Evropske države ulažu desetine milijardi evra u borbene avione F-35, nove tenkove, rakete i bespilotne letelice, ali se pred njihovim vojnim planerima pojavljuje problem koji savremena tehnologija ne može da reši. Šta vredi najmoderniji lovac pete generacije ukoliko nema dovoljno goriva da redovno poleće u borbene misije? Upravo to pitanje otvorila je studija koju je izradio NATO Centar izvrsnosti za energetsku bezbednost u litvanskom Vilnjusu.
Istraživanje objavljeno u septembru, koje je 13. novembra dospelo u širu javnost kroz izveštavanje glasila Politiko, upozorava da bi dugotrajan rat velikih razmera mogao ozbiljno da nadmaši evropske mogućnosti snabdevanja vojnih snaga gorivom. Najnepovoljnije projekcije pokazuju deficit od nekoliko miliona tona već sredinom naredne decenije. Posebno je problematično to što su evropski kapaciteti za preradu nafte smanjivani upravo u periodu kada države povećavaju vojne budžete.
Evropske rezerve avionskog goriva pokrivaju samo 49 dana
Studija pod nazivom „Fuelling the Forces to 2050“ analizirala je 252 moguća scenarija razvoja evropskog energetskog i vojnog sistema, uključujući sukobe visokog intenziteta. Autori su utvrdili da avionski kerozin čini između 60 i 72 odsto ukupnih vojnih potreba za gorivom u mirnodopskim uslovima, dok bi tokom rata njegov udeo mogao da dostigne 75 do 80 odsto. Upravo je to gorivo najslabija karika evropskog sistema snabdevanja.
Prema podacima istraživača, raspoložive evropske zalihe avionskog goriva predstavljaju pokriće za približno 49 dana potrošnje u postojećim uslovima, dok ukupne zalihe naftnih derivata odgovaraju približno 120 dana. To nisu procene trajanja rezervi tokom rata, kada bi potrošnja mogla višestruko da poraste. Razlika ipak pokazuje koliko je vazduhoplovstvo izloženo poremećajima u proizvodnji, uvozu i distribuciji.
U najtežem scenariju nedostaje 4,7 miliona tona goriva
Najozbiljnije upozorenje odnosi se na scenario aktiviranja člana 5 NATO sporazuma, odnosno velikog rata u Evropi uz masovno prebacivanje američkih i kanadskih vojnih snaga preko Atlantika. Takva operacija zahtevala bi intenzivnu upotrebu borbenih aviona, bombardera, transportne avijacije i letećih tankera, uz znatno povećanje potrošnje goriva na evropskim aerodromima. Pritom bi se vojne potrebe direktno sudarile sa potrošnjom civilnog vazduhoplovstva.
Prema projekcijama koje prenosi Politiko, već 2035. godine u najnepovoljnijem scenariju nedostajalo bi približno 4,7 miliona metričkih tona avionskog goriva, čak i kada bi vojska preuzela celokupne količine namenjene civilnoj avijaciji. Do 2050. godine taj deficit mogao bi da dostigne čak 50 miliona tona ukoliko se ostvare najnepovoljnije pretpostavke modela. Reč je o projekcijama ekstremnog opterećenja sistema, a ne o tvrdnji da će se takva nestašica sigurno dogoditi.
Razmere problema naročito dolaze do izražaja kada se posmatraju savremeni borbeni avioni poput F-35, Eurofightera i Rafala, čije operacije zahtevaju razvijenu infrastrukturu za snabdevanje. Tokom intenzivnih borbenih dejstava nije dovoljno obezbediti gorivo samo za jedan let, već za neprekidno ponavljanje misija, premeštanje eskadrila i dopunu goriva u vazduhu. Pitanje logistike zato postaje jednako važno kao domet radara, nosivost naoružanja i broj raspoloživih letelica.
Četvrtina evropskih rafinerija zatvorena od 2009. godine
Prema podacima organizacije FuelsEurope i Evropske komisije, približno četvrtina evropskih rafinerija prestala je sa radom od 2009. godine. Time su izgubljeni značajni kapaciteti prerade nafte, dok je evropsko tržište postalo zavisnije od uvoza gotovih derivata. Poslednjih godina zatvaraju se i složenija rafinerijska postrojenja sposobna za proizvodnju avionskog goriva.
Istraživači deo problema povezuju sa energetskom tranzicijom i politikama smanjenja potrošnje fosilnih goriva, koje utiču na ekonomsku isplativost rafinerija. Istovremeno, promenjeni trgovinski tokovi, međunarodne sankcije i koncentracija dobavljača dodatno povećavaju ranjivost evropskog tržišta. Studija navodi da jedan dobavljač već učestvuje sa 36 odsto u spoljnim isporukama avionskog goriva evropskim članicama NATO-a.
Posebno je zanimljiva procena da vojna potrošnja ne mora čak ni da poraste da bi postala ozbiljan teret za sistem. Ukoliko evropske rafinerije nastave da se zatvaraju, a civilno tržište postepeno prelazi na alternativna goriva, vojni sektor mogao bi da zahteva između 20 i 41 odsto preostale proizvodnje konvencionalnog avionskog goriva do 2050. godine. Danas taj udeo iznosi približno 4,5 odsto.
Rute upozorava: Bez goriva nema pokretanja vojske
Zabrinutost više nije ograničena na istraživačke centre. Generalni sekretar NATO-a Mark Rute je 5. novembra, tokom sastanka sa direktorom Međunarodne agencije za energiju Fatihom Birolom, naglasio da vojna spremnost neposredno zavisi od pouzdanih energetskih izvora. Upozorio je da bez goriva nema pokretanja snaga, dok bez stabilnog snabdevanja energijom nema ni povećanja vojne industrijske proizvodnje.
Autori studije predlažu očuvanje strateški važnih rafinerijskih kapaciteta, povećanje rezervi, diversifikaciju uvoza i ubrzani razvoj alternativnih avionskih goriva. Evropska industrija najavila je proizvodne kapacitete za alternativna goriva od približno 14 miliona tona godišnje do 2032. godine, ali istraživači procenjuju da je realnije očekivati oko osam miliona tona. Ni ta proizvodnja neće automatski biti na raspolaganju vojsci, pošto veliki deo budućih količina već traži civilno vazduhoplovstvo.
Problem ima i dodatnu vojnu dimenziju, jer velika skladišta goriva, rafinerije, cevovodi i aerodromi predstavljaju potencijalne ciljeve raketnih napada i bespilotnih letelica. Na primeru francuskih Rafala koji u Poljskoj vežbaju brzo napuštanje ugroženih baza već se vidi koliko je važno održati logistiku i nakon premeštanja aviona. Međutim, prebacivanje eskadrile na rezervni aerodrom ne rešava mnogo ukoliko na novoj lokaciji nema dovoljno goriva.
Zbog toga upozorenje iz Vilnjusa dolazi u posebno osetljivom trenutku za evropsko naoružavanje. Dok se sklapaju višemilijarderski ugovori za nove borbene avione i povećavaju planirane vojne snage, istovremeno se smanjuje deo industrijske infrastrukture od koje zavisi njihova upotreba. U velikom ratu, broj kupljenih aviona mogao bi da bude manje važan od broja borbenih letova koje evropska logistika zaista može da podrži.
