Neverovatno: Jedan precizan ruski udar uništio čak 32 ukrajinske haubice D-20 u Sumskoj oblasti

Novi snimak ruske izviđačke bespilotne letelice pokazao je još jedan ruski precizni udar u pozadinu Ukrajine. Desetine tegljenih haubica D-20 sovjetske proizvodnje Oružanih snaga Ukrajine uništeno je jednim udarcem.

Ruska raketa uspešno je pogodila centralnu bazu za skladištenje naoružanja i municije Oružanih snaga Ukrajine u oblasti grada Ahtirka u pograničnoj Sumskoj oblasti. Naselje se nalazi samo 41 km od ruskog Grajvoronskog okruga Belgorodske oblasti.

Samo jedan ruski udar uništio čak 32 ukrajinske haubice u Sumskoj oblasti pic.twitter.com/w0mBjKhKVS

— Oruzje Online (@oruzjeonline) April 9, 2024

Usled preciznog udara uništene su 32 jedinice ukrajinskih haubica D-20. Izviđačka bespilotna letelica, koja je koordinirala napad, potvrđuje štetu prouzrokovanu udarom.

Ruske izviđačke bespilotne letelice sve češće neprimećeno deluju nad područjima koja su pod kontrolom Oružanih snaga Ukrajine. Ruske bespilotne letelice lete dublje u pozadinu Ukrajine, prolazeći na desetine kilometara od linije fronta, te su stoga i video potvrde koje gledamo sve češće.

Štaviše, bespilotne letelice se ne suočavaju sa pretnjom prilikom koordinacije ruskih preciznih udara. U principu one moraju da deluju preko ciljeva prilično dugo pre i posle napada, a da ih ukrajinska vojska ne otkrije. To potvrđuje sve veći broj video izveštaja o uspešnom uništavanju brojnih ciljeva u ukrajinskim pozadinskim oblastima.

Postoje različiti razlozi, koji bi mogli da objasne rastuću efikasnost operacija ruskih izviđačkih bespilotnih letelica. Oni uključuju bolje vremenske uslove nakon oblačne zime koji olakšavaju izviđanje dronova na velikoj udaljenosti.

Istovremeno, ruska vojska svakodnevno izveštava kako radi na poboljšanju efikasnosti različitih tipova bespilotnih letelica u službi Oružanih snaga, uzimajući u obzir iskustvo operacija na ukrajinskim ratištima.

Glavni razlog je efektivno uništavanje ukrajinskih sredstava protivvazdušne odbrane kako u blizini linija fronta, tako i u pozadinskim regionima.

Čini se kao da Oružane snage Ukrajine više ne mogu da zaštite strateški važne objekte od ruskih udara bespilotnih letelica. Broj sovjetskih i NATO sistema PVO uništenih u ratom zahvaćenim regionima naglo porastao poslednjih meseci i zbog agresivnijeg delovanja ukrajinskih PVO trupa, te rizičnim približavanjima liniji borbenog dodira.

Haubice

Artiljerija i danas pokazuje da je s pravom ponela epitet kraljice bitaka. Jedna od njenih najznačajnijih ”pratilja” je haubica.

Prvenstveno je bila namenjena za navođeno gađanje sa skrivenih vatrenih položaja, pri odsustvu vidljivosti cilja. Tako je ostalo i do danas, ali su joj se tehnički parametri promenili.

Prve haubice bile su dva do tri puta lakše od topova istog kalibra. Postojala su i oruđa koja su u sebi imala svojstva haubica i topova (haubice-topovi). U današnje vreme razlika je nejasna jer sve moderne haubice imaju cevi topovskih dužina do 52 kalibra, a imaju i mogućnost direktne paljbe.

Stoga je ova podela više istorijska nego stvarna, pogotovo što su u arsenalu artiljerijskih oruđa sada i granate sa opremom za navođenjem, mogućnošću promene putanje, što ih čini veoma opasnim oruđima.

Na taj način artiljerija prevazilazi one pojmove koji se za nju vezuju iz vremena Prvog svetskog rata (”topovsko meso”, ”artiljerijska priprema” i sl). Sada se ratna prostorija ne zasipa satima tonama dragocene municije, već se gađa ”snajperski”.

Većina današnjih haubica je na podvozu, dakle samohodno, dok stariji i neki složeniji sistemi imaju vučnu (buksirovanu) metodu kretanja. Prosečan tempo gađanja je od 10 do 12 zrna u minuti sa tehničkom pauzom za hlađenje, a daljine dosežu i do 50 kilometara.

Zahvaljujući naprednoj municiji, ima i haubica koje mogu da dobace i do 80 kilometra. Danas se haubice dele na četiri osnovne kategorije:

• Univerzalne.
• Stacionarne (obalsko-tvrđavske).
• Vučene.
• Samohodne.

D-20 152 mm

D-20 je sigurno najdugovečnija i najmasovnija sovjetska posleratna haubica. Reč je o vučenom oruđu koje se puni ručno. Prvi put je registrovana na Zapadu 1955. godine pa je u NATO kodifikaciji dobila tu oznaku – “M1955″.

Inače, indeks GRAU joj je ”52-P-546”. Pojavila se odmah posle završetka Drugog svetskog rata. Razvijena je u ”Istraživačkom konstruktorskom birou br. 9” (OKБ Завод № 9 Jekaterinburg, tada Sverdlovsk) koji je predvodio F. F. Petrov (Петров, Фёдор Фёдорович).

Došla je kao zamena za haubicu-top ”ML-20 M-1937” u 152 mm. Počelo se s kontrukcijom klasične haubice da bi početkom pedesetih preimenovana u top-haubicu ”D-20”. Slovo D je indeks fabrike.

Pokazalo se da je ugao elevacije ograničen na  45º, pa je to bilo razlog preimenovanja. ”D-20” je postala prvo oruđe sa poluautomatskim klin-zatvaračem koji se kretao vertikalno.

Sama cev sa mehanizmom za okidanje pokazala se veoma upotrebljivom pa je u modifikaciji ”D-22” (indeks GRAU ”2A33”) korišćena na samohodnoj haubici ”SAU 2S3 Akacija” – bagrem).

Proizvodnja je počela 1953. godine u istom zavodu gde je i projektovana, a dve godine kasnije premeštena je u Zavod br. 221 (”Barikade” – Volgograd, nekada Staljingrad, Caricin). Dužina cevi oruđa (kalibra 152,4 mm) je 34 kalibra, dužina kanala cevi je 27,2 kalibra, a dužina narezanog dela cevi je 3.467 mm.

Maksimalni domet je 24 kilometra, a standardni 17 kilometara. Proizvođena je u tri varijante – ”52-P-546”, ”52-P-546M” i ”M-390”. Još uvek se koristi u 18 armija, a korišćena je ili je u rezervi u još 18 zemalja, dok je u nekima proizvođena po licenci. O ostalim zapaženim ruskim haubicama možete nastaviti čitanje ovde.