Finski podoficir Simo Hajhe (Simo Simuna Häyhä, 1905-2002) navodno je najuspešniji snajperista svih vremena, sa 505 do 542 smrtonosna pogotka. No, priča o njegovoj ratnoj karijeri ukazuje da se uvek dovode u pitanje stvarni skorovi snajperista.
Hajhe je rođen u seljačkoj porodici u predgrađu Rautjarvija (Rautjärvi). Prva vojna iskustva stekao je sa 17 godina, kao dobrovoljac Dobrovoljačke garde ili ”šuckora” (Suojeluskuntajärjestö,Suojeluskunta), poznatog i kao ”Bela” ili ”Civilna garda”. Nakon završetka sukoba sa boljševičkim snagama, više puta se takmičio u streljaštvu u Viborgskoj provinciji (Viipurin lääni), gde je ”pokupio gomilu trofeja”. Na odsluženje redovnog vojnog roka u 2. Biciklističkom bataljonu (Polkupyöräpataljoona 2) upućen je 1925. godine. Ubrzo je završio podoficirski kurs (Aliupseerikoulu tai -kurssi) i ostatak roka je proveo kao narednik u 1. Biciklističkom bataljonu (Polkupyöräpataljoona 1). No, kroz snajpersku obuku u Utiju (Utti) prošao je tek devet godina nakon odsluženja kadrovskog roka, u samo predvečerje Sovjetsko-Finskog rata.
Prema Hajheovom biografu, majoru Tapio Sarelajnenu (Tapio Saarelainen), Simo je bio sposoban da proceni udaljenost do mete udaljene 150 m sa odstupanjem od 1 metra a jednom je na istoj udaljenosti za samo jedan minut 16 puta pogodio cilj. Ovo je bio utoliko veći poduhvat jer je, zbog optičkog nišana, donosač metaka bio blokiran pa se oružje punilo ručno, jedinačno, metak po metak. Nakon napada SSSR na Finsku, 14. decembra 1939, raspoređen je u 6. četu 34. pešadijskog puka (Jalkaväkirykmentti 34, 6. Komppaniassa) pod neposrednom komandom poručnika Edvarda Jutilajnena (Aarne Edward Juutilainen, 1904-1976). Hajhe je određen za snajperistu i zadužio je oružje 7.62 mm Jalkaväenkivääri m/28-30 sa serijskim brojem 35281 i registarskim brojem Civilne garde S6097. Puška je bila kompletni proizvod Oy Suojeluskuntain Ase-ja Konepaja Osakeyhtiö (Oy SAKO AB), namenjen Civilnoj gardi (Suojeluskunta). U suštini, radilo se o ruskoj ”trolinejki”, 7,62 mm Mosin M1891 (M1910) sa izvesnim poboljšanjima: cev je rađena kvalitetnije, sa aluminijumskim uloškom dugim 21 mm radi veće preciznosti; zadnji nišan je bio sličan Mauzerovom, gradiran do 2000 m, a prednji je imao mušicu koja se mogla podešavati po visini izborom jedne od 8 tačaka na disku zaštitika.
Hajhe nije koristio optički nišan smatrajući da bi njegova primena uvećavala siluetu strelca te da postoji mogućnost magljenja sočiva i otkrivanje pozicije usled eventualnog odbleska. Kako su se borbe vodile u surovim zimskim uslovima, na temperaturama do -40°C, nosio je belo kamuflažno odelo, sneg ispred usta cevi je utabavao da se ne bi dizala izdajnička snežna prašina nakon pucnja a u ustima je držao grudvu snega kako bi sprečio pojavu oblačka od kondenzovanog daha. Objektivno govoreći, i daleko lošiji strelac u ovom tragičnom sukobu imao bi lak posao; Staljin je tokom svojih čistki uklonio najveći broj niiskusnih i kompetentnih oficira; Sovjeti su napadali bez adekvatnog vođenja, bez zaklona, u streljačkim vrstama; bili su u klasičnim mrkim šinjelima, kilometrima uočljivim na snežnom belilu; de facto, predstavljali su mete kao na vašarskim strelištima.
Nakon prvih borbi, zaključeno je da je Fincima preko potrebna pozitivna ratna propaganda, zbog morala boraca i stanovništva. Tako je od samog početka sukoba, započeta izgradnja mita o poručniku Edvardu Jutilajnenu. Edvard je bio rođeni avanturista, sportista i plejboj. Tokom 1925. se upisao u školu rezrvnih oficira (Reserviupseerikoulu ) nakon koje je završio kadetsku školu (Maanpuolustuskorkeakoulu). No, zbog ponašanja neprikladnog za aktivnog oficira, 1930 godine je napustio vojnu službu i 20. juna otputovao u Pariz. Ovde se prijavio u Legiju stranaca i upućen je preko Marselja u Oran, Alžir, radi obuke u kampu Sidi Bel Abbes. Nakon obuke, učestvovao je u borbama protiv Berberskih pobunjenika oko Fesa i u planinama Atlas. Nakon ispunjenja petogodišnjeg ugovora napustio je Legiju i 20 juna 1935 se vratio i Finsku. Po izbijanju rata sa SSSR, kao školovani oficir je dobio komandu nad 6. četom 34. puka a njegova biografija je bila idealna za stvaranje mita o neustrašivom legionaru, ”Teroru Maroka” (prema biografiji stečenoj u Legiji), koji sada ”tamani Ruse”. Propagandna mašinerija se zahuktala i novinski stupci su se punili neverovatnim pričama o podvizima poručnika, dižući moral stanovništvu. No, situacija u šestoj četi nije bila tako sjajna. Edvard nije promenio svoj karakter; prema borcima se ponašao osiono, često potežući pištolj ”kako bi zaveo disciplinu” a sve češće je pravio i pijanke na koje je dovodio čak i zarobljene Ruse. Кomandant 34. puka, Vilhelm Teittinen, odao je priznanje Edvardu Jutilajnenu za stvaranje borbenog duha jedinice ali ga je udaljio na drugu dužnost.
Edvard je u činu kapetana, pod nadimkom “tata” koji su mu nadenuli vojnici, do 1940. komandovao takzvanom “Marokanskom četom”, jedinicom “dobrih strelaca i dobrih skijaša”. Na osnovu legionarskog iskustva stečenog u Arici, nove borce je uglavnom obučavao gerilskom načinu ratovanja.
U svakom slučaju, prvi Hajheovi snajperski uspesi pukovskom svešteniku i oficiru zaduženоm za moral i propagandu pali su kao ”dar sa neba” – pojavila se nova, daleko harizmatičnija zvezda. Tako počinje stvaranje novog mita, mita o ”najboljem snajperisti svih vremena”, poznatom kao ”Bela smrt” i ”Magični strelac” (taika-ampuja). Uzgred, nadimak ”Bela smrt” za vreme Finsko-Sovjetskog rata nije korišćen; pripisan je Hajheu tek osamdesetih godina XX veka!
Prvi službeni zapis o Simoovoj snajperskoj aktivnosti je od 26. januara 1940. godine, kada je pukovka komanda zatražila njegovu ratnu biografiju. Zamenik komandatna čete Soini Salo napisao je da je Simo Hajhe do tada ubio 199 neprijatelјa puškom i ”automatom” (ampuneen 199 vihollista kiväärillä ja epämääräisemmin ”toisen mokoman konetuliaseilla”). Znači, broj pogodaka snajperom nije bio preciziran. Tri dana kasnije, kada je devet nagradnih džepnih satova Tissot podelјeno svakoj četi u puku, na onom uručenom Hajheu bilo je ugravirano da je ”snajperskom puškom ubio 203 neprijatelјskih vojnika” (203 sotilaskiväärillä ammuttua vihollista). Za dalјu medijsku (zlo)upotrebu Sima iskorišćena je prilika kada je sredinom februara švedski biznismen Eugen Johansson Finskoj poklonio liksuznu, počasnu pušku SAKO m/28-30 sa serijskim brojem 100.781. Šveđanin je Fincima prepustio da odrede koji vojnik će dobiti oružje. Pretpostvlјa se da je Johanson pušku poslao 12 diviziji. Naime, da je poklon bio adresovan uopšteno na celu armiju, verovatnije je da bi je dobio snajperista 13. divizije Kalle Moilanen, koji je u tom trenutku imao veći skor od Hajha.
Poslednji pouzdan izvor o Hajheu predstavljao je izveštaj komandanta 12. divizije, Antero Svensona (Antero Svensson, 1892-1946) od 17. februara 1940. Svenson je zapisao da je oružje darivano Haihou za ”219 neprijatelјskih vojnika ubijenih iz snajpera i otprilike isto toliko iz automata” (9 mm Suomi-konepistooli – Suomi KP/-31). Prema izveštajima koje je 1941. godine dao lično Simo, između 20. i 26. februara ubio je 14 neprijatelјa, a pre nego što je ranjen imao je 273 potvrđenih pogodaka. Navodno, prema zvaničnoj evidenciji finske vojske, Hajhe je postigao sledeće rezultate:
- 22 decembra 1939: 138 potvrđenih pogodaka za 22 dana;
- 26 januara 1940: 199 potvrđenih pogodaka (61 za 35 dana);
- 17 februara 1940: 219 potvrđenih pogodaka (20 za 22 dana);
- 7 marta 1940 (jedan dan nakon što je Hajhe teško ranjen) – ukupno 259 pogodaka (40 za 18 dana).
Hajhe nikada nije javno progovorio o svojim uspesima ali je u privatnom dnevnku, otkrivenom tek 2017 godine, zabeležio da u svoje ”grehove” računa oko 500 ubijenih ljudi. Istoričar Risto Marjomaa dovodi u pitanje ovaj broj, jer se zvanična potvrda nije mogla dobiti usled nemogućnosti da se nađu tela žrtava Hajheove Simo ”trehlinejke”. Tako se Mirjama ograničio da je Simo Hajhe sigurno imao “više od dve stotine” ubistava.
Hajhe je 6. marta 1940. teško ranjen u donju levu vilicu. Nakon bitke, pronađen je u nesvesti i kako se verovalo se je poginuo, odložen je na gomilu leševa. Glasine o Hajheovoj smrti proširile su se Finskom i Sovjetskim Savezom. No, jedan vojnik, koji ga je tražio po nalogu komandnog oficira, primetio je kako se nečija noga trza među gomilom mrtvih tela. Tako je otkriveno da je Hajhe preživeo ali da mu “nedostaje pola lica”. Metak mu je razorio gornju, većinu donje vilice i veliki deo levog obraza.
U bolnici se osvestio nedelju dana kasnije, 13. marta, na dan proglašenja mira. U novinama je pročitao članak o sopstvenoj smrti pa je redakciji uputio pismo sa molbom da isprave vest. Morao je da pretrpi 26 operacija a oporavljao se 14 meseci. Zbeg težine rane, više mu nije bilo dozvoljeno da se vrati u borbene linije.
Bez obzira na navedene kontraverze, Finci su uspeli da do danas sačuvaju mit o najboljem strelcu sa preko 500 pogodaka. Pročitajte još o najdaljem uspešnom pogodku svih vremena klikom ovde.
