Kako funkcionišu ukrajinske dobrovoljačke jedinice u teškim uslovima haosa i nestašica?

Upoznali smo se s približnim stanjem dobrovoljačkih odreda u Rusiji. Pogledajmo kako to izgleda u Ukrajini. Ona sasvim sigurno ima većih problema s živom silom nego Oružane snage Ruske Federacije. Ukrajinu je, možda najviše od svih zemalja nekadašnjeg SSSR, razarala i razara korupcija, sa svim što uz to ide.

Zabeleženi su brojni slučajevi lekara, službenika po vojnim ustanovama, ali i u Oružanim snagama Ukrajine koji su za novac izdavali lažne potvrde o nesposobnosti, bolesti, delili pasoše vrednije od zlata, itd.

Demografska slika Ukrajine je loša, ekonomska takođe, o čemu smo pisali u tekstu Nekome rat, nekome brat: Kakvo je finansijsko stanje Ukrajine i koliko Kijev košta sukob? Dok se bogataši bogate, sirotinju jure po ulicama, sačekuju u zasedama i šalju kao topovsko meso na front. U mnogim jedinicama dolazilo je i dolazi do otvorenih pobuna koje nije moguće sakriti. To jeste rezultat situacije na frontu, ali i ukupnog stanja u društvu.

Ukrajina kao država ima, simbolično rečeno, krizu identiteta: razapeta je između ultranacionalista, fašista i iskrenih rodoljuba, lojalnih građana, pri tom je i talac istorijskih podela. Tako posmatrano, podvig je što je Ukrajina uspela da okupi oko 40.000 boraca razvrstanih u oko šezdeset bataljona razne namene. Mnogi nisu ni izbliza poznati ili ozloglašeni kao oni kojima smo se najviše bavili.

Formacijski raspored i nadležnost

Bataljoni Teritorijalne odbrane potčinjeni su Ministarstvu odbrane, a dobrovoljački bataljoni su potčinjeni ili direktno Oružanim snagama, ili Ministarstvu unutrašnji poslova. Postoje i nelegalne dobrovoljačke jedinice koje ukrajinska država zvanično ne priznaje.

To su Bataljon mirotvoraca Džohar Dudajev, Dobrovoljački korpus Desni sektor, Bataljon OUN (Організа́ція украї́нських націоналі́стів), Gruzijski legion i neke manje grupe.

Većina njih mesecima pokušava da se legalizuje, ali ih država odbija. Razloge ne treba posebno obrazlagati jer ukrajinska država mora, bez obzira na prećutnu nacifikaciju, da računa s tim da joj ovi ekstemni sastavi prave veću štetu nego što joj koriste. 

Obaveze i borbena upotreba

Mnogi od ovih bataljona obezbeđuju blokpostove, odnosno razne punktove provere (chech point). Blokpostovi koji su u borbenoj zoni dodira, u neposrednoj blizini ratišta, svuda su ili gotovo svuda u rukama pripadnika Oružanih snaga Ukrajine (всушники, odnosno vsušnjiki, kako ih popularno zovu, pa ćemo ih i mi tako zvati).

Na drugoj liniji odbrane mogu biti snage Teritorijalne odbrane, Milicije ili Nacionalne garde. Po zakonu, bataljoni Teritorijalne odbrane uopšte ne treba da se šalju u napadna dejstva; za takve napade obučeni su i raspoređeni sastavi posebnih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova i Službe bezbednosti Ukrajine. Međutim, u praksi je drugačije.

Kako koga i gde zatekne borbena situacija, tako se i raspoređuje, pa nije retkost da se jedinice različitih namena izmešaju. To dovodi do konfuzije u lancu komandovanja, što se može videti na brojim primerima, pogotovo prilikom povlačenja.    

Češće nego drugi, vsušnjiki te dobrovoljačke odrede, nezavisno od toga kome su potčinjeni, tretiraju kao pomoćne jedinice. Tipična borbena situacija za njih izgleda ovako: dobrovoljci, sami ili uz neveliku podršku armijskog sastava, zauzimaju neko nebranjeno ili slabije branjeno naselje i obezbeđuju pristup armijskim jedinicama s teškom tehnikom.

Dešava se i obratno – male grupe probijaju koridor kako bi izvukli opkoljene. Ponekad samo sede u naseljima,štite posednute pozicije, obavljaju stražarsku službu, osmatraju i čuvaju živu glavu. Hrabriji idu u izviđanje ili diverzije, a oni najbolje organizovani bave se miniranjem, snajperskim dejstvima pa i korekcijom artiljerijske vatre, po čemu su se često pokazivali bolji od armijskog sastava.  

Nigde i nikada dobrovoljci ne deluju samostalno, čak i kada su u pitanju legalne formacije. Moraju, ako ništa drugo, zbog svoje bezbednosti da koordiniraju dejstva s oficirima OSU. Maniri koji su u početku mogli da se vide, mahnovština i atamanstvo (ponašanje nazvano po razuzdanosti Mahnoa, kojim smo se bavili pišući o tačankama, i njegovih atamana), vrlo brzo je nestalo.

Svaki borac ima pozivni znak jer se imena i prezimena odavno ne koriste. Ta praksa preuzeta je od vsušnjika, pa sada i oficiri i vojnici imaju pozivne nadimke. Kod Rusa je situacija slična. Ne postoji šifrarnik imena, pa se često dešava da više boraca u jednom odredu imaju isti pozivni znak.

Ko i zašto odlazi u dobrovoljce?

Vrlo često se među dobrovoljcima mogu sresti ljudi koji ne mogu po zakonu biti pozvani u  Oružane snage. Razloga ima mnogo – slabo zdravlje, starost, neposedovanje ukrajinskog državljanstva, izvršna sudska presuda ili postupak u toku, očevi s dvoje, troje ili više maloletne dece, posebna specijalnost na radnom mestu…

Međutim, dešava se i apsurd – mlad, zdrav čovek, ispunjava sve uslove i želi da stupi u Oružane snage kao dobrovoljac – a ne uzimaju ga iz njima znanih razloga! I takvi odlaze u dobrovoljačke bataljone. Zašto takve ne uzimaju u OS to je posebna priča. Ukrajinski analitičari navode bez ustezanja da je to najviše zbog opšte korupcije koju je nemoguće kontrolisati bez drakonskih postupaka, a država na to ne sme da se odluči.

Ima mnogo ljudi spremnih da se dobrovoljno bore, ali ko bi onda podmićivao službenike u vojnim odsecima kako bi izbegli regrutaciju? Tako bar sami Ukrajinci tvrde. Zato se ne žuri s pozivanjem dobrovoljaca, već suprotno – pozivaju se oni koji ne žele da služe. Dobrovoljci imaju još jedan objektivan razlog da se jave u neku jedinicu – ako znaju da su im tamo prijatelji ili susedi, bolje će se čuvati međusobno. 

Ima još niz razloga. Pripadnike Oružanih snaga ne štede previše i koriste ih kao topovsko meso. Poznato je da su gubici vsušnjika ogromni. U većini dobrovoljačkih jedinica stanje je suprotno – disciplina je blaža, bolji su uslovi života, smeštaj, prehrana. Ni to nije sve. Nisu svi regioni ravnopravno zastupljeni ni raspoloženi da idu u dobrovoljce.

Uglavnom se oni regrutuju iz centralne i istočne Ukrajine. U zapadnoj Ukrajini situacija je za državu poražavajuća, jer je taj kraj inače istorijski veoma problematičan usled mešanja uticaja Poljaka, Mađara, Slovaka, Rumuna, pa i Moldavaca, a tu je i Belorusija. Svi oni pretenduju na neka prava, relativno sveža u istorijskim okvirima.

U zapadnoj Ukrajini na to odgovaraju: Kad Moskalji budu došli u moje rodno selo ili grad, tad ću uzeti oružje, ne ranije (“Вот когда москали придут в мой родной город/село, тогда я и возьмусь за оружие, но не раньше”). Istina je da mnogi iskupljuju svoju savest neštedimice šaljući na front namirnice, voće, povrće, hranu.

Ovaj rat doveo je do paradoksalne situacije. Izbio je tle ispod nogu razjarenim ukrajinskim nacionalistima i neonacistima. Pokazalo se da najbolji borci na ratištu nisu fundamentalisti koji nose vezene ukrajinske košulje i pevaju borbene pesme, već sasvim apolitični Ukrajinci s ruskog govornog područja ili jednostavno lojalni građani koji su u doba SSSR naučili da se odazovu državi.

Podsetimo opet da su predizborna obećanja poslednja tri ukrajinska predsednika bila da će dobro naučiti ukrajinski, zato dobre poznavaoce prilika ne čudi ovakav odnos snaga. Mnogi u tome vide i buduću postdejstonsku Ukrajinu, pojam koji se sve češće sreće u glasilima. 

Kakvo je materijalno-tehničko obezbeđenje dobrovoljačkih jedinica?

U tom delu Ukrajinci kopiraju Ruse, pa se legalni dobrovoljački odredi finansiraju i materijalno obezbeđuju od strane lokalne zajednice gde su formirani. Međutim, ovde prestaju sličnosti jer je praksa katastrofalna, opet prema tvrdnjama Ukrajinaca. Ničega nema dovoljno, pa se dobrovoljci oslanjaju na sponzore. To se odnosi i na vsušnjike – i njih često odevaju od glave do pete sponzori.

Nelegalne jedinice u potpunosti izdržava narod. Jedino što dobrovoljci ne mogu da dobiju jeste oružje i municija (!!). Stoga armejci nezvanično dele municiju sa svojim drugovima iz dobrovoljačkih jedinica. S oružjem je komplikovanije. Zvanično – dobrovoljci moraju da zaplene oružje u borbi (!). Međutim, svedoci smo da u ovom, pozicionom ratu korak-po-korak, nema mnogo toga da se zapleni, a i to što se zapleni je često neupotrebljivo, onesposobljeno ili uništeno u borbi.

Kako se onda snaći za oružje? Na delu je stara sovjetska moneta – tečna valuta (жидкая валюта). Dobrovoljci kupuju oružje od vsušnjika, najčešće plaćajući alkoholom. Pijanstvo je široko rasprostranjeno na frontu. Neko pije iz straha, neko iz dosade, neko iz navike, a novac u rovu ne znači mnogo; inače su plate regularne armije male.

U nepriznatim bataljonima nema ni toga. Sve u svemu, ako Ukrajinci ovako predstavljaju stanje u svojim redovima, mora im se odati priznanje kako su do sada opstali na ratištu. Kako žive njihove porodice i oni koji nisu uspeli da podmite birokratiju i da napuste zemlju, možemo samo pretpostavljati.