danas moraju istovremeno da podrže izgradnju nosača klase Ford i strateških nuklearnih podmornica klase Columbia, što je ogroman pritisak čak i za najrazvijeniju vojnu industriju.
Dodatni haos stvara praksa menjanja tehničkih zahteva tokom gradnje. Najbolji primer je USS John F. Kennedy (CVN-79), drugi nosač klase Ford. Odluka da brod bude isporučen sa sposobnošću za operacije F-35C pre završetka procesa dovela je do redizajna, dodatnih troškova i produženja gradnje na oko 16 godina. U teoriji, mornarica tako dobija potpunije sposoban brod. U praksi, svaki novi zahtev tokom gradnje usporava proizvodnju i podiže cenu.
Kašnjenje Doris Millera zato ima posledice mnogo šire od jedne budžetske stavke. Američka mornarica mora duže da zadržava starije nosače klase Nimitz, što povećava troškove održavanja i smanjuje operativnu dostupnost. Ti brodovi su i dalje moćni, ali stare, zahtevaju sve više remonta i ne mogu zauvek nadoknađivati kašnjenja Ford klase.
Vreme pritom ne radi za Vašington. Kina ubrzano širi svoju mornaricu, razvija nosače aviona, gradi nove ratne brodove u velikim serijama i jača poziciju u Indo-Pacifiku. Američka prednost u iskustvu i globalnoj logistici i dalje je velika, ali industrijski tempo postaje sve važniji faktor. Ko može da gradi brže, jeftinije i u većem broju, taj dugoročno menja ravnotežu.
Najneprijatniji signal dolazi iz same američke rasprave: sve češće se pominje mogućnost da se deo izgradnje vojnih brodova prepusti stranim partnerima. Za zemlju koja decenijama gradi sliku najmoćnijeg vojno-industrijskog sistema na svetu, takva ideja zvuči kao priznanje da domaća brodogradnja više ne može sama da isprati potrebe flote.
Doris Miller je tako postao više od budućeg nosača aviona. On je ogledalo američkog industrijskog zamora. Brod koji treba da projektuje moć na okeanima sada prvo pokazuje koliko je teško tu moć proizvesti na vreme.
