Svet se nalazi na istorijskoj prekretnici koja menja samu osnovu globalne bezbednosti. Propast Novog START sporazuma, poslednjeg preostalog ugovora o kontroli nuklearnog naoružanja između Sjedinjenih Država i Rusije, označava kraj jedne epohe i početak perioda u kojem najveće nuklearne sile prvi put posle više od pola veka deluju bez ikakvih pravno obavezujućih ograničenja.
Novi START, potpisan 2010. godine, bio je više od pukog administrativnog dokumenta. Njime su SAD i Rusija ograničile broj raspoređenih strateških nuklearnih bojevih glava na 1.550, kao i broj nosača, interkontinentalnih raketa, strateških bombardera i podmornica. Međutim, njegova stvarna vrednost nije bila samo u ciframa, već u mehanizmima provere, inspekcijama na licu mesta i redovnoj razmeni podataka. Taj sistem je omogućavao minimum poverenja u svetu koji se zasnivao na odvraćanju i strahu.
Sa ruskom obustavom učešća u sporazumu i odsustvom realne političke volje da se režim obnove ili zameni, ti mehanizmi su praktično ugašeni. To znači da su nestali kanali koji su decenijama sprečavali pogrešne procene. Danas nijedna strana nema potpunu sliku o planovima, tempu proizvodnje ili stvarnom rasporedu nuklearnog oružja druge strane. Transparentnost je zamenjena pretpostavkama, a pretpostavke u ovakvom okruženju gotovo uvek idu u pravcu najgoreg mogućeg scenarija.
Ovakav razvoj događaja nije došao iznenada. On je rezultat dugotrajnog urušavanja sistema kontrole naoružanja, koji je započeo povlačenjem iz sporazuma o protivraketnoj odbrani, nastavljen ukidanjem INF ugovora, a dramatično ubrzan ratom u Ukrajini i potpunim prekidom poverenja između Vašingtona i Moskve. Novi START je godinama funkcionisao kao poslednja kočnica. Sada ni nje više nema.
Stručnjaci za stratešku stabilnost upozoravaju da odsustvo formalnih ograničenja i inspekcija značajno povećava rizik od nesporazuma, tehničkih grešaka i eskalacije u kriznim situacijama. Bez jasno definisanih pravila, vreme za donošenje odluka se skraćuje, a pritisak na vojne i političke strukture raste. U takvom okruženju, čak i incidenti ograničenog obima mogu poprimiti dimenzije koje niko ne želi, ali koje je teško zaustaviti.
Dodatni problem predstavlja činjenica da svet više nije bipolarni, kao u vreme Hladnog rata. Pojava Kine kao treće velike nuklearne sile radikalno menja jednačinu. Peking nikada nije bio deo bilateralnih sporazuma između SAD i Rusije, ali poslednjih godina ubrzano širi svoj nuklearni arsenal, gradi nova silosna polja i modernizuje sisteme za isporuku. Time se stvara trostrana dinamika u kojoj svaka strana reaguje na poteze druge dve.
Sjedinjene Države sve otvorenije govore o potrebi da obezbede odvraćanje ne samo od Rusije, već i od Kine istovremeno. Rusija, suočena sa zapadnim pritiskom i gubitkom ugovornih ograničenja, ulaže u nove sisteme, uključujući hipersonično oružje i nekonvencionalne nosače poput podvodnog sistema Posejdon. Kina, posmatrajući obe strane, ubrzava sopstveni program kako ne bi zaostala u strateškom balansu. Rezultat je trka u naoružanju bez plafona, bez jasnih pravila i bez zajedničkog okvira za upravljanje rizicima.
Za razliku od Hladnog rata, kada je postojala relativno stabilna ravnoteža straha između dva aktera, današnji tripolarni sistem je daleko nepredvidljiviji. Više aktera znači više potencijalnih tačaka konflikta, više pogrešnih tumačenja i više prostora za greške. Pojam strateške stabilnosti, kakav je decenijama bio poznat, gubi jasno značenje u svetu u kojem se arsenali razvijaju bez ograničenja, a namere ostaju nejasne.
Istek Novog START-a u februaru 2026. godine, bez dogovora o njegovoj zameni, uvodi svet u realnost koju analitičari sve češće nazivaju nuklearno bezvlašće. To nije apstraktan pojam, već konkretan opis sistema u kojem ne postoje formalne kočnice, niti obavezujući mehanizmi za smanjenje rizika. Paralelno sa tim, globalna pažnja je rasuta na više kriznih žarišta, od Ukrajine, preko Bliskog istoka, do Indo-Pacifika, što dodatno smanjuje prostor za ozbiljnu diplomatsku inicijativu.
Posledice ove promene neće biti samo vojne ili političke. One će se odraziti i na globalnu psihologiju. Svet koji je decenijama verovao da je nuklearna apokalipsa potisnuta u prošlost sada se ponovo suočava sa činjenicom da ta pretnja nikada nije nestala, već je samo bila privremeno obuzdana.
Krah poslednjeg sporazuma o kontroli nuklearnog naoružanja nije samo kraj jednog ugovora. To je kraj iluzije da se najopasnija tehnologija koju je čovek stvorio može držati pod kontrolom bez stalnog političkog napora, dijaloga i kompromisa. Svet ulazi u novu eru bez sigurnosne mreže, u kojoj će upravljanje nuklearnim rizikom biti teže, skuplje i opasnije nego ikada ranije.
Generalno,
smisao funkcionisanja “New START” je prestao da postoji za vreme “Covid 19” kad nije bilo mogucnosti za detaljne medjusobne inspekcije, a sa pocetkom SVO su Amerikanci zatvorili sva diplomatska vrata za bilo kakve kontakte, tako da u textu navod da je Rusija obustavila taj sporazum i nije bas sasvim tacan.
Ako je iko u problemu zbog anuliranja Start-a onda su to samo Amerikanci koji svoju N trijadu i do danas nisu preporodili i ona je do korena poznata Rusima, dok je kod Rusije N trijada glanc nova i nepoznato u kakvom je kvantitetu.