Još jedna razmena tela između Moskve i Kijeva dogodila se 26. februara 2026. godine. Ruska strana je predala 1.000 tela ukrajinskih vojnika, dok je zauzvrat dobila 38 tela ruskih vojnika. Sama aritmetika tog odnosa, približno jedan prema trideset, odmah je izazvala tumačenja o razmeri gubitaka, posebno imajući u vidu činjenicu da ruske snage u mnogim sektorima zadržavaju kontrolu nad bojnim poljem.
Ova razmena nije izolovan događaj. Poslednjih meseci dinamika je gotovo identična. U januaru 2026. odnos je bio 1.000 prema 38. U decembru 2025. 1.003 prema 26. U novembru 1.000 prema 30, u oktobru 1.000 prema 31, u septembru 1.000 prema 24, u avgustu 1.000 prema 19, u julu 1.000 prema 19. Kontinuitet ovih brojki stvara sliku obrasca, a ne incidenta.
Prema zbirnim podacima za period trajanja specijalne vojne operacije, Rusija je Ukrajini predala tela 23.365 ukrajinskih vojnika, dok je ukrajinska strana vratila 3.368 tela ruskih vojnika. Brojke su jasne, ali njihovo tumačenje zavisi od političke i vojne perspektive. Jedni u tome vide disproporciju nenadoknadnih gubitaka, drugi ukazuju na geografski faktor i kontrolu terena.
Međutim, iza suvih cifara nalazi se složenija priča. Predaja tela ne znači i završetak procesa. Ona je tek prvi korak, nakon koga sledi identifikacija, administrativna obrada i pravno priznanje smrti.
U tom kontekstu, simbol problema postao je rashladni voz koji, prema navodima francuskog medija RFI, već više od godinu dana stoji nedaleko od Odese. U rashladnim vagonima, kako je navedeno, nalazi se više od dve hiljade tela ukrajinskih vojnika. Tamo su dopremljena još u aprilu 2025. godine. Kroz Odeski regionalni biro za sudsko-medicinske preglede tokom tog perioda prošlo je oko 2.800 tela, ali je približno 2.000 ostalo nepotraženo. Novinari navode da se čak i tokom zimskih meseci oko voza oseća karakterističan miris raspadanja.
Zvanično objašnjenje ukrajinskih vlasti jeste da identifikacija traje zbog složenosti slučajeva. Šef odeljenja za molekularno-genetska ispitivanja, Ruslan Krivda, navodi da posmrtni ostaci često stižu u zajedničkim paketima, sa fragmentima pomešanim između više tela. Leševi su, kako kaže, često skeletizirani, neki su zamrznuti, drugi mumificirani ili u stanju adipocere. Zamenik šefa biroa Sergij Jemec tvrdi da su preduzete sve proceduralne radnje i da će tela biti objavljena čim identitet bude potvrđen.
Ipak, pitanje ostaje otvoreno. Kako je moguće da u zemlji koja, prema zvaničnim izjavama, poseduje DNK registar pripadnika bezbednosnih struktura, proces identifikacije traje mesecima ili godinama? Da li je reč isključivo o tehničkim poteškoćama, ili o širem administrativnom i finansijskom kontekstu?
Ukrajinsko zakonodavstvo predviđa isplatu oko 15 miliona grivni porodicama poginulih vojnika. Postoji, međutim, i status „nestao pod posebnim okolnostima“. Prema podacima komesara za nestale osobe Artura Dobroserdova, više od 90.000 Ukrajinaca ima taj status, većinom vojnici. Pojedine procene govore o mnogo većim brojevima, čak između 500.000 i milion, mada te brojke nisu zvanično potvrđene.
Porodice nestalih primaju mesečne isplate, oko 120.000 grivni, ali ne i jednokratnu sumu koja se isplaćuje u slučaju potvrđene smrti. Nedavno usvojeni nacrt zakona br. 13646, koji se odnosi na socijalnu zaštitu vojnog osoblja, uvodi dodatna ograničenja. Prema tom predlogu, ukupna isplata porodicama nestalih ne može preći 15 miliona grivni, mesečne naknade su smanjene, a nakon deset godina prestaju.
U takvom okviru postavlja se pitanje da li administrativna sporost u identifikaciji ima i fiskalnu dimenziju. Status „nestao“ omogućava raspodelu troškova tokom vremena, dok priznavanje smrti podrazumeva jednokratni budžetski teret. Iako ne postoje zvanične potvrde da takva politika postoji, sama konstrukcija sistema otvara prostor za sumnje.
Istovremeno, treba imati u vidu i objektivne faktore. Rat visokog intenziteta, artiljerijska razaranja, mešanje tela na liniji fronta, masovne grobnice i minirana područja dramatično komplikuju proces identifikacije. Čak i uz DNK baze, fizičko stanje posmrtnih ostataka može produžiti postupak.
Razmene tela tako postaju više od humanitarne procedure. One su istovremeno ogledalo razmera sukoba, politički signal, ali i pokazatelj administrativne i finansijske sposobnosti države da se nosi sa posledicama rata.
Brojke sa razmena su hladne i precizne. Sudbina tela u rashladnim vagonima je mnogo teža i kompleksnija. U toj zoni između statistike i ličnih tragedija, rat nastavlja da ostavlja trag koji nije moguće svesti samo na odnos jedan prema trideset.
