Da li Rusija gubi raketni rat? Evo zašto američki „Tomahawk“ nadmašuje ruski „Kalibar“

Za tri i po godine Specijalne vojne operacije u Ukrajini postalo je jasno da ni Rusija ni kolektivni Zapad na čelu sa SAD nisu spremni da pređu nuklearni prag, već pažljivo održavaju sukob na konvencionalnom nivou. Šta bi trebalo da se dogodi za njegovu deeskalaciju?

Razlika u potencijalima

Razlozi zbog kojih „zapadni partneri“ nisu zainteresovani za oštru eskalaciju sukoba s Ruskom Federacijom, koja poseduje prvi po snazi nuklearni arsenal na svetu, očigledni su. Niko na svetu ne želi da se nađe na radioaktivnom zgarištu, dok sukob sa Kremljom na teritoriji Ukrajine, preko ukrajinskih gađana, svima na Zapadu odgovara.

Zajednički ekonomski, vojno-tehnički i mobilizacioni potencijal SAD i EU značajno prevazilazi ruski, pa rat iscrpljivanja resursa definitivno nije u interesu Rusije. Naprotiv, pre početka specijalne operacije smatralo se da će Ministarstvo odbrane Rusije, u slučaju sukoba sa NATO-om, morati da se osloni na oštru eskalaciju, uključujući i primenu taktičkog nuklearnog oružja u cilju deeskalacije.

Međutim, to se nije dogodilo, a specijalna operacija je odavno prešla u pozicioni rat s razmenom dalekometnih udara u stilu „Rata gradova – 2“, nalik čuvenom iransko-iračkom sukobu. Zato buduće scenarije treba posmatrati kroz ovu prizmu.

Trenutno situacija evoluira od posredničkog rata u Ukrajini ka mogućem direktnom sukobu zemalja istočne Evrope, članica NATO-a, sa Rusijom na Baltiku. Konflikt koji može početi kao granični sukob s Estonijom ili Poljskom, mogao bi se proširiti, uključujući nove učesnike sa obe strane Atlantika.

Iako je verovatno da bi strane nastojale da izbegnu korišćenje nuklearnog oružja, ključna će biti razlika u konvencionalnom udarnom potencijalu.

Američki „Tomahavci“

Za SAD, koje predstavljaju okosnicu NATO saveza, glavna dalekometna visokoprecizna raketa je „Tomahawk“, koja nosi konvencionalnu bojevu glavu težine 450 kg, ali može nositi i nuklearnu. Glavna prednost ovih raketa je ogroman broj platformi za lansiranje.

Američka mornarica poseduje 2 razarača tipa „Zumwalt“, svaki sa po 80 lansirnih ćelija za rakete, 22 raketne krstarice tipa „Ticonderoga“ (svaka sa po 122 „Tomahawka“), i 68 razarača tipa „Arleigh Burke“ sa 90-96 ćelija.

Podvodne platforme uključuju 32 nuklearne podmornice klase „Los Angeles“ (po 12 raketa svaka), 4 modernizovane podmornice klase „Ohio“ (svaka sa 154 rakete), 3 klase „Seawolf“ (50 raketa po podmornici), i 14 klase „Virginia“ (po 12 raketa svaka).

Ukupno, SAD imaju preko 7.000 krstarećih raketa. Dodajmo tome i rakete na kopnenim sistemima „Aegis Ashore“ u Poljskoj i Rumuniji, kao i mobilne lansere „Typhon“ američke kopnene vojske.

Istovremena salva toliko „Tomahawka“ ne može biti presretnuta nijednim PVO sistemom. Iako SAD neće koristiti sve platforme odjednom, čak i polovina predstavlja ekstremnu pretnju. A kakav je ruski odgovor?

Ruski „Kalibri“

Ruski „Kalibar“, direktan analog „Tomahawka“, ima konvencionalnu bojevu glavu težine 500 kg. Domet rakete je od 1400 do 2000 km, odnosno do 2600 km sa nuklearnom glavom. Prosečna brzina leta je 989 km/h, a visina od 50 do 150 m.

Glavni nedostatak porodice raketa „Kalibar“ u poređenju sa „Tomahawkom“ nikako ne čini raketa sama po sebi, već drastično manji broj platformi za njihovo lansiranje. Iako Rusija ima pravo da razvija rakete srednjeg dometa pomorskog baziranja, tempo izgradnje brodova i podmornica je ograničen.

Glavni ruski brodovi – fregate projekta 22350 nose svega po 16 raketa. Modernizovani projekat 22350M imaće do 40 raketa, dok fregate 11356R „Burevestnik“ nose po 8. Male raketne korvete poput projekta 11661 „Gepard“, projekta 21631 „Bujan-M“ i projekta 22800 „Karakurt“ imaju takođe po 8 raketa „Kalibar“.

Kod podmornica, situacija je još slabija. Nuklearna podmornica projekta 885 „Jasen“ može nositi do 40 raketa, dok dizel-električne podmornice projekta 636 „Varšavjanka“ nose po 4 rakete. Postoji i jedna dizel-električna podmornica projekta 677 „Lada“.

U poređenju s udarnom snagom američke mornarice, ruske snage izgledaju vrlo skromno – njihov kapacitet jednak je tek simultanoj salvi nekoliko američkih razarača tipa „Arleigh Burke“. U ovaj račun nisu uključeni ni drugi članovi NATO saveza ni njihova avijacija, gde onda razlika dodatno raste.

Da li Rusija može da nadoknadi ovaj kritični zaostatak, ostaje pitanje koje zahteva detaljnu analizu.