Evropske države godinama su se oslanjale na američke raketne sisteme za udare po ciljevima udaljenim hiljadama kilometara. Njihove sopstvene krstareće rakete uglavnom su bile namenjene dejstvima sa borbenih aviona, uz domete od nekoliko stotina kilometara. Međutim, njihovo sve dublje vojno angažovanje u posredničkom ratu na teritoriji Ukrajine, zajedno sa promenom vlasti u Vašingtonu, ubrzalo je razvoj naoružanja koje bi evropskim državama omogućilo samostalnije izvođenje udara na velikim udaljenostima.
Najveće promene pripremaju London i Berlin, koji su pokrenuli zajednički program razvoja nove generacije dalekometnog preciznog naoružanja. Za razliku od postojećih raketa Taurus i Storm Shadow, nova sredstva trebalo bi da budu sposobna za delovanje na udaljenostima koje do sada nisu bile karakteristične za evropske kopnene raketne snage. Njihovo uvođenje promenilo bi i geografiju mogućeg sukoba sa Rusijom, jer bi veliki deo njene zapadne teritorije dospeo u domet evropskih konvencionalnih raketnih sistema.
Upravo je ovaj projekat bio jedna od glavnih tema sastanka britanskog ministra odbrane Vesa Stritinga i nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa u Berlinu. Dvojica ministara objavila su 2. novembra da je ostvaren značajan napredak u razvoju novog naoružanja, dok su prateći sporazumi obuhvatili i pomorsku avijaciju, torpeda, bespilotne sisteme i vojne svemirske tehnologije.
Domet veći od 2.000 kilometara: Moskva ulazi u računicu
Britanija i Nemačka potvrdile su nastavak zajedničkog programa Deep Precision Strike (DPS), namenjenog razvoju sredstava za precizne udare na velikim udaljenostima. Predviđeni domet premašuje 2.000 kilometara, a projekat se realizuje u okviru Sporazuma iz Triniti hausa, koji su dve države potpisale 23. oktobra 2024. godine.
Geografski značaj tog dometa lako je sagledati. Berlin je od Moskve udaljen približno 1.610 kilometara vazdušnom linijom, što znači da bi oružje dometa preko 2.000 kilometara, ukoliko bude raspoređeno na odgovarajućim položajima u Nemačkoj, moglo da dosegne rusku prestonicu.
Za razliku od projektila lansiranih sa aviona, planirani kopneni sistemi ne bi zahtevali prodor borbenih letelica duboko u protivnički vazdušni prostor. Mogli bi da napadaju udaljene vojne aerodrome, komandne centre, skladišta, logističke čvorove i druge ciljeve, zavisno od konfiguracije rakete, raspoloživih obaveštajnih podataka i odluke o njenoj upotrebi.
Međutim, mogućnost dosezanja Moskve proizlazi iz geografske računice, dok britansko-nemački sporazum ne navodi konkretne ciljeve. Za sada nisu objavljeni ni položaji budućih lansera, ni planirani broj raketa, ni njihove konačne tehničke karakteristike.
Dve vrste naoružanja: stelt krstareće rakete i hipersonični projektili
Britansko Ministarstvo odbrane još je u martu 2026. objavilo da Deep Precision Strike ne podrazumeva samo jedan model rakete, već razvoj čitave porodice budućeg naoružanja.
Prvu kategoriju činiće krstareće rakete sa smanjenom radarskom uočljivošću, namenjene prodoru kroz protivvazdušnu odbranu. Njihova prednost trebalo bi da bude kombinacija velikog dometa, preciznog navođenja i mogućnosti leta po putanjama koje otežavaju blagovremeno otkrivanje.
Druga kategorija obuhvata hipersonično naoružanje, kod kojeg će naglasak biti na velikoj brzini i znatno kraćem vremenu potrebnom za dolazak do cilja. Razmatra se i primena hipersoničnih kliznih tela, mada konačna konfiguracija pogonskog i borbenog dela još nije javno predstavljena.
Britanija i Nemačka u početnoj fazi daju prednost kopnenim lanserima. Kasnije bi porodica naoružanja mogla da dobije verzije za lansiranje sa aviona i ratnih brodova, što bi dodatno proširilo mogućnosti njihovog raspoređivanja.
Ovakav razvoj predstavlja znatan tehnološki iskorak u odnosu na postojeće evropsko vazduhoplovno raketno naoružanje. Nemački Taurus KEPD 350 ima domet od približno 500 kilometara, dok britansko-francuski Storm Shadow/SCALP pripada istoj osnovnoj kategoriji dometa, zavisno od verzije i operativnog profila.
Razlike između tih sistema i ruske krstareće rakete H-69, uključujući način navođenja, konstrukciju i borbenu namenu, pokazuju koliko su sadašnji evropski projektili prilagođeni drugačijim zadacima od budućeg naoružanja dometa preko 2.000 kilometara.
Britanija ulaže 770 miliona funti, a evropski program premašuje 50 milijardi dolara
Program Deep Precision Strike deo je šire evropske inicijative ELSA (European Long-Range Strike Approach), pokrenute radi razvoja i nabavke naoružanja velikog dometa.
U julu 2026. dvanaest evropskih država najavilo je zajedničku nameru da tokom narednih deset godina ulože više od 50 milijardi dolara u različite programe preciznih udara na velikim udaljenostima. Ova suma ne odnosi se isključivo na britansko-nemačke rakete, već na znatno širi skup projekata i budućih nabavki.
London je za zajednički razvoj sa Berlinom predvideo 770 miliona funti tokom četiri godine. Britanska vlada istovremeno planira ulaganje od približno tri milijarde funti u dalekometno naoružanje do 2030, uključujući i druge programe.
Među njima je Stratus, koji Britanija razvija sa Francuskom i Italijom kao naslednika raketa Storm Shadow i SCALP. Taj program obuhvata projektovanje projektila smanjene radarske uočljivosti i brzih raketa za napade na kopnene i pomorske ciljeve.
Nemačka, sa druge strane, nastavlja modernizaciju postojećih Taurusa i razvoj verzije Taurus Neo. Bundesver je tokom leta potvrdio i interesovanje za američke krstareće rakete Tomahawk sa kopnenim lansirnim sistemom Typhon, što pokazuje da Berlin istovremeno razmatra domaća, zajednička evropska i američka rešenja.
Kada bi nove rakete mogle da stignu u jedinice?
U najnovijem zajedničkom saopštenju ministri Striting i Pistorijus naveli su da je program ostvario značajan napredak i da se isporuka novih sposobnosti očekuje u narednoj deceniji.
To je nešto šira formulacija od britanskog saopštenja iz marta 2026, kada je kao period uvođenja u operativnu upotrebu navedena decenija 2030-ih. Prema tome, konkretna godina početka serijske proizvodnje i opremanja jedinica još nije potvrđena.
Za razvoj krstarećih raketa tako velikog dometa potrebni su novi pogonski sistemi, napredna navigacija, elektronika otporna na ometanje i veliki broj ispitivanja. Hipersonični projektili donose dodatne izazove, posebno u pogledu upravljanja letom, zagrevanja konstrukcije i navođenja pri velikim brzinama.
Projekat takođe zahteva uspostavljanje proizvodnih kapaciteta sposobnih da obezbede serijske isporuke, jer sama izrada nekoliko eksperimentalnih raketa ne predstavlja operativnu sposobnost.
Triniti haus sada obuhvata i podmornice, avijaciju i svemir
Tokom sastanka u Berlinu dve države nisu razgovarale samo o raketama. Potpisan je i novi sprovodni aranžman za zajedničku nabavku lakih protivpodmorničkih torpeda Sting Ray, namenjenih upotrebi sa pomorskih patrolnih aviona i drugih odgovarajućih platformi.
Saradnja je proširena i na nemačke patrolne avione P-8A Posejdon, koji su tokom 2026. prvi put koristili britansku vazduhoplovnu bazu Losimut. Podrška je pružena tokom vežbi Dynamic Mongoose u maju i Strike Warrior početkom oktobra, čime se unapređuju zajedničke operacije nad severnim Atlantikom i Severnim morem.
Ministri su dogovorili i proširenje zajedničkog projekta Cyber Lighthouse na oblast veštačke inteligencije, uz razvoj vojne primene, eksperimentalnih sistema i saradnje u satelitskim komunikacijama, osmatranju Zemlje i praćenju aktivnosti u svemiru.
Pored toga, nastaviće se povezivanje ratnih vazduhoplovstava u razvoju bespilotnih i autonomnih borbenih platformi, kao i saradnja kopnenih snaga na budućim sistemima naoružanja.
Sledeća faza, prema zajedničkom saopštenju, usmerena je na konkretne industrijske i vojne rezultate tokom 2027. godine, dok će razvoj raketa dometa preko 2.000 kilometara ostati jedan od najzahtevnijih zajedničkih programa dve države.
