Donald Tramp je sinoć, preko svoje mreže Truth Social, oštro odbacio navode Volstrit Žurnala (WSJ) da je Bela kuća „skinula ograničenja“ i dala zeleno svetlo Ukrajini za upotrebu raketa dugog dometa duboko u Rusiji.
„Priča Volstrit Žurnala o tome kako su SAD odobrile da se Ukrajini dozvoli upotreba raketa dugog dometa duboko u Rusiji je LAŽNA VEST! SAD nemaju nikakve veze sa tim raketama — odakle god da dolaze — niti sa tim šta Ukrajina radi sa njima!“, poručio je Tramp.
Šta je to par sati pre demanta napisao WSJ?
Prema tekstu WSJ-a (poziva se na izvore u Pentagonu), nova administrativna odluka bi ukinula ključnu zabranu koja je do sada sprečavala Kijev da koristi rakete dugog dometa isporučene od partnera za pogođene ciljeve duboko u ruskoj pozadini.
Time bi, tvrde sagovornici lista, sistemi tipa ATACMS i Storm Shadow mogli biti korišćeni za udare na značajnim udaljenostima od linije fronta, čime bi se, kako se navodi, ojačale odbrambene mogućnosti Ukrajine.
U istom okviru, WSJ je sugerisao da se „promena politike“ događa paralelno sa razgovorima o potencijalnom prekidu vatre i da je, kako su naveli američki zvaničnici, cilj balans „između podrške Kijevu i sprečavanja dalje eskalacije“.
Trampov demanti, međutim, poručuje suprotno: SAD „nemaju veze“ ni sa raketama, ni sa načinom na koji ih Ukrajina koristi. To u praksi znači, po predsednikovim rečima, nema novog ovlašćenja, nema američkog učešća u ciljanju, niti promene prethodnih ograničenja.
Dok sukob narativa traje, Kijev ne gubi vreme
Dok traje rasprava o tome „ko je šta kome dozvolio“, Kijev je istovremeno saopštio da je izveo masovni kombinovani raketno-vazdušni udar na Brjanski hemijski kombinat u Rusiji, uz direktnu izjavu da su korišćene i Storm Shadow rakete lansirane iz vazduha koje su „probile rusku PVO“. Ovu izjavu preneli su svi zapadni mediji, uz napomenu da Rusija taj konkretan napad nije odmah zvanično potvrdila.
Podsetimo, Storm Shadow je britansko-francuska krstareća raketa deklarisanog dometa oko 500 km ( 240 km u verziji za izvoz), dok američki ATACMS (u verzijama koje je Ukrajina ranije dobijala) ima domet do oko 300 km. Upravo zato je pitanje ciljanja, obaveštajnih podataka i političkih ograničenja oko upotrebe ovih sistema već dve godine u središtu napetih pregovora između Kijeva i njegovih sponzora.
Signali i demanti
Ono što ovu rundu čini posebno osetljivom jeste kontekst poslednjih dana, tačnije od Trampove najave samita u Budimpešti: niz izveštaja vodećih zapadnih medija o „otkazivanju“ potencijalnih pregovora, zatim demanti Bele kuće, pa sada i Trampovo lično etiketiranje WSJ priče kao „lažne vesti“.
Sve zajedno, samo se potvrđuje oštar sukob narativa između onoga što gotovo svi veliki zapadni mediji objavljuju i onoga što zvaničnici, uključujući i samog predsednika, tvrde da je realna politika.
To je zapravo suština sukoba unutar američkog sistema moći. Ono što se ponekad naziva „dubokom državom“ (stalni aparat bezbednosnih službi, vojno-industrijski lobi, finansijsko-medijski klaster i diplomatski korpus na liniji s Briselom i Londonom), ne samo da ne zazire od izvršne vlasti u SAD, već je sistematski potiskuje iz realne kontrole.
Njihova moć ne počiva na izborima, već na kontinuitetu i upravljanju strukturama koje traju bez obzira na to ko sedi u Ovalnom kabinetu. Oni upravljaju procesima, protokom informacija, koordinacijom s NATO partnerima i (što je ključno) medijskim narativima koji oblikuju percepciju odluka.
Zašto je ovo bitno na terenu
Trampov demanti vraća iglu na „status kvo“: nema novog mandata i nema priznanja uloge SAD u upotrebi tih sistema. To bi, ako se tako i zadrži u praksi, zadržalo postojeći nivo rizika koji jeste visok, ali bez naglog skoka koji bi donela otvorena politika dubinskih udara potkrepljenih američkom podrškom.
U međuvremenu, rat se nastavlja punim intenzitetom: Kijev ističe dubinske udare kao sredstvo pritiska koje „otvara vrata miru“, Moskva odgovara masivnim udarima po energetici i železničkoj logistici. U takvoj dinamici, svaka naznaka „promene pravila“, pa čak i sam spor oko toga da li su pravila promenjena, postaje instrument pritiska.
Za naše čitaoce: ako posmatrate kuda ovo vodi, gledajte manje u naslove, a više u tri praktična pitanja:
- da li se menja obim i dubina pogađanih ciljeva,
- ko javno preuzima odgovornost za podatke o ciljevima,
- i kako na to odgovara protivnik (tip, širina i tempo odmazdnih udara).
Od ta tri odgovora zavisi da li smo u zoni „signalne“ politike ili ulazimo u novu fazu rata.
