Ovih dana navršava se osam decenija od najvećeg pokušaja Hitlera da preokrene tok rata. Hitlerova ofanziva na Zapadnom frontu, koja je prethodila njegovim poslednjim trzajima na Istočnom frontu (Poslednja Hitlerova ofanziva), dogodila se u Ardenima.
Jedna od onih za koju su iskusni vojnici znali da će biti izgubljena. Sada, kada je ta istorija za nama, lako je to reći, ali, tada je to izgledalo drugačije, kao još jedna od ideja iskompleksiranog kaplara.
Ono što je u opremljenijim, bogatijim oružanim snagama bilo izvodljivo – drzak, iznenadni napad uz korišćenje nekonvencionalnih metoda (a takvih uspešnih ratnih lukavstava zabeleženo je mnogo kroz istoriju i mi smo o njima pisali) pretvorilo se u očekivani debakl, jer je nemačka armada izgubila ofanzivnu moć, dok joj je defanzivna sve više dolazila u pitanje.
Operacija u Ardenima, poznata kao Wacht am Rhein (straža na Rajni, Battle of the Bulge), u taktičkom smislu nije bila lišena logike! Strateški cilj bio je da se izmeni situacija na Zapadnom frontu u Belgiji i Holandiji i saveznici nekako privole na separatne pregovore, pri čemu bi se oslobodile snage za borbu protiv komunista, odnosno Sovjetskog Saveza.
Strategija je bila očajnička i nerealna, ali su zato pripreme u zoni dejstava sprovedene taktički odlično, u apsolutnoj tajnosti, zatekavši angloamerički trupe i obaveštajnu službu na spavanju. Odabrano mesto bilo je idealno, toliko očigledno da niko u savezničkom štabu nije na njega pomislio.
Spoj američkih i britanskih trupa u Ardenima smatran je najbezbednijim zbog izuzetno teških terenskih uslova (šume, sneg, neprohodan teren) pa je taj deo fronta bio popunjen neiskusnim jedincama (99. i 106. američka divizija). Taj, relativno miran sektor, služio je za kakav-takav odmor i popunu pa se tamo nalazila sticajem okolnosti i prekaljena Druga američka divizija.
Operacija je trajala od 16. decembra 1944. do 29. januara 1945. godine na jugoistoku Belgije i završena je neuspehom nemačke vojske. Pored logistike (Nemci su hazarderski ušli u operaciju misleći da će se gorivom snabdevati iz skladišta koja bi na prepad zauzeli), s prvim danima vedrog vremena tačku na operaciju stavila je vazduhoplovna nadmoć savezničkih snaga.
Međutim, ono što se ne spominje baš uvek, jeste činjenica da su Ruzvelt i Čerčil tražili od Staljina da pojača svoje napade kako bi olakšao pritisak na Zapadni front, što je on odmah i učinio, poštujući savezničke dogovore.
Ratno lukavstvo?
Ono što je za ovu priču interesantno jeste operacija koju su Nemci nazvali ”Grajf” (Greif), po mitskoj životinji, kombinaciji lava i orla. Specijalno formirana jedinica diverzanata trebalo je da zauzme nekoliko mostova na reci Mezi (fr. Meuse, hol. Maas, val. Moûze) stvarajući pometnju u pozadini američkih jedinica, računajući pri tom na netrpeljivost i lošu koordinaciju Montgomerija i Patona.
Širili bi lažne vesti o pogibiji Ajzenhauera, upućivali jedinice na pogrešne strane, itd. Pri tom je ignorisana mogućnost da nemački vojnici budu zatečeni u američkim uniformama, što je za sobom povlačilo status špijuna i streljanje.
Nemogućnost da se, u presudnom trenutku, brzo presvuku ili odbace američku odeću bila je više od rizika i predstavljala je objektivno avanturizam sa poznatim posledicama.
Kako su mislili da to izvedu?
Hitler je još uvek živeo u iskustvu Prvog svetskog rata kada je u rovovima bilo mnogo vojnika iz Alzasa i Lorena koji su odlično vladali jezicima zaraćenih strana, pa su takvi upadi bili relativno česti na obema stranama. Planirao je da formira specijalnu jedinicu brojnosti do 3.300 ljudi koji vladaju engleskim jezikom, koji bi bili obučeni u američke uniforme, opremljeni trofejnim američkim oružjem i tehnikom.
Nosili bi i američke matrikule, zaplenjene vojničke knjižice, odlikovanja, itd. Zadatak je dobio njegov omiljeni specijalac, Oto Skorceni. On je ambiciozno zatražio s lagera zaplenjene tehnike 28 tenkova, 24 samohodna oruđa, 120 kamiona, 30 oklopnih vozila, 100 džipova i 40 motocikala.
General feldmaršal Rudenštat (Karl Rudolf Gerd von Rundstedt) je, koliko god je mogao, odlagao saradnju s Skorcenijem smatrajući, s pravom, da je reč o samoubilačkoj operaciji u kojoj će dodatno biti izgubljeni značajni resursi, potrebni za odbranu matice.
Skorceni se tada obratio Kajtelu koji je smesta krenuo u realizaciju tako što je razaslao cirkularno pismo nižim jedinicama (!), tražeći poznavaoce engleskog jezika. Kao da je upalio šibicu u mraku! Operacija je već na taj način bila na ivici kompromitovanja, pa je Skorceni tražio od Hitlera da se sve otkaže.
Hitler je to rešio na svoj način; smatrao je da će konspiracija biti sačuvana time što će jedinicu imenovati kao 150. tenkovsku brigadu.
Pripreme i obuka
Već početkom decembra na poligonu Grafenver (Grafenwöhr) u blizini Nirnberga osnovan je centar za pripremu diverzanata. Znalaca engleskog jezika bez akcenta bilo je malo, pa su oni određeni za vođe grupa, bez obzira na čin. Zarobljeni Amerikanci poslužili su kao instruktori, učeći divezante ne samo jezičkim finesama, već i mnogobrojnim rutinama svakodnevnog života u trupi, koje Nemci nisu mogli da znaju.
Mnogima kurs nije ni koristio, jer je bilo vrlo teško, pa i opasno, posle šest godina rata menjati lako svoje navike. Rezultati su bili očajni. Korektno, bez akcenta, govorilo je ne više od deset ljudi. To je i u američkim jedinicama bila retkost; i tamo se mešao lokalni sleng različitih saveznih država i oblasti. Njih 40 bilo je slobodno u govoru i mogli su da ”prođu” kao Amerikanci.
Međutim, 150 njih mogli su da se na engeskom sporazumeju u osnovnim crtama, opezno birajući teme, a preko 200 njih imali su samo osnovni nivo znanja. Ostalima, koji su vladali ”tarzanskim engleskim”, najbolje je bilo da ćute i puste starije po činu da govore.
Već to ih je otkrivalo pri susretu s američkim patrolama, jer subordinacija u američkoj trupi jeste bila stroga, ali je ratna praksa dozvoljavala da i običan vojnik govori neformalno. Štaviše, ako bi se diverzantu obratio komandir punkta, on bi morao da odgovori, a onda bi sve palo u vodu.
Pored borbenih iskušenja, lingvističko je, kako vidimo, bilo mnogo veće. Lakše je bilo pucati nego govoriti. Oni koji su malo znali engleski, bili su čak instruirani da ne gledaju u oči američkim vojnicima kad ih oni nešto pitaju.
Skorceniju je bilo jasno u kakvu rizičnu akciju kreće, znajući da će ona vrlo brzo na terenu biti demaskirana i da će za njegovim ljudima nastati prilično agilna, sistematska i ambiziozna hajka s izvesnim ishodom. Iskusni nemački vojnici teško su se navikavali na drugačije uniforme, opremu, hranu, rutinu.
Početak operacije
Bez obzira na katastrofalno stanje kad je reč o jeziku, ali i prilično traljavu situaciju sa originalnom opremom, 150. tenkovska brigada na početku operacije imala je 2.676 ljudi: 2.138 regruta, 448 podoficira i 90 oficira. Imala je tri grupe, ”X”, ”Y” i ”Z”. Najbolji poznavaoci engleskog bili su u grupi ”Štilau”.
Pred početak operacije, 14. decembra, ni sa tehnikom nije bilo ništa bolje. Brigada je imala dva tenka ”M4 Šerman” (od 28 traženih), tri američke samohotke ”M10 Wolverine – žderavac” (od 24 tražene), 16 nemačkih oklopnih transportera (”Sd Kfz 251/1”, ”Sd Kfz 250/1” i ”Sd Kfz 234/1”), kao i 16 američkih (”M3”, ”M8”, ”M20”).
U voznom parku bilo je još 55 nemačkih i 21 američki motocikl, 28 džipova, 177 nemačkih i 15 američkih kamiona, po jedan nemački i američki tegljač, kao i 12 ”Pantera” koje su zamaskirali da liče na američku samohotku ”M 10”. Za ovakve improvizacije Skorceni je rekao da će ih lako čak i američki regruti prepoznati i razlikovati.
Prvo iskušenje sledilo je već 16. decembra kada je na američki punkt provere (check point) stigao džip s pet preobučenih diverzanata. Došao je trenutak istine u kom će se uveriti na delu da li su ideje ove operacije bile razumne i ostvarive, ili ne.
Stražar s punkta zatražio je dokumenta. Tog trenutka sva prethodna priprema pala je u vodu, jer je nemačkom oficiru bilo mnogo lakše da potegne pištolj nego da ulazi u psihološku igru provere znanja jezika i moći zapažanja dotičnog stražara.
Nesrećnik je pogođen u glavu, a nemački mitraljezac je zapucao po stražarima. Tim ”jezikom” su znatno bolje vladali. Poiskakali su iz džipa, dokrajčili stražare, pokupili oružje i municiju, a zatim naveli prve nemačke tenkove da prođu pored punkta.
Dok su tenkovi tri nemačke armije (Sedme pešadijske, Pete i Šeste SS tenkovske) pod komandom Modela gazili kroz američke položaje žureći ka Mezi, iz vozila su naizmenično izlazili nemački diverzanti utapajući se, u povoljnom trenutku i na pogodnim mestima, u kolone odstupajućih angloameričkih jedinica.
Pri tom su izdavali lažna naređenja, menjali ili uništavali putokaze na raskrsnicama, delili netačna uputstva; usput su minirali puteve i pruge, kidali linije veza, sklanjali upozorenja s minskih polja i, što je najvažnije, zauzimali skladišta municije, minsko-eksplozivnih sredstava i goriva.
Prelomni trenuci i propast
Već prvog dana na američku minu naletelo je vozilo s komandirom jedinice ”X”, oberšturmbanfirerom (esesovsko zvanje u činu potpukovnika) Hardikom. Kako se to dogodilo? Amerikanci su veoma brzo shvatili o čemu se radi, pa su pojačali mere bezbednosti i postavili zasede tamo gde su očekivali da će Nemci pokušati da prodru.
Tako je u zasedu upala jedna od grupa. Amerikanci su ih s lakoćom zarobili, izbegavši da ih pobiju. Imali su u svojim rukama konačno i ”žive jezike”. Kod oficira su našli komplet plana ”Grajf” i tako je operacija kompletno razotkrivena.
Stražarski punktovi su pojačani, postavljeni su i novi na neočekivanim mestima, pa je ovaj segment ardenske operacije, od kog se mnogo očekivalo, doživeo krah. U međuvremenu, u glavnom toku bitke došlo je do neminovnog raspleta: Amerikanci su se pregrupisali, zaustavili i postavili dobro utvrđene odbrambene linije.
Kada je period tmurnog vremena smenilo sunce, nemačke kolone bez goriva ostale su na putevima kao idealne mete američke avijacije. Bilo je to poslednje napredovanje Vermahta. Diverzantima je ostalo da se snalaze kako ko ume i zna, uzdajući se u ratnu sreću, ali ne više i u prvobitni plan.
Zarobljavanje i likvidacija diverzanata
Američka frontovska kontraobaveštajna služba reagovala je brzo. Hiljade običnih vojnika postali su privremeno kontraobaveštajci loveći diverzante. S metkom u cevi i oružjem na gotovs proveravani su svi. Postavljana su trivijalna pitanja na koja su mogla da odgovore svi prosečni Amerikanci. Pri tom su se Nemci i bez pitanja otkrivali.
Evo jednog primera: kada bi došao do pumpe s gorivom, američki vozač bi rekao kratko – ”gas” (skraćeno od gasoline). Nemci bi književno rekli ”petrol, please!” posle čega bi morali da podignu ruke uvis pred uperenim automatima opreznih Amerikanaca.
Na jednu patrolu naišao je i general armije Omar Nelzon Bredli, a jedan od štabskih generala našao se pred cevima svojih vojnika jer nije znao ime muža čuvene glumice Beti Grejbl (Elizabeth Ruth “Betty” Grable), inače jednog od najboljih trubača u istoriji džeza, Herija Džejmsa (Harry James). Samo crnce nisu proveravali.
Ni tamo gde su se uspešno probili, pripadnici Skorcenijeve elite nisu slavno prošli; ”Panteri”, maskirani kao ”M 10”, 21. decembra 1944. godine naišli su na borbeno obezbeđenje 120. američke pešadijske divizije…s pogrešne strane.
Redov Frensis Keri, ne obraćajući pažnju na ubedljive oznake (bela zvezda, numeracije i nazivi američkim šablonima), bazukom je odmah zapalio prvi tenk, a ostale je napao ručnim bombama. U pomoć su priskočili obližnji ”Šermani” i pobili ostale diverzante-tenkiste. Redov Keri nagrađen je Počasnom medaljom (Medal of Honor).
Potvrđeno je da je otkriveno 44 diverzanta. Osam je uspelo da se sakrije, 33 su bili ubijeni prilikom provere, a troje zarobljeno. Oni su, prema američkim ratnim zakonima, posle suđenja streljani jer su zatečeni u američkim uniformama. Kako su se pojedini domogli svojih jedinica ostaje tajna, mada su, svakako, neki od njih to spominjali u feljtonima ili biografijama.
Možemo samo da pretpostavimo, jer ni nemačko obezbeđenje u obliku predstraža i objavnica nije bilo nimalo naivno ili neiskusno. Ovim nesrećnicima zapalo je dvostruko iskušenje. Najpre da dokažu da su Amerikanci, a zatim i da su Nemci.
Ova neslavna, gotovo diletantska epizoda, završila se logično. Već 20. decembra ostatke 150. brigade poslali su u borbu kod grada Malmedi (Malmedy) u blizini Liježa, ali u nemačkim uniformama, kao deo obične frontovske jedinice.
Osam dana kasnije, 28. decembra, brigada je izgubila dve trećine žive sile i gotovo svu tehniku, pa je izbrisana iz brojnog stanja. Preživeli su se vratili u svoje jedinice. Trećeg januara zapečaćena je Ardenska operacija početkom nastupanja angloameričkih trupa.
