Montgomeri protiv Romela, lov na pustinjsku lisicu koji se završio drugačije

U tekstu ‘‘Operacija Fliper’‘ bavili smo se jednim od najpoznatijih pokušaja zarobljavanja ili ubistva Ervina Romela. Britanci koji su umeli da filigranski precizno isplaniraju ovakve akcije, u pustinji Severne Afrike propisno su se obrukali. Međutim, Montgomeri nije odustajao. Posle Dana D pokrenuta je operacija Gaf (Operation Gaff) s ciljem da se Romel konačno likvidira. 

Podsetimo se ukratko mete ovih napada. Ervin Romel (Erwin Johannes Eugen Rommel) rođen je 15. XI 1891. godine u Hajdenhajmu. Život je okončao samoubistvom 14. X 1944. godine u Blauštajnu, pošto nije mogao da se odbrani od optužbi da je učestvovao u zaveri protiv Hitlera. Jedan od najuspešnijih i najpopularnijih nemačkih vojskovođa, umeo je da iz trupa izvuče maksimum zahvaljujući svojoj brzini, drskosti i talentu. Bio je lično veoma hrabar i uvek je davao primer. U Africi je stekao nadimak Pustinjska lisica (Wüstenfuchs), po kome je i najpoznatiji. 

Montgomeri, koji mu je bio direktan rival u Severnoj Africi, dobro je znao borbene kvalitete Romela. Umeo je Romel i Hitleru da odbije naređenje, pa je po povratku u Evropu sedeo praktično neiskorišćen. Kada ga je Hitler nevoljko postavio za komandanta odbrane Atlanskog bedema Romel je već imao rešenje kako da uspori Angloamerikance. Hitler ga je delimično poslušao, a to se odmah osetilo na terenu.

Gubici saveznika su rapidno rasli jer su ih na neočekivanim mestima napadale pokretne nemačke jedinice. Romel je baš umeo da napravi štetu. Stoga je engleski feldmaršal, koji je veoma poštovao Romela, posegao za operacijom Gaf. Englezima ta vrsta napada nije bila strana, ali su i Čerčil i Montgomeri bili stara škola držeći se viteških tradicija. Čerčil je dugo smatrao da je tompson gangstersko oružje koje ne treba da nosi častan vojnik. Stvarnost ga je brzo demantovala. 

Akcija je zamišljena kao napad šestorice komandosa SAS koji bi padobranom bili desantirani na okupiranu teritoriju Francuske, 25. jula 1944. godine. Savezničke obaveštajne službe uporno su, već od marta 1943. godine, pokušavale da dođu do saznanja o njegovim štabovima, pravcima kretanja i angažovanju.

Deo planera bavio se veoma ozbiljno pitanjem da li je uopšte izvodljivo ubiti Romela i kakav to efekat donosi. Međutim, dileme su otklonjene kada su upravo delovi nemačkih snaga kojima je komandovao Romel počeli da pustoše angloameričke redove. Mnogi desanti padali su pravo na zasede tenkovskih jedinica ovog vrsnog vojskovođe. 

Romel je bio popularan čak i među savezničkim trupama jer se o njemu širio mit da je veoma viteški nastrojen. Pod njegovom komandom ratni zarobljenici imali su pun tretman po svim ratnim konvencijama, a događalo se da najhrabrijim među njima on lično oda počast.

Potpukovniku SAS Viljemu Frejzeru ( SAS lieutenant-colonel William Fraser) saopšten je podatak gde se nalazi Romelov štab. On je bio smešten u dvorcu vojvode od La Rošfukoa (House of La Rochefoucauld) u selu La Roš-Gijon (La Roche-Guyon, 60 kilometara severozapadno od Pariza).

Posle toga brigadir Roderik Meklod (Sir Roderick William McLeod, prvi komandant SAS – Special Air Service Troops) odabrao je šest specijalno obučenih komandosa i stavio ih pod neposrednu komandu francuskog kapetana, pripadnika SAS, Džeka Viljema Rejmonda Lija (Raymond Couraud – Captain Jack William Raymond Lee, poznat i po gangsterskoj prošlosti). 

Originalno naređenje izdato 20. VII 1944. godine glasilo je: ”Ubiti Romela bi očigledno bilo lakše nego zarobiti. Bolje je uspeti u prvom pokušaju, nego propasti u drugom. Zarobljavanje bi zahtevalo uspešnu radijsku komunikaciju, veću grupu, logistiku itd, dok bi ubistvo moglo biti javljeno čak i golubom-pismonošom”. 

U ovu operaciju umešao se gospodin slučaj i poštedeo grupu komanodosa. Izvesno je da bi oni stradali u sukobu s Romelovim obezbeđenjem koje je bilo veoma iskusno i spremno na sva nekonvencionalna iznenađenja i improvizacije. U utorak, 25. jula Li i njegov tim spustili su se u Orlean. U petak, 28. jula grupa neočekivano saznaje da je Romel teško povređen. U izveštaju su napislali da je ”uhvaćen” što je u tadašnjem rečniku značilo – opažen, lociran (‘learned Rommel had been got). Šta se dogodilo? Zbog stepena tajnosti nemoguće je bilo koordinirati s drugim vidovima i rodovima, dok su avioni saveznika komotno patrolirali i dejstvovali u slobodnom lovu po svim unosnim ciljevima. 

Podatak da su oni tek jedanaest dana posle napada na Romela saznali da su ostali bez primarnog cilja dovoljno ilustruje entropiju ratišta.  

Na jednom od puteva, 17. jula 1944. godine grupa pilota-lovaca spazila je usamljeno štabsko vozilo na putu u blizini Sent Foa de Mongomerija (Sainte-Foy-de-Montgommery, oblast Normandije, severozapadna Francuska).

Romel se vraćao iz inspekcije Prvog ss oklopnog korpusa. U grupi aviona bili su: Kanađanin Čarls Foks (Charles William Fox, poručnik RCAF – Royal Canadian Air Force), Žak Remlinger (Jacques Remlinger, pilot Ratnog vazduhoplostva Slobodne Francuske) i Žoan le Ru (Johannes Jacobus “Chris” le Roux, Južnoafrikanac u službi RAF, vazdušni as sa najmanje 18 pobeda).

Piloti nisu ni znali koga su uzeli na nišan, ali jedno je sigurno – u to vreme na putevima Francuske takva vozila koristili su viši štabovi. Izbegavajući mitraljesku vatru vozač je izgubio kontrolu. izazvavši klasičnu saobraćajnu nesreću. Romel je ispao iz vozila i zadobio teške povrede – tri preloma lobanje uz opštu kontuziju.   

Podaci o napadačima su različiti. Neki engleski izvori tvrde da je odlučujući rafal ispalo pilot hoker tajfun (Hawker Typhoon); mnogi taj uspeh pripisuju spitfajeru na kom je leteo De Ru. Ova zabuna nije čudna jer je u vazduhu bilo mnogo aviona. Izvesno je da je strelac, ko god bio, oštetio automobil. Posle rata, po jednoj teoriji zavere, koje su nicale jedna za drugom kako je vreme prolazilo, pojavljuje se čak i neki američki pilot, ali sa obaveznim upitnim naslovom (da li je ovaj čovek napao Romela) i sumnjivim snimkom iz foto-mitraljeza koga nije bilo teško uporediti sa stvarnim snimcima s terena. 

Kakav je bio put komandosa? Pošto su drugi umesto njih obavili zadatak, oni su krenuli prema savezničkim linijama. Usput su napadali vozove i manje nemačke jedinice. Uspeli su da iznenade čak i jedan nemački štab u Mantu (Mantes-la-Jolie, sev. Francuska). Za razliku od njihovih kolega koji su u Africi udarili u prazno i pozarobljavani, oni su srećno stigli do svojih linija 12. avgusta. 

Šta se dogodilo s Romelom?

Prevezen je u bolnicu grada Ulma gde su uspeli da mu spasu jedno oko i saniraju glavne povrede. Dok se u bolnici borio za život, osumnjičen je za učešće u zaveri, nakon neuspelog atentata na Hitlera, 20. VII 1944. godine. To je bila lepa prilika da se sujetni i osvetoljubivi nacistički vrh reši popularnog vojskovođe. Za razliku od Gebelsa koji je izgleda imao bolje podatke, Borman (vladar iz senke) smatrao je da je Romel, po snazi svog autoriteta, morao biti uključen – i to je bilo dovoljno.

Hitler nije mogao da se upusti u javno suđenje iz dva razloga: Romel je bio vrlo popularan u Nemačkoj, a samo suđenje bi na površinu izbacilo mnogo toga što u Rajhu nije valjalo. Romel svakako ne bi ćutao. Ponuđen mu je častan izlaz iz ove situacije pa je izvršio samoubistvo 14. oktobra. Koliko je ponuda bila ”časna” svedoči činjenica da su ga ucenili porodicom. Sahranjen je (licemerno) sa svim vojnim počastima. Glave mu nisu došli neprijatelji s druge strane nišana, već nacisti koji su rat provodili u bezbednosti svojih vila i bunkera.  

Ono što nije uspelo Angloamerikancima uspelo je Hitleru.