Poznato je da je „put u pakao popločan najboljim namerama”. Ova izreka se u bukvalnom smislu može primeniti i na malokalibarske pištolje. Oružje zamišljeno kao sredstvo za sport, naime, vremenom je korišćeno i kao ‘’tihi ubica’’.
Još od pojave municije sa obodnim paljenjem kalibra 5,6 mm, smatralo se da je to idealna polazna osnova za razvoj sportskog, takmičarskog oružja, znači artefakta jedne u suštini plemenite veštine. Čuveni američki konstruktor Džon Brauning (John Moses Browning, 1855-1926) je još 1915. godine, na zahtev američke armije, konstruisao prvi malokalibarski (MK) pištolj za trening, koji je usavršen u desetometno poluautomatsko oružje kalibra .22 short (5.6×10.7mm, 5,6 mm „kratki”). Pištolj je patentnom zavodu prijavljen 30. marta 1917. a patentni list br. 1,276,716 izdat je 27. avgusta 1918.
No, Džordž Tensli (George H Tansley) i Frensis Čedvik (Francis C Chadwick) su istoga dana kada i Brauning podneli prijavu za slično oružje u kalibru .22l.r. (5.6×15mmR, 5,6 „dugi puščani’’, .22 Long Rifle). Izgleda da je Brauningova matična firma, ‘’Colt’s Manufacturing Company’’, iskristila svoj uticaj da se Tensliju i Čedviku patentni list 1,277,379 izda 3. septembra 1918. – nekoliko dana posle Brauningovog, tako da nisu imali pravo prigovora. Tako je „Kolt” na bazi patenta 1,276,716 na tržište izbacio izvrsno sportsko oružje, tzv. „5,6 mm Koltov automatski streljački pištolj” (Colt .22 Automatic Target Pistol), koji je tek 1927. preimenovan u ‘’Kolt Vudsman’’ (Colt Woodsman, od serijskog broja 54.000). ‘’Vudsman’’ se proizvodio u tri osnovne serije: – kao ‘’streljački’’ (Target), od 1915 do 1941, kao ‘’sportski’’ (Sport), od 1948. do 1955, te kao ‘’takmičarski’’ (Match Target) – od 1955. do 1977. godine.
Tokom rata je 4000 primeraka isporučeno američkoj armiji kao pištolj za obuku (natpis: ‘’Property US Government’’).
Posle rata je male serije pištolja naručila američka avijacija (925), Marinski korpus (100 komada) i Obalska straža. Vredi napomenuti da se ‘’Vudsman’’ od 1933. godine proizvodio za municiju .22l.r.HV (High velocity, crni barut zamenjen bezdimnim).
Svojevrsne kopije ‘’Koltovih’’ MK pištolja je od 1920. godine počela da proizvodi firma ‘’Fiala Arms and Equipment Co.’’ iz Nju Hejvena. Oružje nosilo nazive ‘’Fiala’’, ‘’Schall’’, ‘’Columbia Arms’’ i ‘’Botwinik Bros’’.
No, glavni konkurent ‘’Koltovim’’ MK pištoljima bio je ‘’Haj Standard’’.
Naime, biši ‘’Koltov’’ radnik, Lusijus Dim (Lucius M. Diehm) odlučio je da se upusti u samostalni razvoj MK pištolja. Američkom patentnom zavodu je 6. avgusta 1921. prijavio svoju konstrukciju ‘’vatrenog oružja’’, na koju mu je 14. oktobra 1924. izdat patentni list br.1,511,510. Bez obzira na razlike u detaljima mehanizma, očito da je Dim preuzeo većinu ideja sa ‘’5,6 mm Koltovog automatskog streljačkog pištolja”. Ambiciozni oružar je u Hartfordu otvorio sopstvenu fabriku, ‘’Hartford Arms and Equipment Co.’’, u kojoj je 1925. godine započeo proizvodnju MK ‘’Harford Arms poluautomatskih pištolja M1925’’ (Hartford Arms Co. Model 1925 Semi Auto .22 Target Pistol). No, do 1932. godine je uspeo da proda samo 5000 komada, što ga je dovelo do bankrota.
Imigrant iz Švedske, Karl Svebilijus (Carl Gustav Swebilius), 1926. godine je u Hemdenu, Konektiket, osnovao firmu ‘’High Standard Firearms Manufacturing Company’’. Svebilijus je stekao veliko iskustvo tokom rada u renomiranim firmama ‘’Marlin’’ i ‘’Winchester’’, kao i tokom saradnje sa Džonom Brauningom na razvoju mitraljeza. Svestan da za MK pištolje postoji veliko komercijalno tržište, sa Gustavom Bekom i još trojicom partnera je, za 800 dolara, otkupio Dimov ‘’Hartford Arms and Equipment Co.’’, uključujući mašine i rezervne delove. Ugovor između partnera je podrazumevao da se od otkupljenih i novoproizvedenih delova godišnje sklapa oko 800 MK pištolja. Kao glavni majstor na liniji za sklapanje angažovan je Džordž Vilson Mlađi (George Wilson, Sr.). Vilson je Dimov pištolj M1925. usavršio i fabrika‘’High Standard’’ je 1933. na tržište izbacila ‘’novo’’ sportsko malokalibarsko oružje pod sopstvenim nazivom ‘’Haj Standard’’ (Hi Standard). ‘’Haj Standard’’ je odmah doživeo veliki komercijalni uspeh.
MK pištolji Hi Standard
Nakon početka Drugog svetskog rata, u okviru Lend-Lease programa, započeto je slanje pištolja ‘’Haj Standard Model B’’ Velikoj Britaniji. Od 1942, Britanci su za potrebe SOE oružje ‘’Model B’’ opremili integralnim prigušivačem koji je obuhvatao kompletnu cev.
Tehnički gledano, ovakvo oruže je imalo efektivni učinak do 15 metara. Iste godine, američko Ministarstvo rata je od fabrike otkupilo kompletan program proizvodnje ‘’Haj Standarda’’ u cilju da ga koristi kao osnovno oružje za obuku i trening. Da bi zadovoljili enormne narudžbine, fabrički konstruktori su dizajnirali model jednostavniji i brži za proizvodnju – ‘’Model H-D’’ (do 1945. godine proizvedeno 34.000 primeraka). Tokom naredne, 1943. godine, zamenik direktora za ispitivanje i razvoj ‘’Office of Strategic Services’’ (OSS, preteča CIA), Stenli Louvel (Stanley P. Lovell), uputio je fabrici zahtev za prigušenim oružjem, sličnom varijanti koju je koristio britanski SOE. SOE je, naime, prvo eksperimentisao sa ‘’Kolt Vudsmanom’’ i prgušivačem ‘’Maxim Silencer Company’’, ali se oružje pokazalo nepraktično dugim.
Tako je ‘’Haj Standard’’ započeo proizvodnju ‘’Modela H-DM/S’’ (M/S – Military Silenced, vojni prigušeni) sa ‘’Belovim’’ (Electric Bell Laboratories) prigučivačima. Treba naglasiti da se oružje proizvodilo u tajnosti, pod kodnim nazivom “Impact testing machines”, a pretpostavlja se da je OSS-u do 1945. isporučeno oko 2600 komada.
‘’Impact Testing Machines’’ je bio dug 350mm, mase 1400 grama, sa okvirom kapaciteta 10 metaka. Prigušivač je imao 4 reda od po 8 (kasnije -11) otvora, bronzane mrežaste membrane i, u zadnjem otvoru, bronzanu ili mesinganu vunu. Agenti OSS su često drugu komoru punili vodom, uljem ili pastom za brijanje a vrh zatvarali lepljivom trakom. Ovim trikom zvuk se obarao do minimuma. Zvanično, prigušivač je nivo zvuka obarao ispod 20 decibela a menjao se posle 200 hitaca.
OSS je po okončanju rata raspušten ali je pištolje ‘’H-DM/S’’, 1947. godine, preuzela novoformirana Centralna obaveštajna agencija (CIA). Posle rata, u javnosti se o njemu prvi put čulo nakon što je PVO SSSR, 1. maja 1960, kod kod Jekaterinburga (Sverdlovska), oborio špijunski Lokid U-2 (Lockheed U-2) avion Centralne obaveštajne agencije.
Kod zarobljenog pilota, Frensisa Pauersa (Francis Gary Powers, 1929-1977), pronađen je ’Haj Standard Model H-DM/S’’, koji je sada izložen u muzeju KGB. Prigušeni ‘’Haj Standard’’ je ponovo korišćen tokom Vijetnamskog rata, kao i operacija u Laosu I Kambodži, od strane operativaca SOF, uključujući pilote CIA kopmanije ‘’Air America’’, mornaričke SEAL timove i armijske ‘’Zelene beretke’’ (Green Berets).
Тokom operacije “Feniks” (“Raduša”, “Vruće proleće 1972”), kod ustaške terorističke grupe koja je 21. juna 1972. ubačena na teritoriju Jugoslavije, pronađen je prigušeni „Haj Standard”.
„Haj Standard” se u verzijama A, V, S, D, E, NA, NV, NS i ND proizvodilo sve do 1980. godine. Najpopularnije verzije, zbog jednostavnosti i niske cene, bile su ‘’High Standard Model M-100 i M-101 Dura-Matic. Dura-Matik M-100 je proizvođen od 1954 do 1955, a M-101 – od 1955 do 1973. godine.
Posle Drugog svetskog rata težište su preplavili daleko kvalitetniji MK pištolji. Ako govorimo o Zapadu, na prvom mestu vredi istaći Ruger, a na – Drulov. Osim toga, vremenom su sve aktuelniji postajali CO2 pištolji kalibra 4.4 mm. Primera radi, kragujevčaka ‘’Zastava’’ je plasirala GP-45 a prototip CO2 pištolja 4,5 mm GP-2000 zajednički su izradili „Prva petoletka” iz Trstenika i beogradski „Institut za bezbednost”.
No, sa razvojem tehnike, tehnologije i elektronike, era upotrebe prigušenih MK pištolja danas je svakako prevaziđena. Teško je zamisliti ‘’agenta 007’’ koji ‘’prikriveno’’ nosi dugi pištolj sa prigušivačem.
