„Okruženje“ Rusa kod Pokrovska koje niko nije video: šta se zaista dešava na severnom krilu fronta?

Priča koja se proteklih dana prelila kroz veći deo ukrajinskih i zapadnih medija – da su ruske trupe severno od Pokrovska „opkoljene“ i pred slomom – dobila je hladan tuš na terenu.

Nemački analitičar Julijan Repke, poznat po oštro antiruskim stavovima, lično je posetio oblast i razgovarao sa ukrajinskim vojnicima. Zaključak koji je objavio: vojnici sa kojima je pričao nisu videli nikakvo „okruženje“ Rusa, niti su o njemu imali operativne potvrde. Drugim rečima, narativ je „bio u opticaju“, ali dokaza na licu mesta – nema.

Ovo ne znači da je sektor severno od Pokrovska miran ili bez tenzija. Naprotiv: tu se već mesecima prepliću ruski pokušaji prodora i ukrajinski napori da stabilizuju bokove uz ubacivanje rezervi.

Teren diktira tempo: selo za selom, šumarke, ispresecani protivtenkovski kanali, nasipi i pruge – klasičan rat iznurujućih sitnih pomeranja, u kojem je svaki zaselak taktička mini-kotlina.

Zašto baš Pokrovsk?

Pokrovsk (nekadašnji Krasnoarmejsk) je logistički čvor Donjecke oblasti: raskrsnica puteva i železničkih pravaca koji povezuju zapad oblasti sa srednjim i severnim sektorima fronta. Ko kontroliše lateralne rute sever–jug i zapad–istok oko grada, stiče mogućnost prebacivanja rezervi i municije duž linije bez dubokih zaobilaženja.

Zato se borbe severno i severoistočno od Pokrovska doživljavaju kao indikator narednih operativnih faza – ili će jedna strana „zatvoriti vrata“ i stabilizovati front, ili će druga „otključati“ pravac koji otvara dalja klizanja linije.

Kako nastaju priče o „kotlovima“

Na društvenim mrežama i pojedinim kanalima „okruženje“ je postalo termin koji se olako koristi – nekad da označi operativnu polu-klešta situaciju (vatreno pokrivanje puteva snabdevanja), a nekad čisto propagandni balon. Razlike su ogromne:

• Vatreno presecanje: putni pravci i poljski putevi su pod posrednim vatrenim nadzorom (arti, FPV dronovi), ali fizički nisu zatvoreni; jedinice i dalje „probadaju“ pod rizikom gubitaka.
• Operativno okruženje (polu-kazan): izlazi postoje, ali su pod stabilnim nadzorom i neprijatelj trpi visoke gubitke pri izvlačenju.
• Tvrdo obuhvaćanje (kotao): fizičko zatvaranje prstena sa preprekama i snagama u dubini; municija, evakuacija ranjenih i rotacije postaju gotovo nemoguće bez teških gubitaka.

Repkeova konstatacija sa terena implicira da, ma šta ko tvrdio na televiziji, o tvrdom okruženju nije bilo ni traga. To ne isključuje lokalne džepove i projekcije vatre koje otežavaju snabdevanje, ali je daleko od onoga kako su naslovi zvučali.

Taktika „hiljadu rezova“ i šta ona radi terenu

Severno i severoistočno od Pokrovska svedočimo konzistentnom obrascu: više manjih jurišnih grupa, dronovi-kamikaze sa operaterima blizu linije dodira, brz prelazak iz jarka u jarak, noćne infiltracije uz oslonac na FPV i osmatračke kvadove.

U takvom režimu borbe, „front“ nije prava linija: to je mreža čvorišta (seoske škole, silosi, raskrsnice, šumske linije), između kojih se prostor konstantno „žvaće“ – čas jedni ulažu ljudi i municiju da zadrže ivicu, čas drugi pokušavaju da je potisnu.

Tu i nastaju pogrešna čitanja: kada se jedan krak dublje zabode, lako je ucrtati strelice i proglasiti „polu-kazan“, ali bez zatvaranja susednog krila to ostaje prodor sa bočnim rizikom – ne „okruženje“.

Ruski i ukrajinski prioriteti u zoni

• Ruska strana nastoji da razvlači ukrajinsku logistiku severno od grada, pritiska lateralne rute i „jaše“ na sela koja daju vatreni pogled na komunikacije. Cilj nije uvek brz prodor, ponekad je stabilno brušenje: naterati protivnika da troši rezerve i municiju.
• Ukrajinska strana pokušava da zaključa bokove, ubacivanjem mobilnih rezervi i protivbaterijske borbe da rastera rusku artiljeriju i FPV-lance. Fokus je i na sanaciji puteva – u ovakvoj geometriji borbe, buldožer koji otvorí alternativni prolaz može praviti razliku između „kritično“ i „kontrolisano“.

Informaciona borba: „vreme je naš saveznik“

Zašto bi neko plasirao priču o „okruženju“ pre nego što ga stvarno ima? Razlozi su stari koliko i ratovi: psihološki efekat, podizanje morala, politička poruka donatorima, pritiskanje protivnika da preuranjeno povuče ili prerasporedi snage. Na drugoj strani, negiranje – čak i kada postoji lokalni džep – kupuje vreme za pregrupisanje i „glumljenje ravne linije“ dok se patchuje rupa na boku.

Repkeov zaključak iz Pokrovska razotkriva baš to: teren ne trpi hiperbole. Ako je klasične kotline nema, nije je video ni domaći vojnik, a kamoli neutralni posmatrač.

Šta očekivati narednih nedelja

1. Spora dinamika sa mikro-dobicima: i dalje borba po ulicama sela i industrijskih perimetara, sa talasima koji pomeraju liniju po 200–500 metara.
2. Navala FPV dronova: pokušaji da se „odgrize“ artiljerijska mreža i sruše improvizovana skladišta u dubini.
3. Udar na putne čvorove: ako jedna strana na kratko „zamrači“ ključnu raskrsnicu severno od grada (vatrom i udarima), videćemo privremene prekide snabdevanja koji se lako preuveličaju u „okruženje“.
4. Još informacione magle: naslovi će i dalje juriti atraktivne reči („kotao“, „presecanje“), dok će stvarnost ostajati umorna i siva – kakva jeste u rovovskoj geometriji oko Pokrovska.

„Okruženje“ kod Pokrovska, onako kako je serviran naslovima, nije potvrđeno na terenu. Ima teških tačaka, ima pritisaka i pokušaja protivnika da preseče rute; ima i lokalnih džepova u kojima se položaji „guše“ vatrom i dronovima. Ali tvrda kotlina – sa zatvorenim prstenom i bez izlaza – nije viđena. Repke (koji inače ne važi za blagog prema Rusiji) potpuno jasno kaže da nijedan ukrajinski vojnik s kojim je pričao u tom sektoru nije potvrdio priču o okruženju. To je trenutno najbolji indikator gde se narativ završava, a počinje realnost.

Za sve dalje, teren će reći svoje: logistika, artiljerija, dronovi i pešadijska izdržljivost – i tek kada jedna strana zaista zaključa krila i preseli vatreni pritisak u dubinu, priča o „kotlu“ imaće smisla. Do tada, Pokrovsk ostaje čvor nerva i lakmus test za ono što sledi na donjeckom frontu.