Na nekim portalima možemo videti izdvojenu temu pod nazivom ”Istočni front”, pa tu sintagmu možemo često sresti i u preuzetim vestima.
Zašto su se njihovi urednici opredelili da baš na ovaj način nazovu područje gde se odvija SVO (kako je Rusi službeno zovu i predstavljaju u Savetu bezbednosti), odnosno okupacija, agresija, itd, kako to naziva napadnuta strana i njeni saveznici?
Njihov odgovor neće biti ni lak, pa ni uverljiv. Po načinu dejstva i sprovođenju operacija (pa i po obimu koji jeste značajno veći od doskorašnjih lokalnih sukoba), tu liniju dodira sukobljenih strana svakako možemo nazvati frontom.
Cilj ovog kraćeg teksta je da pokaže u čemu je razlika između onog Istočnog fronta iz vremena Drugog svetskog rata i ovog, sadašnjeg. Stoga sam novi i naslovio simbolično kao ”beta verziju”, odnosno ”2.0” u duhu savremenog obeležavanja.
Međutim, ako se setimo istorije, vidimo da su ”kumovi” ovog sukoba u zabludi, jer istorija neumoljivo dokazuje sledeće: na onom Istočnom frontu, nacistička Nemačka napala je bez objave rata Sovjetski Savez. ”Loše momke” (komuniste, boljševike) napali su mnogo gori momci – fašisti i njihovi saveznici.
Po logici zagovornika teze da je reč o agresiji, onda bi to trebalo da taj front trebalo da se zove Zapadni front s obzirom na početni pravac napada. Međutim, na opštepoznatom Zapadnom frontu (u oba rata) ”dobri momci” su ratovali protiv loših momaka. Muka živa s istorijskom zaostavštinom.
Kako god, zbog naših čitalaca dobro bi bilo da objasnimo jednu relativno jednostavnu pojavu i da odgovorimo na pitanje – šta je to front i koliko ta imenica značenja ima. Usput, ono što je svet u Drugom svetskom ratu zvao Istočnim frontom, Sovjeti su zvali Zapadnim. Nije teško kad se koristi logika.
Sama imenica front (usvojena najpre u nemačkom vojnom vokabularu), dolazi nam iz latinskog od reči frons (čelo). Uopšte, prednji deo nečega. Međutim, tu se tumačenje ni slučajno ne završava. Front može biti još mnogo toga:
- Strana stroja koja je licem okrenuta prema starešini ili sredstvu koje oslužuje.
- Prednja strana borbenog poretka okrenuta protivniku, operativna pozicija žive sile i sredstava.
- Raspored brodova, aviona i druge tehnike na liniji koja je pod pravim uglom (perpendikularna) u odnosu na njihovo kretanje.
- On može biti i složen i sastavljen iz više strojeva brodova i plovila.
- Uopšten naziv i shvatanje teritorije na kojoj se odvijaju ratna dejstva, linija sukoba s protivnikom. Smatra se da ona operativno može biti duboka do 25 kilometara, no sada je ta daljina značajno povećana zahvaljujući dometu oružja.
- Jedinstven, neprekidni front je borbeni poredak velike dužine (pravi Istočni front protezao se od Krajnje granice SSSR s Norveškom, do Crnog mora), zasićen živom silom i sredstvima, kao i objektima namenjenim za njihovu odbranu, bez nepokrivenih delova. Takvi frontovi pojavili su se u Prvom svetskom ratu (Zapadni front i Solunski front koji je u francuskoj vojnoj terminologiji nazivan Istočnim frontom) i u Drugom svetskom ratu (Istočni front pokrenut 1941. godine i Zapadni front pokrenut 1944. godine). U tom smislu front je dobio najviši geostrateški naziv. Ostale borbene linije bile su znatno kraće pa se ne mogu u tom smislu rangirati kao frontovi.
- Frontom se naziva i teatar ratnih dejstava (o čemu smo već pisali); to je sastavni deo jedne države za vreme rata koji uključuje svu teritoriju u zoni ratnog dejstva, sa isključenjem pozadine.
- Izvedena sintagma frontalni napad jasno sugeriše da je reč o snažnom i odlučnom zahvatu duž cele linije sukoba.
- Konačno, front može biti najkrupniji operativno-strateški sastav oružanih sila u uslovima kopnenog dejstva.
Za ljubitelje vojne istorije svakako će biti interesantno ovo poslednje značenje: da nešto više pročitaju o frontovima kao pokretnom borbenom sastavu.
Zbog dužine borbene linije, odnosno ratne prostorije, Sovjeti su jedini koristili imenicu front i u formacijsko-organizacionom smislu, dok su Nemci takve sastave nazivali grupom armija, često im dajući geografska imena (po mestu angažovanja Grupa armija Centar, Grupa armija Jug), imena komandanata (Grupa Hot-Majnštajn, itd), pa i slova (Grupa armija E).
U sastav fronta u RKKA (kasnije Crvena armija) ulazilo je nekoliko armija, a takođe, u zavisnosti od perioda rata i zadataka, različite mehanizovane, tenkovske, vazduhoplovne, artiljerijske, rečno-pomorske i druge grupacije.
Za potrebe izvođenja strateških operacija (odbrambenih ili napadnih) angažovano je često i nekoliko frontova (dva, tri pa čak i četiri). Takvih odbrambenih i napadačkih strateških operacija u sovjetskoj vojnoj arhivistici službeno je zabeleženo 53, od toga 12 odbrambenih i 41 napadni.
Gotovo sve strateške operacije izvođene su objedinjavanjem ili sadejstvom frontova. Prodori su vršeni snagama jednog fronta, a drugi frontovi su ”flankirali”, odnosno vršili uporedni bočni pritisak. Po potrebi, jedinice su bile prebacivane iz sastava jednog fronta u drugi, po pravilu na spoju dvaju frontova i to je činjeno fleksibilno i brzo.
Na taj način vršeni su neodoljivi prodori celom širinom dodira, naizmenično potiskujući delove linije borbenog dodira i primoravajući nemačku komandu da prebacuje trupe s jednog na drugi kraj prodora.
To možemo videti i ovih dana, kada se front oko Harkova povija pod sistematičnim udarima ruskih snaga, pri tom prebacujući svoje rezerve na kritične tačke. Na taj način se otvaraju nove pukotine duž linije borbenog dodira.
Prilikom napada na SSSR, uveden je ubrzo naziv Istočni front kao geostrateški pojam najšireg značenja. Na njemu je u početnim odbrambenim operacijama bilo angažovano pet frontova. Već u decembru 1941. godine bilo ih je osam, a na kraju 1942. godine dvanaest.
U 1943. godini, kada su naneti presudni i prelomni udari po kapitalnim snagama Trećeg rajha, broj frontova dosegao je broj 13. Frontovi su menjali imena, komande, ciljeve. Promene su bile vezane sa širenjem oslobođene teritorije, ali i zbog rasporeda trupa radi što boljeg komandovanja i rukovođenja. Na kraju rata bilo je osam frontova.
Ukupno, za vreme Drugog svetskog rata, kraće ili duže vreme postojalo je 55 formacija ranga fronta. U taj broj ulazilo je 49 frontova koji su menjali imena i sastav, kao i dužinu trajanja, zatim četiri rezervna fronta, Moskovska zona odbrane i Možajska linija odbrane.
Stalan status imala su ukupno 42 fronta, dok je sedam frontova imalo privremeni status ili je bilo u fazi preimenovanja. Najpoznatiji i najbrojniji frontovi bili su Beloruski (tri fronta), Pribaltički (tri fronta) Ukrajinski (četiri fronta), i dva Dalekoistočna fronta.
U zavisnosti od situacije, neke jedinice iz sastava frontova bivale su rasformirane; formirane su nove, a neke su preimenovane i to više puta. To je činjeno zbog potreba komandovanja, bržeg i efikasnijeg dejstva, što je dodatno zbunjivalo neprijatelja. Na primer, 12. jula 1942. godine bila je rasformirana komanda Jugozapadnog fronta, a jedinice su ušle u sastav novoformiranog Staljingradskog fronta.
Sedmog avgusta 1942. godine Staljingradski front podeljen na dva fronta: Staljingradski i Jugoistočni, ali već tri dana kasnije, Staljingradski front, koji je zadržao staro ime, bio je potčinjen Jugoistočnom frontu.
Krajem septembra 1942. godine Staljingradski front je preimenovan u Donski, a Jugoistočni je postao Staljingradski. Promene su bile takve da nemačka frontovska obaveštajna služba vrlo često nije znala koja su jedinice na liniji fronta, pa čak nisu znali ni imena komandnog kadra!
Za vreme rata, ne računajući frontove PVO, formirana su 24 frontovska rukovodstva pod čijom komandom su se smenjivali frontovi raznih naziva. Drugom polovinom 1943. godine broj frontova počeo je da se smanjuje, a na kraju ih je ostalo osam (Lenjingradski, tri Beloruska i četiri Ukrajinska). Razlog je jasan – skraćivanje linija dodira, sve manja površina pod kontrolom nacista i uvežbanost komandnog sastava da komanduju frontovima u kojima ima više armija.
Važno je napomenuti, posebno za one koji bi da pažljivo i precizno prate transformacije nekog fronta ili strateške operacije (s tog stanovišta bitka kod Staljingrada je za to odličan primer), da je rukovodstvo fronta na početku bilo raspoređeno prema stanju u predratnim vojnim okruzima.
Međutim, rat je predratne teorije i formacije surovo odbacio i naterao Sovjete da brzo uče, prilagođavajući način rukovođenja i komandovanja. Pri tom su fleksibilnost pokazali i Stavka (vrhovno komandno, državno i vojno-političko telo) i štabovi na frontu. Kada su se uvežbali, čitave divizije su uz punu koordinaciju, prelazile iz armije u armiju, iz fronta u front.
Uzimajući u obzir stanje veza tog vremena, kriptografske nedostatke, logističke probleme, može se reći da je ovakav način delovanja bio izvanredno uspešan. Nadmoć ratovanja pomoću frontova bila je takva da su komandanti u odsudnim trenucima, po potrebi, slali i otvorene poruke nižim jedinicama jer Vermaht nije mogao više da ih zaustavi.
Isto tako te jedinice mogle su da budu povučene u rezervu, na odmor, da dobiju druge zadatke duž granica SSSR, a da se njihova zamena bez velikih trzavica uklopi u postojeći sastav. I tako do Berlina.
Iz svega navedenog možemo zaključiti da će i u budućim ratovima (kakvih će, nažalost, biti) linija borbenog dodira morati da ima čvrstinu i koheziju fronta. Na taj način branilac će povećati mogućnost da iznenadne prodore saseče i zaustavi rezervama raspoređenim u dubini teritorije. Sve u svemu, front će još dugo biti drugo ime za sukob većih razmera.
Dragi Geografe,
Nije to glavna razlika. Treba poznavati istorijski kontekst, a on kaže sledeće:
po datašnjem međunarodnom ratnom pravu, zemlja koja bi objavila rat, pa stupila na tle druge države, imala je pravo da prilikom povlačenja zatraži pregovore na prvobitnoj granici (naravno da im to ne bi pošlo za rukom, ali takvo je bilo pravo).
Evo i ilustracije za koju u tekstu nije bilo mesta: nemački ambasador u Moskvi Šuelnberg,14 puta (već vidno isfrustriran) se žalio da Sovjeti ne nasedaju na provokacije da počnu prvi! Sovjeti su znali pak da sile Osovine ne menjaju svoj šablon, a za napad su znali u sekundu, sudeći po materijalu koji sam lično video: to je čuvena zelena šifrovka generala Pavlova, komandanta Zapadnog fronta, u kojoj je on Stavku tačno izvestio o trenutku napada. Bila je zelenom olovkom pisana jer u to vreme nije postojao defiksator za zelenu, već samo za plavu i crvenu boju, pa nije bilo šanse da to neko pobriše ili prepravi. To mu nije pomoglo jer je završio pred zidom kao žrtveni jarac, umesto Vorošilova i Buđonija koji su iz sovjetske ratne teorije izbacili predmet strateške defanzive.
Vi ste dali samo kratak prikaz za značenje riječi front i najkraće moguće objašnjenje.
Istočni front iz drugog svjetskog rata i ovaj sadašnji ne mogu ni blizu da se uporede,ovaj sadašnji izgleda kao malo veća vojna vježba u odnosu na istočni front iz drugog svjetskog rata.
1.Imali ste države koje su izvršile totalnu mobilizaciju stanovništva,tako da je broj vojnika sa obe strane bio neuporedivo veći.SSSR je imao preko 170 000 000 stanovnika,a Njemačka otprilike kao sadašnja Ukrajina,preko 60 000 000 stanovnika.Sadašnja Rusija ima oko 130 000 000 stanovnika.Za napad na Rusiju,operaciju Barbarosa Njemačka je angažovala direktno 4 000 000 vojnika,a poslije su im se pridružile i vojske iz njihovih savezničkih zemalja,Bugarske, Rumunije,Hrvatske,Francuske…
U operaciji Barbarosa učestvovalo je 3 500 tenkova i skoro 2 800 aviona, a sadašnji broj tenkova i aviona je smiješan za upoređivanje,pogotovo broj aviona.Posebno je važno da se napomene da su tadašnji tenkovi bili daleko strašnije oružje,jer nisu postojala efikasna protiv tenkovska oružja koje je mogao da koristi običan vojnik, već su tenkove uglavnom uništavali drugi tenkovi,artiljerija i avijacija,a običan vojnik pješadinac je bio maltene bespomoćan pred tenkom,a danas maltene svaki vojnik nosi neko efikasno protiv tenkovsko oružje sa kojim sa lakoćom može da uništi tenk.
2.Fanatizam i bezmilosno uništavanje i ubijanje vojske i civila od strane Njemačke armije i rodoljubivost i spremnost da se pogine za otadžbinu običnog Sovjetskog vojnika.
Danas i na jednoj i na drugoj strani gledamo proteste i protivnike rata,a toga uopšte nije bilo u direktnom sukobu Njemačke i SSSR – a.Rusi sada koriste oko 500 000 vojnika,i Ukrajinci nešto više od tog broja,znači ukupno ratuje oko 1 200 000 vojnika,a u samom napadu na Rusoju je učestvovalo 4 000 000 vojnika sa Njemačke strane ijoš veći broj vojnika sa Sovjetske strane.
3.Gustina i pokrivenost fronta vatrom iz pušaka,mitraljeza, minobacača,artiljerije i avionske bombe.Neuporedivo više je ispaljivano dnevo municije i granata i avionskih bombi nego danas.
5.Komandni kadar
Na obe strane smo imali prave genijalce rata i ratovanja, Fon Manštajn, Romel, Fon Bok i Žukov, Konjev, Rokosovski.U ovom ratu smo vidjeli samo 2 odlične akcije
1.Kada su Ukrajinci ispred Kijeva zaustavili i teško porazili Ruske tenkovske kolone
2.Surovikinove odbrambene linije od koje se kompletno razbila Ukrajinska ofanziva,a to niko nije znao do kraja da iskoristi i odmah da krene u kontra ofanzivu na razbijenog i demoralisanog protivnika.
4.Frontovi u drugom svjetskom ratu na teritoriji SSSR a nikad nisu bili statični,baš naprotiv,uvijek su i jedna i druga strana nastojale da imaju inicijativu i da iskoriste i najmanju slabost protivnika ( izuzetak su Lenjingradski i Staljingradski front ).
Da ne dužim više,ovaj rat u Ukrajini se ni po čemu ne može da mjeri sa Drugim Svjetskim ratom na teritoriji bivšeg SSSR a.
Apsolutno si u pravu osim kod Surovkinove linije, tu su ih Rusi razvalili steategijom pusti pa stisni artiljerijom, od koje je i poceo sunovrat Ukrainskih snaga, rezultate vidis danas.
Upravo tako-kratak prikaz, jer se o poređenju ova dva fronta mogu napisati tomovi knjiga, a to je na portalu teško izvodljivo i zbog ograničenja servera. Sigurno ste primetili da je imenica front upotrebljiva u više značenja.
Ovde je upotrebljena da definiše LBD-liniju borbenog dodira i apsurd što ga zovu Istočni front , jer sa onim Istočnim frontom, kao što ste zapazili, nema mnogo veze.
Hvala Vam za konstruktivan i korektan komentar.
uporedjivati avione iz II sv. rata i ove danas… besmislica…
….
niko da napise osnovnu razliku
…
tada je Rusija bila napadnuta
danas je Rusija ta koja je napala
…
Основна разлика је: 1) тада је био СССР и Стаљин је чекао да Нацисти поставе војску на западне границе и да први нападну; 2) Сада је Русија и Путин НИЈЕ чекао да Натисти поставе трупе, приме Украјину у Натисте и први нападну! Путин је више пута рекао – “Кад видиш да те опкољавају – удари први, не чекај да те нападну!” То је главна разлика
Углавном се слажем са наведеним. За 70ак година од 1945. ратна тактика се много променила и још од Корејског рата 1950-1953. – више не ратују вишемилионске армије – већ све више техника! Али 1) “odlične akcije Kada su Ukrajinci ispred Kijeva zaustavili i teško porazili Ruske tenkovske kolone” – па шта је ту било одлично? Руске тенковске колоне без осигурања са бокова су за само 2 дана продрле 80-100 километара у дубину и држале престоницу Кијев, град од 3 милиона људи у полуопсади са неких 50-60 хиљада војника чак месец дана – до 25. марта кад су се повукли! Било би одлично да су их за мање од недељу дана потукли и да нису дозволили да им за само пар дана дубоку продру и опседну главни град! Тешко је то назвати изненађењем јер су 2 месеца пре напада на многим западним ТВ били објављени правци могућих напада – из Белорусије на Кијев и са Крима на југоисток и југозапад и чак бројност руске ударне групе – око 100 БТГ! И поред свега тога Украјинци су проспавали упад са све 3 стране и дозволили да Руси дубоку продру – на фронту од чак око 2 хиљаде километара – и то са свега 180-200 хиљада војника!? 2) Што се тиче “proteste i protivnike rata” тога у Украјини уопште нисмо видели – иако тамо Грађански рат траје од априла 2014. – скоро читавих 8 година пре усласка Русије у рат на страни Донбаса. Добар део становништва је активно подржавао Кијевске пучисте 2014. и рат у Донбасу – а други није смео јавно да протестује – због репресија! *П. С. најзанимљивије ће бити кад се рат заврши и прође довољно времена да се објаве прави подаци о односу снага и губицима обе стране – да би правилно оценили успех операција и битака. Иако се уопштено и сада доста може проценити, али ипак условно!