Od idejnog projekta do borbenog polja: Kako nastaje i evoluira moderna oklopna moć?

Nedavno smo poredili tenkove najnovije generacije, ”Armatu” i ”AbramsX”. Pogledajmo šta sve čeka konstruktore i proizvođače na putu tenka – od projektnog stola do prve borbene linije. Između želja i mogućnosti ponekad stoji ogroman jaz.

Bezbroj je dokaza koliko je izvikanih, obećavajućih modela stiglo na ratište i tamo doživelo neizbežnu sudbinu, propast pa i debakl. Stradaju i najbolja sredstva, nije ni to ništa čudno, ali je stepen njihove štete mnogo manji.

Kako se ne naći između čekića i nakovanja, kako uskladiti želje trupe i mogućnosti industrije? Kada bismo pitali samo proizvođača i korisnika, sigurni smo da bi se oni lako dogovorili.

Međutim, najčešće imamo ambiciozne političare, pa i avanturiste, koji snagom svoje političke moći, često uz neizostavnu korupciju i kompromise, obavezno zagorčaju život i vojsci i industriji.

Proučavajući domete nemačke ratne industrije, diveći se nekim njihovim rešenjima, ne možemo da ne primetimo koliko je izvanrednih projekata propalo zbog Hitlerovih mega-ambicija i sujete, paranoje i čestih, pogubnih promena odluka. Dok je on fantazirao, dovodeći do očaja i trupu i industriju, njegovi štabski oficiri su mudro ćutali čuvajući svoje epolete i život. 

SVO u Ukrajini nam pokazuje, po ko zna koji put, koliko je životno važno poštovati iskustva i zahteve trupe, jer se vreme dokazivanja jednog sredstva vrlo brzo skraćuje. Mnogo tenkova, aviona i drugih oružanih sistema preživelo je relativno dug period mira ne dobivši priliku da se dokažu na ratištu, bilo kao uspešni, bilo kao promašaj.

Zato sada imamo niz svedočanstava iznuđene dovitljivosti i saradnje vojnika s prve borbene linije i konstruktorskih biroa koji predvode industrijske komplekse. Treba otvoreno reći: kao nikad do sada, političari su morali da prepuste polje bitke onima kojima je to posao, a da oni svoje napore usredsrede na ono što se obično naziva geopolitička, unutrašnja i spoljna situacija. 

Pitanje svih pitanja jeste: kako usaglasiti zahteve i želje trupe s mogućnostima vojno-industrijskog kompleksa? 

Pogledajmo kako to može da se reši na nivou proizvodnje dragocenog oklopa, tenkova i drugih oklopnih borbenih vozila. Tokom razvoja novih tenkova ili modernizacije postojećih, želja i iskustvo trupe su zakon za konstruktore i preduzeća.

Tu rasprave nema, jer vojnici najbolje znaju šta im treba i šta se do sada najbolje pokazalo.  Ta medalja ima i drugu stranu. Šta ako vojska zatraži ono što industrija ne može da realizuje?

Onda započinju kompromisi koji rezultuju izmenjenim spiskom  taktičko-tehničkih osobina. Oni se unose u projektni zadatak i dalje pretvaraju u konkretne proizvodne planove.

Metodologija planiranja i usaglašavanja

Kao i kod svakog novog sukoba, dolazi do preispitivanja prakse i postojećih pravila u saradnji korisnika i proizvođača. Jasno je da se ona moraju dopunjavati, menjati pa i odbacivati.

Do izražaja u planiranju dolazi nov način promišljanja – modularno unapređivanje, odnosno konstrukcija ili nadogradnja dosadašnjih sistema. To se radi po fazama jer kad se stvori uspešan i obećavajući prototip, tek onda industriju očekuje prestrojavanje u hodu.

Te modifikacije i unapređenja treba obaviti na hiljadama drugih primeraka, pri čemu su mnogi već na ratištu pa su teško dostupni. Preobuka posada i njihovo navikavanje na novotarije i izmene su posebna priča.

Kako konkretno izgleda taj proces?

Najpre se, u skladu sa zahtevima trupe, sastavlja taktičko-tehnička specifikacija za fazu istraživačkih i razvojnih postupaka. Bolje rečeno, postavljaju se parametri na osnovu koji se može ići željenim pravcem kako bi se ostvarile iznete ideje.

U tu specifikaciju mora biti uneto: svrha razvoja i promena, tehničke i operativne karakteristike izmena, konkretan postupak, vreme i organizacija rada i, u konačnom zbiru, cena koštanja. Tehnička dokumentacija mora biti takva da svojstva novog ili modernizovanog tenka mogu biti dostižna, ostvariva od strane konstruktora i proizvođača kojima je zadatak poveren.

Teškoće u koordinaciji koje mogu izazvati i kašnjenje u procesu finalizacije tt zahteva, često nisu dovoljno opravdane i nisu podržane od strane izvođača radova. Prostije rečeno, i u vojno-industrijskom kompleksu može nastati otpor zahtevima trupe iz mnogo razloga, pri čemu često i sujeta igra značajnu ulogu (”šta oni nama traže, kao da mi ne znamo kako se pravi dobar tenk”).

Pri tom se ignoriše činjenica da u tom tenku neće sedeti konstruktor ili proizvođač, već tenkista, borac, koji može u deliću sekunde da bude pretvoren u bezobličnu, spaljenu masu zbog nečije nadobudnosti ili otpora. 

U cilju ubrzavanja naučno-istraživačkih i eksperimentalno-konstruktorskih radova treba onda razmotriti mogućnost izmene poretka u razradi tt zahteva, jer ratište to zahteva. Stoga su konstruktori dužni:

• Da predvide uticaj i moć protivničkog, spoljnog okruženja i odrede parametre naoružanja koje će naneti maksimalnu štetu neprijatelju.
• Mora se uzeti u obzir trend povećanja dometa PT naoružanja jer se ono drastično razlikuje od tradicionalnog oružja po mnogo težem otkrivanju, identifikaciji i uništavanju. Za borbu protiv novih sistema ekstremno velikih dometa potrebno je stvoriti potpuno nove sisteme suzbijanja i protivdejstva. Sve to postaviti na jedan tenk (uz sve njegove postojeće sprave) je značajno otežano. Stoga je bolje, umesto univerzalizacije tenka, krenuti ka specijalizaciji tenkova koji bi sinhronizovano i integrisano dejstvovali protiv novih oružja. 
• Predvideti da u sastavu jedinice budu svi neophodni modeli borbenih vozila kao ispomoć glavnom borbenom tenku.
• Uključiti u sastav tenkovske jedinice oklopljena transportna sredstva za dopunu koje mogu obezbediti mogućnost smanjenja bojevog kompleta borbenih tenkova i pravovremen dotur na ratištu bez izlaženja posade. Budući tenk treba obezbediti borbenim kompletom za vođenje jednodnevne bitke pri povećanju paljbe, kako iz tenka, tako i iz drugih pratećih sredstava, isključivo ukoliko postojeći bk ne bude dovoljan. 
• Definisati taktičko-tehničke zahteve kompleksa naoružanja tako da budu u tesnoj vezi sa taktičko-tehničkim zahtevima zaštite i pokretljivosti. Važno je pri tom stepenovati svojstva i karakteristike po njihovom uticaju na borbenu efektivnost tenka. 

Sve ove zahteve treba uskladiti s gabaritima tenka i njegovom upotrebljivom unutrašnjom kubaturom, odnosno korisnim prostorom. Pri tom treba poći od iskustava iz protekle dve decenije.

Na osnovu njih treba dalje procenjivati gabaritnost i upotrebljivost unutrašnjosti tenka, posebno uzimajući u obzir da se trenutno aktivno konstruišu besposadne kupole. Za posadu se mora naći nov prostor, dovoljno kvalitetan i ergonomičan za efikasno i bezbedno dejstvo. Veliku ulogu u tome igra i promena višedecenijskih navika tenkovskih posada koje će se naći u radikalno drugačijem radnom okruženju.

Trenutno možemo identifikovati tri osnovne kategorije konstruktorskih intervencija (dizajna) u stvaranju i poboljšavanju tenkova, u zavisnosti od promene njihove mase i zapremine. Pošto za taj postupak još ne postoji službena terminologija nazovimo ih uslovno: male i velike modernizacije, kao i pojava potpuno novog kompleksa. To su tri opšte kategorije kojih ćemo se držati. 

1. Ako se vrši mala, delimična modernizacija, reč je o tome da su sačuvani kalibar osnovnog oružja, sastav instrumentalnog sistema, raspored bobenog odeljka i ukupne karakteristike tenka, a sav proces je usmeren na evolutivno povećanje efikasnosti. Pri tom se teži da se ostvari zamenjivost starog topa s novim i da se samo sredstvo generalno remontuje.
2. Tokom velike, generalne ili duboke modernizacije, sistemi naoružanja i prateća oprema zamenjuju se novim, savremenijim oruđem (uključujući i promenu kalibra), na osnovi postojećeg vozila. U ovom slučaju, podvoz i ukupan gabarit ne može se menjati, ali masa može. Količina bk može se povećati uz korišćenje dvodelne municije i prekomponovanjem punjača. 
3. Dolazimo i do treće solucije – potpuno novog modela. Najskuplji i najteži put. Znamo i zašto. U sledećim godinama i decenijama taj novi model trebalo bi da diktira pravce razvoja, modernizacije i – da odlučuje bitke. U tom slučaju kreće se od nule – projektni zadatak obuhvata prethodna iskustva, najnovija iskustva, ali i anticipaciju mogućih pravaca razvoja protivoružja, geopolitičke situacije, itd. Svedoci smo da su neki modeli tenkova južne hemisfere propali u poslovnom smislu reči jer se ispostavilo da nikome nisu bili potrebni. Ono što će određivati izgled i osobine novog tenka biće svakako pre svega otpornost na pt oružja (dronove, prenosne pt sisteme, mogućnost PED, itd, itd). Ono što je najteže uneti u taj zadatak jeste kritična sposobnost procenjivanja svakog konstrukcionog biroa – da li će, kada i koliko brzo taj novi tenk zastareti ili se pokazati promašajem.  

Šta ostaje planerima razvoja tenkova, za koji put da se odluče? Možda je srednje rešenje, duboka modernizacija i najbolje, jer za razvoj novog sistema treba mnogo činilaca – vreme, novac i , što je najvažnije, nova (po pravilu neočekivana) iskustva na ratištu koja mogu potpuno diskvalifikovati i najskuplji napor, i najbolje ideje na papiru.

Borbeni komplet kao faktor

Sve inovacije zavise od veoma važne stavke – zapremine i mase borbenog kompleta. Nije reč samo o kvalitetu i klasifikaciji municije, mada je i ta oblast već dovoljno složena. Veliki problem predstavlja dotur municije u datom trenutku.

Šta ako komandir tenka u momentu spazi novu opasnost i zatraži da se umesto pancirnog zrna upotrebi potkalibarno?

Za koliko vremena ta izmena može da se obavi?

Štaviše, kako će posada dejstvovati ako se neki deo tog osetljivog mehanizma odabira i dotura municije (koji sve više teži automatizaciji) pokvari ili bude oštećen, pa i uništen?

Kako napraviti idealnu ravnotežu između kalibra osnovnog oružja, količine municije i bezbednosti posade od njenog neočekivanog aktiviranja?

Model ”Armate” nudi rešenje u modularnom načinu upotrebe, gde je posada potpuno odvojena od kupole i municijskog spremišta. Svejedno, nagledali smo se snimaka gde kupole lete po desetak, petnaest metara u vazduh, pa je realno pretpostaviti da ni posada, bez obzira što nije u njoj, ne bi preživela tu eksploziju. 

Kako usaglasiti sve zahteve?

Stručnjaci predlažu da se ovi problemi rešavaju korak po korak, kroz faze ispitivanja. Međutim, tada se mogu pojaviti neočekivani problemi, pa i neslaganja u odnosu na osnovne tt zahteve. Sve to može odložiti serijsku proizvodnju…a za to vreme ratište ”guta” tenkove pretvarajući ih u staro gvožđe.

Rastu troškovi ispitivanja, ali i troškovi popravki oštećenih tenkova, modernizacije koja neprekidno traje jer ne može da čeka radikalno novo rešenje, itd. Pri tom imamo i još jedan faktor koji se često podrazumeva, pa čak i predviđa.

Može li konkretna država sebi da priušti takav trošak – da modernizuje tenkove, opravlja oštećene i stvori nove? A neprijatelj takođe ne sedi skrštenih ruku. Jasno je da neće moći sve i neće moći odjednom.

Stoga i najbogatije države primenjuju metodologiju ”korak po korak”, uzdajući se da će trupa umeti da se izbori s iskušenjima ratišta nalazeći nova taktička rešenja dok ne dobiju sasvim siguran i nepovrediv tenk. A takvih do sada nije bilo.