Rat između Izraela i Irana ušao je u fazu u kojoj se više ne gađaju samo vojni ciljevi i pojedinci, već i sama osnova ekonomskog opstanka. Najnoviji napad na gasno polje Južni Pars, najveće na svetu, označava upravo takav trenutak. Ako se prethodne operacije mogu opisati kao precizni udari, ovaj potez već ima karakter strateškog udara na infrastrukturu koja održava čitav sistem.
Prema dostupnim izveštajima, izraelske snage izvele su vazdušni napad na kompleks u oblasti Asalujeh, gde se nalazi ključni deo iranske gasne industrije. Južni Pars nije samo jedno od mnogih nalazišta, već centralni stub iranskog energetskog sektora, polje koje Iran deli sa Katarom i koje predstavlja osnovu izvoza i prihoda države. Upravo zato je njegovo gađanje daleko više od vojnog signala.
Iranski mediji, uključujući agencije Fars i Tasnim, potvrdili su da su se dogodile snažne eksplozije i da su pogođeni delovi infrastrukture, uključujući skladišne rezervoare i prerađivačke kapacitete. Evakuacija osoblja dodatno ukazuje na ozbiljnost situacije, jer ovakvi objekti ne mogu lako da se zaustave niti brzo ponovo pokrenu.
Ono što ovaj napad izdvaja od prethodnih jeste činjenica da se prvi put direktno cilja energetski sektor Irana u ovakvom obimu. Time sukob dobija novu dimenziju, jer više nije reč samo o vojnom nadmetanju, već o pokušaju da se protivniku oduzmu resursi koji mu omogućavaju da vodi rat. Pre samo nekoliko dana, Vašington je pokušavao da ograniči napade na iransku energetsku infrastrukturu, posebno na naftne objekte, zbog straha od destabilizacije tržišta i rasta cena energenata.
U pozadini cele operacije pojavljuje se i širi geopolitički okvir. Izraelski izvori tvrde da je napad izveden uz odobrenje Sjedinjenih Država, što, ako je tačno, ukazuje na koordinisani pristup u kojem se precizno biraju ciljevi koji nanose maksimalnu ekonomsku štetu, a da se istovremeno izbegne destabilizacija globalnog tržišta energije. Gas, za razliku od nafte, ima drugačiju ulogu na tržištu, pa udar na ovu infrastrukturu nosi drugačije posledice.
Takav izbor cilja može se posmatrati kao pokušaj da se izvrši pritisak na Teheran bez izazivanja šireg energetskog šoka. Međutim, pitanje je koliko je takva kalkulacija održiva u dužem periodu, jer svako dalje gađanje infrastrukture povećava rizik od širenja sukoba na čitav region Persijskog zaliva.
Reakcija Irana pokazuje da će se upravo to i dogoditi. Umesto neposrednog odgovora na izraelske ciljeve, iz Teherana su stigla upozorenja državama regiona, uključujući Saudijsku Arabiju, Katar i Ujedinjene Arapske Emirate. Ovakav potez može se tumačiti kao pokušaj širenja pritiska i podsećanje da bi eventualna eskalacija mogla zahvatiti čitav energetski sistem regiona.
U takvom scenariju, linija između lokalnog sukoba i regionalne krize postaje izuzetno tanka. Energetska infrastruktura u Persijskom zalivu međusobno je povezana, a svaki ozbiljniji poremećaj mogao bi imati posledice daleko izvan granica Irana i Izraela.
Istovremeno, ovaj napad otvara i pitanje efikasnosti protivvazdušne odbrane Irana. Gađanje jednog od najvažnijih objekata u zemlji ukazuje na to da zaštita ključne infrastrukture nije neprobojna, što može imati dugoročne posledice po percepciju bezbednosti u regionu.
Sa druge strane, ostaje otvoreno pitanje koliko ovakvi udari zaista mogu da oslabe sistem. Kao i u slučaju prethodnih atentata na visoke zvaničnike, Iran pokazuje sposobnost da brzo odgovori i nastavi operacije, što sugeriše da struktura države nije lako narušiva pojedinačnim udarima, ma koliko oni bili spektakularni.
U celini, napad na Južni Pars označava prelazak u fazu u kojoj se rat vodi protiv infrastrukture i ekonomije, a ne samo protiv vojske. To je trenutak kada sukob prestaje da bude ograničen i počinje da utiče na širi geopolitički i energetski balans.
Ako se ovaj trend nastavi, sledeći korak mogao bi biti još direktnije uključivanje drugih država regiona, bilo kao meta ili kao akteri. Upravo zato ovaj udar ne treba posmatrati kao izolovan incident, već kao signal da se pravila igre ubrzano menjaju i da prostor za kontrolisanu eskalaciju postaje sve manji.
Iran posle ovaj rat ce bude vraćen 50 godina,unazad ,Jos ima velik broj stanovnika,visok natalitet,ni pre rata nije proizvodio dovoljno hrane ,dosta uvozio.U ovaj rat svi ce idu do kraja ,možda se koristi i nukl oružje,ako se oduži rat,i otkrije da Iran ima dosta skrivenih raketa,dronova.
Ovo je ozbiljnije nego što mnogima izgleda na prvu. Vjerujem da će Iran uspješno pogoditi ta tri cilja ali šta onda, šta je slijedeće.
Prvo to nije dovoljna odmazda i Iran se suzdržava od eskalacije ali ovi očito nemaju namjeru stati. Ako im unište onu rafinrriju i pogone preko čega ide 90% iranske nafte onda će Iran zaustaviti komplet proizvodnju energenata na BI.
Protivnik sam teorija zavjera ali Izrael kao da gura eskalaciju do nuklearnog udara.
Na osnovu čega da udari Iran? 90% kapaciteta za lansiranje mu je uništeno. Sledeći meseci rata vode da ga vrate u kameno doba. Ni Rusija ni Kina ne mogu da mu pomognu. To je jedino realno. Možemo mi da se radujemo, kao svi mali ljudi to što je kanalizacija zapušena na nosaču Ford, ali sve je to smešno spram nesreće i sile koja je udarila na jadni Iran. Eto, i ja sam se tako radovao kada sam čuo kada nas je NATO bombardovao, kao sletela su 300 aviona SU 30 iz Rusije na aerodrom u Nišu. Ali avaj…
Jedini način da se pokori iran je kopnena intervencija ostalo otpada zaboravlja se da je naša vojska posle bombardovanja ostala skoro 100 posto netaknuta a tek iran koji ima milionsku vojsku najgore je da ubistva ovih lidera irana samo izazivaju vecu mrznju prema agresorima
Iran je prije dva dana lansirao tri salve po 50+ raketa, toliko o uništenih 90% kapaciteta za lansiranje. Ispalili su 10-20 % raketa možda ni toliko i to većinom najstarije i najlošije. Izrael je stvarno dobro čuvan ali vidiš da nisu mogli zaštiti ni američke baze u okolnim zemljama a ne energetsku infrastrukturu. Iran može zaustaviti kompletnu proizvodnju energije u regionu. To je planinska zemlja koja se dvadeset godina ukopova pod zemlju i proizvodnja raketa a posebno dronova se nastavlja pod zemljom a zalihe su ogromne. Samo dronovima mogu uništiti ekonomiju zemalja regiona a čak i pitku vodu.
Moguće je da Iran pukne iznutra ali ako se to ne desi a Amerika i Izrael se ne odustanu čeka nas takva ekonomska kriza kakvu je teško i zamisliti a u takvim vremenima ko zna šta je sljedeće moguće.