Saveznici ili ”gosti” koji se moraju trpeti? Kako izgleda imati moćnog ”saveznika”, decenijama posle Drugog sv. rata? To su osetili i osećaju mnogi. Nažalost, bahat odnos i nedodirljivost američkih oružanih snaga više puta do sada izazvali su nesreće i žrtve, a da su pri tom krivci bili zaštićeni od zakonodavstva države na čijoj bi se to teritoriji dogodilo. Jedna od najbizarnijih tragedija zabeležena je na mestu gde bi najveći problem trebalo da bude kako izbeći prehladu ili sačuvati noge prilikom skijanja, a ne život, u italijanskom zimskom odmaralištu Čermizi.
U modernoj istoriji poznata je kao katastrofa žičare u Kavalezeu, ali i kao masakr u Čermiziju ( L’incidente della funivia del Cermis). Kavaleze (Cavalese) je tipično turističko mesto u okrugu Trento (region Trentino-Južni Tirol) koje van sezone ima oko tri hiljade stanovnika. Predeo je poznat kao Čermiski alpi (dell’Alpe Cermìs). Skijalište je postalo mesto tragedije za koju su pažljiviji hroničari utvrdili da nije ni prva, ni jedina, a ni baš tako retka kao što bi se pomislilo. Iz raznih razloga širom sveta dešava se da neka žičara bude uzročnik incindenata (složeni meteo-uslovi, pretovarenost, zamor materijala, itd). Ovom prilikom uzročnik je bio vojni avion, odnosno njegova posada.
Trećeg februara (utorak) 1998. godine u blizini Kavalezea, u Dolomitima, 40 kilometara severoistočno od Trenta, ništa nije slutilo na tragediju. Žičara je dovozila i odvozila turiste, skijaše, izletnike; vreme je bilo lepo, a sam teren veoma popularan i rado posećivan. Iz baze Avijano avion EA-6B Prowler (šunjalo) BuNo 163045 i oznakom CY-02, s pozivnim brojem Izi 01 (Easy 01), poleteo je na trenažni let.
Projektovan i korišćen za taktičko elektronsko ratovanje, pripadao je drugoj eskadrili Mornaričkog korpusa SAD (VMAQ-2). U 15.13 sati po lokalnom vremenu zakačio je kablove na žičari izletničko-sportskog kompleksa. Avion je leteo brzinom od 870 km/h (470 čvorova), na visini od osamdeset do sto metara, provlačeći se kroz useke između planina. Kada se našao na približno 46.2837°N i 11.4672°E u penjanju je zakačio kabl i presekao ga. Kabina žičare je propala u ambis odnevši u smrt svih dvadeset ljudi (19 putnika i stjuarta). Na avionu su oštećeni krilo i rep, ali je posada uspela da ga vrati u Avijano.
Piloti su kasnije objašnjavali da su hteli da u brišućem letu naprave lepe fotografije i razbiju monotoniju leta. Pravo ime za takvo hazarderstvo pre bi bilo – obest, s obzirom na to koliko ovaj avion košta i kakav je izazov bio u pitanju. Kopilot Džozef Švajcer (Joseph Schweitzer) je tek 2012. godine javno priznao da je odmah po povratku u bazu spalio kasetu na kojoj se nalazio video zapis leta i svega što se dogodilo.
Pilotu Ričardu Dž. Ešbiju (Richard J. Ashby) i navigatoru, pomenutom Švaceru, suđeno je u SAD pošto italijanski sudovi nisu bili nadležni (!). Optuženi su za ubistvo iz nehata i – oslobođeni. Kasnije su otpušteni iz Korpusa i osuđeni za ometanje pravde i ponašanje nedostojno oficira i džentlmena. Preostala dva člana posade koja nisu uticala ni na koji način na let iskoristila su svoje pravo da se ne izjašnjavaju na suđenju.
Kako su tekli sudski procesi?
U nesreći je poginulo osam državljana Nemačke, pet Belgijanaca, tri Italijana, dva Poljaka i po jedan Austrijanac i Holanđanin.Za to je neko morao da odgovara. Italijansko tužilaštvo pokrenulo je ex officio proces suđenja svoj četvorici članova posade; međutim Viši sud doneo je presudu da američki vojni sudovi imaju nadležnost nad bazama NATO.
Sva četvorica su pritvorena, ali samo su pilot, kapetan Ešbi i navigator, kapetan Švajcer, bili optuženi za ubistvo iz nehata i bez predumišljaja. Optužnica je iznosila 20 tačaka. Ešbiju je suđeno u Kamp Leženu (Marine Corps Base Camp Lejeune) koji se nalazi kraj grada Džeksonvila ( Jacksonville) u Severnoj Karolini.
Advokati su koristili sve mogućnosti da odbrane optužene. Utvrđeno je da na topografskim kartama tog područja nisu bile ucrtane instalacije žičare, ali i da je avion leteo brže i znatno niže nego što je bilo dozvoljeno. U dokumentima nije navedeno ko je bio zadužen da ucrta instalacije i kakva je odgovornost italijanske strane u tom slučaju.
Međutim, to je bila sitnica u odnosu na glavnu krivicu: minimalno ogrančinje visine leta je iznosilo 610 metara. Prema rečima pilota, oni su se nalazili na 305 metara od tla – a kabl je presečen na visini od 110 metara. Pilot je tvrdio da je visinomer bio neispravan i da posada nije bila svesna ograničenja brzine i visine. Od tog trenutka više nije bilo reči samo o žrtvama, već i o reputaciji Oružanih snaga, proizvođaču opreme, sistemu za održavanje, neposlušnosti i lakomislenom ponašanju profesionalaca.
Marta 1999. godine, godinu dana posle tragedije, sud je oslobodio pilota, a nešto kasnije i navigatora. Razlozi koji su navedeni bili su tehničke prirode, što je dalje moglo da razvodni odgovornost koja bi sezala do aerodromskog osoblja, proizvođača, itd. To je izazvalo burno negodovanje evropske javnosti. Koliko god to ružno zvučalo, dve stvari su bile jasne: suđenje je održano ”u krugu porodice”, a poruka presude nametnula se sama od sebe; bilo je očigledno koliko su američke snage nedodirljive za ”ostatak sveta” u pravnom smislu reči, šta god da urade.
U ponovljenom suđenju maja 1999. godine dvojica optuženih proglašeni su krivim i otpušteni iz službe. Ešbi je dobio šestomesečnu zatvorsku kaznu, ali je posle četiri i po meseca pušten zbog dobrog vladanja. Švajcer je sklopio sporazum o priznanju krivice koja je bila u potpunosti dokazana pred vojnom porotom. Spasao se zatvora, ali ne i otpuštanja iz vojske.
Kompenzacije
U februaru 1999. godine porodice žrtava dobile su po 65.000 $. S obzirom na to da su stradali i strani državljani, nadokanada je uručena preko vlade Italije kao domicilne institucije, a uplatila ju je vlada SAD. Kongres SAD odbacio je pri tom zakon kojim bi se uložilo četrdeset miliona dolara u fond za nadoknadu štete žrtvama katastrofe.
Međutim, u decembru iste godine italijanski parlament odobrio je plan novčane nadoknade koji je uključivao 1,9 miliona dolara po osobi. NATO je obavezao vladu SAD da uplati 75% ovog iznosa što je i učinjeno. Američki predsednik Bil Klinton zvanično se izvinio porodicama žrtava podržavši odluku o novčanoj kompenzaciji, a Tomas M. Foljeta (Thomas M. Foglietta), ambasador u Italiji posetio je mesto nesreće i pomolio se za duše žrtava klečeći.
