CIA, LSD i ubice bez sećanja: Da li je Projekat Artičoka otkrio pravu “matriks” stvarnost?

Da li je CIA nagovestila Matriks, ili se i tu nalaze rezultati nemačkih naučnika, zločinački izvođenih in vivo u logorima smrti?  Ono što se u slengu naziva ispiranjem mozga u nauci ima drugo ime. Ideal svakog autokrate je da zavlada razumom drugih ljudi. To, naravno, nije samo njihova želja.

Mnogi kriminalci, obaveštajci, islednici, policajci, kockari ili kladioničari (a što da ne – i zavodnici) imaju istu želju: da vladaju tuđim mislima, ili da ih koriste ne onako kako je to priroda odredila, već manipulacijom. Kontrola uma – oružje svih oružja.

Kao i svakom projektu, i njemu je CIA prišla temeljno, uz sve moguće pretpostavke i rizike. Bez obzira na razne konvencije koje to zabranjuju, projekat je pokrenut. Da je zadejstvovan, sasvim sigurno bi i ovaj tekst izgledao drugačije. 

Projekt Artičoka (Project Artichoke) nije proizvod bujne mašte, već ambicije da se unapredi  program koji je već postojao – Projekat Plava ptica (Bluebird). On je tekao pod okriljem CIA od 1950. do 1953. godine. Ispitivanja su obavljali vrhunski psihijatri – kliničari. Eksperimentisalo se sa stvaranjem novih ličnosti, izazivanjem amnezije, programiranjem reagovanja na posthipnotičke komande koje bi se sačuvale u mozgu, stvaranje višestrukih ličnosti i lažnih osećanja.

Ispitivanja su obavljana u Edžvud Arsenalu (Edgewood Arsenal) već 1949. godine, uz saradnju  s nemačkim naučnicima, a u nastojanju da stvore serum istine. Jasno je da je reč o vivo eksperimentima pri kojima su korišćene niske struje, LSD-25 i druge šok terapije za brisanje sećanja. Najpre se pokušalo s dobrovoljcima, pa se iz razumljivih razloga odustalo. 

Prešlo se na Artičoku. Da li je projekat dobio ime po tome što ovo povrće liči na mozak ili kao iznuđena igra reči u brzom govoru (izazvan, veštački šok) nije utvrđeno. Šta jeste? Zvanično je započet 20. avgusta 1951. godine i za njega je bio zadužen Biro za naučna istraživanja CIA (Office of Scientific Intelligence).

Primarno pitanje bilo je: može li se čovek programirati da protiv svoje volje izvrši atentat? Aktivno je korišćena hipnoza, prinudno navikavanje (i odvikavanje) na morfijum i druga hemijska psihodelična sredstva uključujući LSD, meskalin, kokain, istraživanje amnezije i drugih delova misaonog i cerebralnog procesa.

Pravo ime ovom projektu je sasvim nenaučno i govori dovoljno: kontrola razuma drugih ljudi. Istraživači su sarađivali sa obaveštajnim i kontraobaveštajnim službama svih vidova Oružanih snaga, ali i s FBI, tražeći klice tuđih iskustava. Nadali su se da će ih naći u religioznim obredima i drugim mističnim procesima. Nadležni su bili nestrpljivi i 1952. godine u Biro je stiglo pitanje: Možemo li mi kontrolisati čoveka do tog stepena da on može protiv svoje volje i protiv osnovnih zakona prirode da ispuni sve naše zadatke, čak i protiv samooučavanja svoje ličnosti? 

Ljudi koji su učestvovali u tom eksperimentu pa su ga napustili, imali su ozbiljne poremećaje u kogniciji, pogrešno i netačno se sećajući događaja kroz koji su prošli. Jednom prilikom su čak i neveliku dozu LSD dali tajno nekim agentima CIA da bi videli kako se ponašaju ljudi koji nisu svesni da su u eksperimentu. Jednom od njih su 77 dana davali LSD (dietilamid – skraćenica je nastala od nemačke složenice Lysergsäurediethylamid). 

Išlo se i korak dalje. Ispitivan je potencijal tropske groznice, ali i drugih bolesti koje bi čoveka dovele do stanja polusvesti. U jednoj zabelešci otkrivena je primedba jednog od naučnika: Nisu svi virusi smrtonosni. neki čine čoveka nevoljnim i mi možemo to da iskoristimo uspešno za naše ciljeve (!). Pošto je ovo bio vivo eksperiment, ni CIA nije mogla to da prikrije, već je morala da traži dozvolu. Određen je kontrolor cele operacije. To je bio agent iz štaba CIA, nekadašnji brigadni general armije SAD, Pol. F. Gejnor. 

CIA je nastojala da najpre uspostavi nadzor nad grupom lakšom za obradu – ljudima koji su bili slabijeg karaktera ili manje inteligentni. Međutim, pravi cilj su bili potencijalni špijuni, prebezi, krtice, spavači, ali i ratni zarobljenici, kao i svi drugi njima sumnjivi pojedinci. Stratezi CIA nadali su se da će uspeti da stvore armiju ubica, atentantore na najviše ličnosti.

Tako bi oni iz operacije izašli čistih ruku jer se izvršilac ne bi ničega sećao. Neverovarno u celoj priči je to da su ti eksperimenti pokušavani i sprovođeni na raznim prekomorskim lokacijama – u Evropi, Japanu, Jugoistočnoj Aziji i Filipnima. Sve to je rađeno u stranim bazama, sa stranim učesnicima. Bilo koja veza s Amerikancima nije mogla da se uoči, osim pojedinačnih kontakata, a za njih znamo kako se takav lanac informacija prekida. 

Ovaj višestepeni proces, započet Plavom pticom, dugo je držao Amerikance u nadi da se nešto može uraditi. Stoga je Projekat Artičoka nastavljen projektom MK-Ultra (Project MKULTRA). Sprovođen je pod odgovornošću Biroa za tehničku službu (Office of Technical Service-OTS;

ranije poznatog kao Odeljenje tehničkog servisa (Technical Services Division -TSD),  ali i pod nazivom Grupa za tehnički servis (Technical Services Staff – TSS). Njegovi počeci sežu još u 1942. godinu. On je imao još konkretnije zadatke vezane za manipulaciju svešću, regrutovanje agenata ili dobijanja informacija tokom ispitivanja koje bi bilo zasnovano na upotrebi psihotičnih i psihotropnih sredstava za koja su u prethodna dva projekta dokazali da deluju.

Prema veoma oskudnim saznanjima, program je tekao od početka pedesetih do, najduže, kraja šezdesetih godina. Na osnovu posrednih saznanja (posmatranja ponašanja nekih agenata i ličnosti) službe drugih zemalja zaključile su da je on nastavljen i posle toga. CIA je 1973. godine iznenada uništila ključne dokumente ovog programa, što je veoma otežalo rad kongresne komisije osnovane tim povodom 1975. godine. Na površinu su ipak izbile neke činjenice; između ostalog, dokazano je smrt nekih učesnika programa sredinom osamdesetih bila izazvana upravo tim eksperimentima, a da je period letalnosti bio čak dve decenije.

Ovaj program, koji se u nekim izvorima nalazi i pod šifrom Monarh (Project Monarch) zaprepastio je anketni odbor svojim obimom. Budžet je 1953. godine iznosio čak šest procenata ukupnog budžeta CIA! Pri tom nisu računata sredstva kontrole procesa i rashoda. U eksperimentima je učestvovalo naučno osoblje sa 44 univerziteta i koledža, 15 naučno-istraživačkih, hemijskih i farmaceutskih kompanija, 12 bolnica i klinika, kao i tri zatvora. Operacija je vođena i na tlu Kanade.

Šta je danas s tim i takvim programima? Ako smo jednom zaključili da moćni ne menjaju obrazac svog ponašanja (vuk dlaku menja…), možemo pretpostaviti da se na njima radi, ali u daleko skrivenijem obimu. U vreme OSINTA i interneta, metode zaštite moraju biti višestruko uvećane. Ako pogledamo ko je sve bio uključen u ove projekte (hemijske, farmaceutske kompanije), jasno je da ciljevi nisu bili samo vojni.