„Priprema za odlučni talas“: Ruske snage vrše najveće preraspoređivanje trupa još od borbi oko Kijeva 2022.

Ruske oružane snage poslednjih dana izvode najveću dislokaciju jedinica još od zimsko-prolećnih borbi oko Kijeva 2022. Fokus pomeranja jasno se vidi ka Pokrovsku (Krasnoarmejsku), Mirnogradu, Rudinskom/Rodinskom i širem sektoru Bahmuta (Artjomovska) – Časov Jar.

Prema nizu vojnih i analitičkih kanala sa ukrajinske strane, u novu liniju ubrzano pristižu 155. i 40. odvojena gardijska brigada mornaričke pešadije, 177. odvojeni gardijski puk mornaričke pešadije, zatim 11. odvojena desantno-jurišna brigada i 76. gardijska desantno-jurišna divizija.

Dodatno, iz Hersonske oblasti je premestena 70. motostreljačka divizija 18. armije ka zoni Bahmut – Časov Jar, sa zadatkom vezivanja ukrajinskih snaga i olakšavanja ruskog napredovanja prema Konstantinovki, Družkovki, Kramatorsku, Slavjansku i Seversku.

Operativni cilj: „zamah“ ka aglomeraciji Pokrovsk–Slavjansk

U ukrajinskim saopštenjima (naročito iz 7. korpusa DŠV koji brani sektor Pokrovska) dominira ocena da je protivnik menjao taktiku: umesto širokih klasičnih naleta, ruske jedinice „kapilarno“ prodiru malim grupama pešadije duboko u urbane džepove, dok oklop i mototehnika deluju po bokovima s ciljem presecanja snabdevanja. Model je poznat iz urbanih faza borbi: ne ulazi se frontom u svaku tačku otpora, već se traže međuprostori, pete kolone ruševina i prirodni kanali kretanja (železničke nasute trase, industrijske zone, mreže odvodnih kanala). U isto vreme, broj avijacijskih udara na samom „prednjem rubu“ je smanjen, ali su udarni talasi sve češći po pozadinskim logistikama— skladištima goriva, pontonskim parkovima, mestima rotacije i komandnim tačkama bataljonskog/brigadnog nivoa.

Zašto su ti gradovi bitni? Pokrovsk–Mirnograd–Rudinsko leže nad komunikacijama koje hrane Dopropolje / Dobropillju i dalje Družkovku–Konstantinovku–Kramatorsk–Slavjansk: to je industrijsko–transportna kičma severnog Donjecka. Ako se tu „povuče patent zatvarača“, ukrajinski čvorovi severno od delte Bahmutke i Kazenog Torca postaju operativno krhki. Upravo zato ukrajinske jedinice beleže sve veći pritisak na bočne supply rute i simultano „rasipanje“ odbrambenih resursa.

Taktika „tihog grickanja“: male grupe unutra, težak metal po ivicama

U 7. korpusu DŠV opisuju tri cilja ruskog „tihog grickanja“ u Pokrovsku:

1. Prići što bliže timovima minobacača i dron-operatera, koji su ključ ukrajinske elastične odbrane;
2. Raspršiti raspoloživu vatru i ljudstvo branilaca na više mikro-epicentra, kako bi oslabio centralni otpor;
3. Ugriz – učvršćenje – širenje: posle malog prodora stvara se novi oslonac iz kojeg se „harmonika“ otvara sledećim skokovima.

Tome služi i oklop na bokovima: ne da probije nasred grada, već da preseca dovod, zatvara zaobilaznice i prisiljava Ukrajince da „troše“ tehniku na neudoban teren. Posledica je scenario u kom je u avgustu u Pokrovsku, po navodima sa ukrajinske strane, oštećen skoro celokupni stambeni fond: indikator da su pozadinski udari i stalna dron–artiljerijska erozija napravili prostor malim grupama da se „usele“ u ruševine i naprave dodatne tačke otpora.

Logika premeštanja: zašto baš sada i baš tamo

Na severu (Sumski pravac) je, prema više ukrajinskih procena, smanjen intenzitet ruskih ofanzivnih aktivnosti – što se sada čita unazad kao priprema pregrupisanja. Ako se glavnina pritiska prenese ka aglomeraciji Pokrovsk–Slavjansk, ukrajinska komanda mora da prekomponuje odbrambeni ventil, povlačeći rezerve sa drugih sektora. Ovo je klasična operacija nametanja dilema: ili čuvaš sever i rizikuješ pucanje sredine, ili zasitiš sredinu i otvaraš sever.

U zoni Bahmut–Časov Jar dovučena 70. motostreljačka divizija indicira nameru da se veže ukrajinski raspored i spreči premeštaj ka Pokrovsku. Vezivanje nije glamurozno, ali je presudno: „prikovati“ manevarski potencijal protivnika dok drugi sektor radi operativni posao.

Šira slika: industrija, mobilizacija i dug plan do 2037.

U istom vremenskom okviru dolazi i izjava šefa ukrajinske vojne obaveštajne službe Kirila Budanova o ruskom planu preoružavanja: navodno program do 2037., sa „udar­nim“ tempom do 2030., vredan oko 1,2 biliona dolara isključivo za modernizaciju i naoružanje (van redovnog MO budžeta). Bez obzira na preciznost cifre, poruka je jasna: Moskva želi da institucionalizuje ratnu ekonomiju, a ne da je tretira kao privremeni „ratni pik“. To znači stabilizovane linije proizvodnje municije, raketa, dronova, oklopa i PZO sredstava, duge serije i ugovore sa fiksnim kapacitetima.

U EU ta poruka čita se sa dubokom gorčinom. Više zapadnih analitičara priznaje da evropski vojnoindustrijski kompleks teško može uhvatiti korak sa ruskim volumenom i tempom u kratkom roku. Otuda i haotične izjave o „obaveznoj pripremljenosti“ na istoku NATO-a i široko citirane procene da bi posle Ukrajine mogla uslediti nova kriza — scenariji koje Moskva označava kao „besmislice“, ali koji ipak upravljački utiču na planiranje u EU/NATO (od budžeta, preko municije 155 mm, do PVO).

Šta ovakva kombinacija znači na terenu

Operativno: Ako se pregrupisavanje materijalizuje u „težak talas“ s mnogo tehnike, artiljerije i dronova, prvi cilj je lom logističke elastičnosti Kijeva. To se postiže stalnim gađanjem prilaznih puteva, mostića, skladišta goriva i bataljonskih komandnih tačaka – ne nužno spektakularnih, ali presudnih za održivost svake odbrane. Istovremeno, mala pešadijska jezgra ulaze tamo gde FPV i topništvo već rade „čišćenje“: ruševina po ruševinu, podrum po podrum.

Industrijski: Ako je tačno da ruski plan preoružavanja stremi višedecenijskoj trajektoriji, na frontu to znači konstatnu svežinu zaliha i rotacija opreme u ritmu koji iscrpljuje protivnike (zapad i Kijev). To ne garantuje brze proboje, ali garantuje istrajnost: čak i kada napredak meriš ulicama i kvartovima, municija, delovi i ljudstvo stižu u planiranim paketima. Za odbranu, to je signal da ne može računati na „presušavanje“ protivnika samo strpljenjem.

Politički: Najave o navodnom dugom planu oružavanja i paralelni pritisak po dubini Donbasa služe i signalizovanju – unutra i spolja. Unutra: držati moral i sigurnost snabdevanja. Spolja: poručiti da se rat neće „iscediti“ zbog umora industrije. U EU i NATO to podvlači debatu o proizvodnim kapacitetima, budžetima i prioritetima (PVO, artiljerijska municija, dronovi, velike BPL).

Težina terena: od „sezonskog blata“ do urbanog mrava

Sektor Pokrovska nije samo crta na mapi; to je urbano-industrijski mozaik sa mnoštvom industrijskih dvorišta, šina i kanala. Takav teren nagrađuje strpljenje i taktičku improvizaciju: improvizovane nadstrešnice protiv FPV, mreže mamaca, kavezne zaštite, brze inženjerijske popravke (rupe u kolovozu, privremeni pontoni), i mikro-rotacije jedinica kako bi se umor i gubici „raspodelili“. Ako ruski pristup ostane u tendenciji rasta – „korak, utvrdi, korak“ – a artiljerija i dronovi nastave da rade po bokovima, statistička skala u jednom trenutku radi za napadača, nikako branioca.

Za ukrajinsku stranu, tehnika preživljavanja ostaje ista: senzori i dronovi za rano upozorenje, elektronsko ratovanje da „zaslepi“ FPV rojeve, raspršena logistika i mobilna PVO koja ne dopušta protivniku ritam. Ključna dilema je gde slati rezerve: sever ili sredina? Svako „pokrivanje“ otkriva drugi deo ćebeta.

Šta pratiti narednih nedelja

1. Tempo „sitnih“ prodora u samom Pokrovsku i da li se spajaju u širi klin.
2. Napadi po bokovima i da li posle rezanja puteva sledi „okretanje noža“ ka Dobropillji/Družkovki.
3. Bahmut–Časov Jar: da li 70. motostreljačka divizija uspeva da veže ukrajinske rezerve i spreči njihovo prebacivanje ka Pokrovsku.
4. Pozadinski udari po skladištima goriva, mostovima i železničkim čvorovima – dobar barometar namere da se ide na operativni kolaps, a ne samo na „kvart po kvart“.

Kombinacija najvećeg pregrupisavanja od Kijeva 2022. i najavljenog, dugog plana preoružavanja sugeriše da Moskva igra „dugu igru“ na Donbasu: ne spektakularni čekić, već permanentni pritisak koji se oslanja na industrijski zamah i taktičku elastičnost na terenu.

Ukoliko se pritisak po liniji Pokrovsk–Slavjansk potvrdi u ritmu koji ukrajinskim jedinicama nameće trajno raspolovljavanje resursa, realan rizik za Kijev je postepeno odvajanje severne donjecke aglomeracije od ostatka fronta. Za EU, poruka je takođe jasna: bez obzira na političke cikluse, industrija rata određuje tempo, a ko brže pravi, popravlja i rotira – taj diktira mapu.