Izrael „gasi svetlo“ po Iranu: kako funkcionišu grafitne bombe CBU-94/B koje prekidaju napajanje bez rušenja

Izveštaji o incidentima tokom noći između 29. i 30. marta u Teheranu i provinciji Alborz otvorili su pitanje da li je Izrael prvi put upotrebio grafitnu municiju CBU-94/B „Blackout“ protiv iranske elektroenergetske mreže. Iako sa mesta udara nema mnogo foto i video dokaza, delom zbog unutrašnjih bezbednosnih mera u Iranu, opisi svedoka o plavim električnim lukovima i iznenadnim nestancima struje u naselju Piruzi i gradu Karadž uklapaju se u tehnički profil ove vrste oružja.

Ako se ti navodi potvrde, radilo bi se o važnoj promeni u načinu udara, prelasku sa klasičnih eksplozivnih napada na takozvane sisteme „mekog ubijanja“, čiji cilj nije fizičko rušenje infrastrukture već njeno funkcionalno onesposobljavanje. U tom okviru, elektroenergetska mreža ne postaje meta zbog samih transformatora, vodova ili stanica kao objekata, već kao nosilac komandnih, komunikacionih i logističkih funkcija koje zavise od električne energije.

Municija CBU-94/B koristi podmuniciju BLU-114/B. Nakon aktiviranja, ona oslobađa provodljive ugljenične ili grafitne niti koje padaju po visokonaponskim vodovima, izolatorima i u pojedinim slučajevima u blizini transformatora. Kada se te niti natalože, dolazi do masivnih kratkih spojeva koji automatski aktiviraju zaštitne mehanizme i gase distributivne stanice kako bi se sprečilo trajno oštećenje opreme. Time efekat udara nije rušenje, već gašenje.

Za razliku od klasičnih bombi ili raketa, ovakva municija ne pravi veliku fizičku štetu na zgradama i betonskoj infrastrukturi. Problem nastaje u sanaciji. Pošto se provodljivi materijal zadržava na opremi, neophodno je sporo i ručno čišćenje komponenti pre nego što sistem može bezbedno da se vrati u rad. Upravo zbog toga efekat nije spektakularan u vizuelnom smislu, ali može biti ozbiljan u funkcionalnom, jer grad ili deo mreže ostaje bez struje dovoljno dugo da poremeti rad ključnih sistema.

U vojnom smislu, takav udar ima nekoliko slojeva. Prvi je trenutno degradiranje sistema komandovanja, kontrole i komunikacija. Kada ostanu bez glavnog napajanja, komandni centri, radarske stanice, vazduhoplovne baze i drugi vojni objekti moraju da pređu na rezervne izvore, najčešće generatore velike snage sa ograničenom autonomijom. Drugi sloj odnosi se na obaveštajnu dimenziju, jer prelazak na rezervne sisteme može otkriti dodatne komunikacione obrasce, pomoćne frekvencije i fizičke lokacije pojedinih čvorova.

Treći sloj je logistički. Ako infrastruktura ostane fizički netaknuta, njeno ponovno stavljanje u funkciju nakon eventualne promene vojne situacije mnogo je lakše i jeftinije nego posle klasičnog bombardovanja. Zbog toga se ovakav tip udara može posmatrati i kao pokušaj da se protivnik trenutno oslabi, ali bez potpunog uništenja industrijske imovine koju bi kasnije neko morao da obnavlja.

Upravo zato u analizama ovakva sredstva dobijaju posebno mesto. Udar na elektroenergetske čvorove u Karadžu i Teheranu mogao bi imati i dodatnu ulogu, testiranje brzine reakcije iranskih tehničkih timova i otpornosti mreže. Takav napad ne pogađa samo struju kao komunalnu uslugu, već i sposobnost sistema da se brzo vrati u funkciju pod pritiskom.

Slična sredstva korišćena su i u ranijim agresijama na suverene teritorije. Upotreba grafitnih bombi beležena je u Iraku 1991. i u Srbiji 1999. godine. U oba slučaja cilj nije bio isključivo prekid napajanja, već i šire onesposobljavanje bez masovnog fizičkog razaranja. Upravo zato se u vojnim analizama ovakva sredstva često pojavljuju kao uvod u naredne faze kampanje, kada se pokušava „zaslepljivanje“ protivvazdušne odbrane i poremećaj gradske logistike.

U kontekstu marta 2026. godine, eventualna upotreba CBU-94/B imala bi i dodatnu političku dimenziju. Udari koji proizvode ozbiljne strateške posledice bez velikih neposrednih civilnih žrtava i bez razaranja čitavih gradskih blokova po pravilu ostavljaju manji prostor za trenutni diplomatski pritisak nego klasična bombardovanja sa velikim brojem poginulih. Istovremeno, efekat na odbranu može biti značajan, posebno ako se u mraku ili pod ograničenim napajanjem nađu komandni centri, vazdušne baze i komunikacione tačke.

Prednost sistema CBU-94/B leži upravo u toj disproporciji između vizuelnog i operativnog efekta. Zgrade ostaju da stoje, ali mreža prestaje da funkcioniše. Trafo stanica nije sravnjena sa zemljom, ali ne može da napaja ono što je od vojnog i civilnog značaja. Tehnički timovi moraju da rade sporo i ručno, dok vreme u takvom sukobu postaje jednako važno kao i sam pogodak.

Zbog toga se i govori da ovakva municija pretvara elektroenergetsku infrastrukturu iz industrijske imovine u taktičku ranjivost. Umesto da vojno rukovodstvo raspoređuje ljude i sredstva samo na linije fronta, mora da odvaja resurse na održavanje, dekontaminaciju i obnovu napajanja, samo da bi ključni centri ostali operativni. Ako su navodi o upotrebi CBU-94/B tačni, onda se upravo to sada dešava u prostoru oko Teherana i Alborza.