Zozulja: novi kamikaza-dron velikog dometa iz Kijeva — autonomija, otpornost na ometanje i cena od 40.000 $

Ukrajina je predstavila novu bespilotnu letelicu „Zozulja“ (Kukuška), projektovanu za dubinske udare na strateške ciljeve daleko iza linije fronta. U domaćim i regionalnim izveštajima navodi se da je program prošao zvaničnu sertifikaciju Ministarstva odbrane i da se već naručuje za upotrebu na frontu, uz ambiciju da postane okosnica „srednjeg sloja“ flote: jeftiniji od krstarećih raketa, ali sa mnogo većim doletom i nosivošću od taktičkih FPV dronova.

Suština Zozulje je kombinacija dometa i pouzdanosti u uslovima elektronskog rata. U konfiguracijama koje favorizuju izdržljivost, letelica može da preleti do približno 2.100 kilometara kada nosi lakšu bojevu glavu od oko 10–15 kilograma. Kada prioritet postane veća razorna moć, u varijantama sa punjenjem od oko 43–50 kilograma tipični dometi se kreću oko 800–1.200 kilometara. Krstareća brzina od oko 130 km/h, uz maksimalno približno 180 km/h, svrstava ovaj dron u klasu ekonomičnih kamikaza platformi koje mogu dugo da ostanu u vazduhu, biraju povoljne rute i pristupaju ciljevima kroz manje branjene sektore.

Kijev tvrdi, ključ je u navigaciji. Zozulja se ne oslanja samo na GNSS/GPS, već kombinuje inercijalno navođenje sa vizuelnim referencama koje prepoznaje preko ugrađene kamere, upoređujući „ono što vidi“ sa unapred pripremljenim reperima terena. Time zadržava kurs i kada su satelitski signali ometeni ili lažirani, što je u savremenim konfliktima sve češći slučaj. U tom paketu posebno mesto zauzimaju i CRPA antene (antena sa kontrolisanim prijemnim dijagramom) koje filtriraju smetnje prema pravcu dolaska, pa dron zadržava vezu i primopredaju podataka čak i u „zagađenom“ elektromagnetnom okruženju. Takav pristup smanjuje zavisnost od jedne tehnologije i omogućava planiranje misija kroz zone gde bi konvencionalni autopiloti izgubili orijentaciju.

Industrijska filozofija ovog projekta oslanja se na proverene komponente i jednostavnost eksploatacije, piše ukrajinski Unian. Maksimalna poletna masa je oko 150 kilograma, pogon je klipni, a letelica polazi sa piste kao avion, što olakšava nošenje većeg goriva i stabilniji let u dugim misijama. Autonomija leta navodi se oko devet časova u zavisnosti od profila, tereta i vetrova. Takav dizajn nije spektakularan na papiru, ali odgovara ideji održive, serijske proizvodnje: cilj je da platforma bude dovoljno robusna za masovnu upotrebu i dovoljno jeftina da gubitak pojedinačnog primerka ne menja operativnu računicu.

Upravo cena je važan deo priče. U otvorenim izvorima cirkuliše cifra od približno 40.000 dolara po dronu, što Zozulju jasno pozicionira kao „jeftino“ sredstvo za dubinske udare. U odnosu na skupe krstareće rakete, ovo omogućava širi spektar ciljeva: skladišta goriva i municije, logističke čvorove, transformatorske stanice, radarske položaje i komandne tačke koje se odrede kao „isplative“ u odnosu na utrošena sredstva. Ako se potvrdi da vizuelno-inercijalna navigacija redovno dovodi dron do cilja i pri agresivnom ometanju, logika masovne upotrebe postaje još ubedljivija.

Naravno, „magičnih“ rešenja nema. Zozulja, kao i svaki dron ove klase, prihvata kompromis između dometa i bojeve glave: što je punjenje teže, to je manji dolet i obrnuto. U realnoj upotrebi o tome odlučuje cilj. Za duboke udare po infrastrukturi često je važnije da dron stigne daleko i „pipne“ osetljive tačke, dok se protiv većih i otpornijih ciljeva favorizuju bliže rute i teži udar. Brzina nije adut—130 km/h je daleko od krstarećih projektila—pa planeri biraju složenije, cik-cak rute, lete noću i koriste maskiranje reljefom kako bi smanjili izglede presretanja.

Otpornost na PVO meri se i ekonomijom. Pojedinačni pogodak može biti preskup ako dronovi često padaju, ali modeli kao Zozulja računaju na zasićenje odbrane i „odvlačenje pažnje“: nekoliko letelica menja pravac, jedna „pali“ radarsku osmatračnicu, druga ide na transformatorsku stanicu, treća kruži dok operateri traže rupu u zoni preklapanja osmatračkih sredstava. U sistemima koji sve više automatizuju odbranu, ovakav „mišji napad“ postaje isto onoliko psihološko, koliko i taktičko sredstvo.

U pozadini svega, ukrajinska industrija poslednjih godina ubrzala je ciklus od demonstratora do jedinica. Sertifikacija i serijske nabavke Zozulje uklapaju se u širi plan da se „dronizuje“ što više misija: od FPV-a i izviđanja bataljonskog nivoa do srednjih i dugih dometa za udare po pozadini. U tom mozaiku, Zozulja ne pokušava da zameni skupu raketu niti da bude univerzalno rešenje; ona pokušava da bude dovoljno dobra, dovoljno daleka i dovoljno jeftina da statistika radi u njenu korist.

Kako će sve to izgledati u praksi, zavisi od tri faktora: da li će vizuelno-inercijalna navigacija ostati pouzdana u uslovima ekstremnog ometanja, da li će proizvodne linije moći da izbacuju dovoljan broj primeraka mesečno i da li će se obezbediti stabilan lanac isporuke motora, elektronike i kompozita pod pritiskom potrošnje u ratu. Ako odgovori budu potvrdni, Zozulja bi mogla da postane referenca za „osrednje skupe“ dubinske udare—niti preskupa da se štedi, niti preslaba da ne vredi rizika.

U ovom trenutku, to je i najveći razlog zbog kog izaziva pažnju: ne obećava čuda, već nudi realističan balans parametara. U ratovima iscrpljivanja, upravo takva sredstva mogu da prave probleme protivniku.

Podsetimo, na istom događaju, investicionom samitu Brave1 Defense Tech Valley 2025 u Lavovu Ukrajina je takođe prikazala podvodni dron TOLOKA, kao deo šire porodice bespilotnih podvodnih platformi-dronova (TLK-150, TLK-400, TLK-1000).