Bog je s nama – Gott mit uns. Na kopčama opasača (koppelschloss) oružanih snaga nacističke Nemačke upravo to je pisalo. Istorija beleži da ova izreka potiče iz hrišćanske tradicije (prevod hebrejskog imena Emanuel iz Jevanđelja po Mateju 1:23). Korišćena je i kao bojni poklič još u Vizantiji, ali i u švedskoj vojsci u XVII veku (pod Gustavom Adolfom). Kralj Fridrih Prvi uveo ju je kao moto pruske kraljevske kuće 1701. godine, a na vojne kopče kaiševa (opasača) zvanično je stigao 1847. godine. Takve kopče su korišćene tokom oba svetska rata.
U nacističkoj Nemačkoj većina regularnih vojnika (Heer) i mornarice (Kriegsmarine) nosila je kopče sa natpisom „Gott mit uns“ iznad orla (često sa svastikom u to doba). Izuzetak su bili esesovci. Oni su imali natpis „Meine Ehre heißt Treue“ (Moja čast se zove odanost). Nakon Drugog svetskog rata, zapadnonemačka policija je neko vreme nastavila da koristi taj moto do sedamdesetih godina. Vojska (Bundeswehr) ga je zvanično izbacila 1962. godine i zamenila ga rečima iz nemačke himne: „Einigkeit und Recht und Freiheit“ (Jedinstvo, pravo i sloboda).
Čemu ovaj uvod? Ovom prilikom bavićemo se uobičajenim mišljenjem da su savremeni pogled na rat, strategiju, a posebno na trupni život i kasarnu ustoličili Prusi. Pogledajmo šta od toga jeste istina, a šta je, i koliko, mit nastao tokom vremena.
Pruska, ili Prusija (nem. Preußen, pruski Prūsija, lat. Borussia, polj. Prusy) jeste nezaobilazna kada proučavamo evropske i svetske tokove kasnog srednjeg veka i savremene istorije. Postojala je od 1525. do 1947. godine nalazeći se na teritorijama današnje Nemačke, Poljske, Rusije, Litvanije, Danske i Češke. Zahvaljujući njoj 1871. godine formirano je Nemačko carstvo (Deutsches Kaiserreich, odnosno Drugi rajh – Zweites Reich). Ono je potrajalo do 1918. godine.
Kroz koje najvažnije faze je prošla ova državna tvorevina?
Najpre je bila Prusko vojvodstvo do 1618. godine kada je nastala Unija s Brandenburgom. Potom se formira Kraljevina Pruska (Königreich Preußen). Dotadašnji izborni knez Brandenburga i vojvoda Pruske, Fridrih Treći iz dinastije Hoencolern, 18. januara 1701. godine u Keningsbergu (danas Kalinjingrad) krunisan je za kralja Fridriha Prvog. Tim činom je proglašena Kraljevina Pruska, a Berlin, koji je do tada bio prestonica Brandenburga, postao je glavni grad novoformirane ujedinjene kraljevine. Keningsberg je nakon toga zadržao status tradicionalnog mesta za krunisanje pruskih monarha.
Posle Prvog svetskog rata, kada je Kraljevina Pruska ukinuta, za vreme Vajmarske republike postojala je kao Slobodna Država Pruska (Freistaat Preußen) da bi autonomija Pruske bila nasilno ugašena 20. jula 1932. godine. Tada je nemački kancelar Franc fon Papen izvršio državni udar poznat kao Pruski prevrat (Preußenschlag), smenio legalno izabranu prusku vladu i stavio državu pod direktnu upravu centralne vlasti.
Nije čudo što se toliko održala i tako uporno borila za svoj status jer je bila vodeća vojna i politička sila na nemačkom prostoru u toku ujedinjenja Nemačke u carstvo. Tada su na scenu svetske politike stupila dva velika imena – Oto fon Bizmark i car Vilhelm Prvi. U pomenutoj izbornoj dinastiji kneževa, kraljeva i careva Hoencolern (Hohenzollern) koja je odlučivala o suverenima Pruske, Nemačke i Rumunije bilo je ukupno 15 vladara.
Ko su najistaknutiji vladari koji su stvorili sliku o Pruskoj kao neprikosnovenoj vojnoj sili? U centru procesa koji je nametao glavne pravce u razvoju strategije i taktike ratovanja, način funkcionisanja, subordinaciju i ostale elemente koji čine oružane snage jedne zemlje nalaze se sledeći suvereni:
Fridrih Wilhelm
Veliki izbornik (nem. Der Große Kurfürst), odnosno Fridrih Vilhelm, bio je jedan od najvažnijih vladara u istoriji Nemačke. On je vladao kao brandenburški izbornik i pruski vojvoda od 1640. do 1688. godine – gotovo pola veka. Pruskoj je doneo suverenitet. Smatra se stvarnim utemeljivačem moći Brandenburg–Pruske, države koja će kasnije prerasti u Kraljevinu Prusku i postati vodeća sila u procesu ujedinjenja Nemačke.
Postavio je temelje pruske vojne moći u XVII veku, stvarajući prvu stajaću vojsku i izvojevavši ključnu pobedu protiv Šveđana u bici kod Ferbelina. Kada je stupio na vlast, njegove zemlje bile su potpuno opustošene, siromašne i demografski desetkovane posle Tridesetogodišnjeg rata. Uspešno je slomio moć lokalnog plemstva (junkera) i staleža, centralizovao državnu upravu i uspostavio stabilan sistem stalnih poreza. Formirao je modernu, profesionalnu stajaću vojsku koja je postala temelj čuvenog pruskog militarizma.
Fridrih II Veliki (Friedrich der Große)
Bio je kralj Pruske i jedan od najvećih vojskovođa. Tokom Sedmogodišnjeg rata uspešno je vodio Prusku protiv koalicije mnogo moćnijih evropskih sila. Usavršio je kosu borbenu formaciju i uveo brze manevre na bojištu. Suština ove taktike nije u frontalnom napadu na celu neprijateljsku liniju, već u koncentrisanju nadmoćnih snaga na samo jedno, pažljivo odabrano neprijateljsko krilo, dok se ostatak sopstvene vojske drži podalje od borbe.
Pruska vojska bi se kretala paralelno sa neprijateljskom linijom, često koristeći teren (brda, šume) da sakrije svoje namere. Udarno krilo bi silovito napalo i Probilo neprijateljski bok. Kada bi probili to krilo, Prusi bi se okrenuli i počeli da opkoljavaju ostatak neprijateljske linije sa strane i s leđa, izazivajući paniku i rasulo. Pored toga, on je bio prosvećeni apsolutista stvarajući od skitačkih i ratničkih plemena osnovu savremene države.
U doba Napoleonovih ratova Pruska je ušla s već prepoznatljivom školom razmišljanja i delovanja, pa su svetsku vojnu slavu stekla trojica vojskovođa:
- Gebhard Lebereht fon Bliher (Gebhard Leberecht von Blücher), feldmaršal poznat po nadimku „Maršal Napred” (Marschall Vorwärts) zbog svoje agresivne taktike. Njegov pravovremeni dolazak na bojište bio je presudan za konačni poraz Napoleona u bici kod Vaterloa 1815. godine. On je dokaz uspešnosti pruske škole. Pripadao je porodici zemljoposednika sa tradicijom iz najmanje XIII veka, a vojnu karijeru je započeo sa šesnaest godina. Umeo je drsko da prekorači ovlašćenja, kao što je na primer bilo lažno streljanje osumnjičenog poljskog sveštenika, koji je navodno podržavao poljski ustanak. Pripada izuzetno malom krugu vojskovođa pred kojim je pao Pariz.
- Gerhard fon Šarnhorst (Gerhard Johann David von Scharnhorst) i
- August fon Gnajzenau (August Wilhelm Antonius Graf Neidhardt von Gneisenau) bili su talentovani, dalekovidi reformatori koji su potpuno reorganizovali prusku vojsku nakon katastrofalnog poraza od Napoleona kod Jene. Uveli su opštu vojnu obavezu i postavili temelje modernog Generalštaba.
Dolazi vreme savremenog ratovanja obeleženo naglim razvojem artiljerije, inženjerije, olučenog oružja i ratne mornarice do tada neslućene vatrene moći. Ono donosi i tumače, kreatore savremenog ratovanja u XIX veku. Među njima se izdvajaju:
- Helmuth fon Moltke Stariji (Helmuth Karl Bernhard von Moltke), šef Generalštaba koji je predvodio Prusku u ratovima protiv Austrije (1866) i Francuske (1870–1871). Ti ratovi su doveli do konačnog ujedinjenja Nemačke. Smatra se tvorcem moderne vojne doktrine, jer je uspešno iskoristio železnicu i telegraf za brzu mobilizaciju i koordinaciju trupa.
- Karl fon Klauzevic (Carl von Clausewitz) bio je general i vojni teoretičar čije je delo „O ratu” („Vom Kriege“) i danas najuticajnija knjiga o vojnoj strategiji na svetu. Poznat je po krilatici da je „rat samo nastavak politike drugim sredstvima”.
Tajna pruskog blickriga
- Prusi su profesionalizovali oficirski kadar. Za razliku od evropskih tradicionalista tog vremena gde su činovi i zvanja bili tekovina dinastičkog nasleđa (nezavisno o stvarne vojne veštine ili talenta neke ličnosti) Prusi su otvorili mogućnost obrazovanja, selekcije i napredovanja starešinskog kadra.
- Generalštab je postao državna institucija. To nije bio više samo skup sposobnih oficira, već organizovan, praktično nezavistan stručni sistem koji se bavio planiranjem, procenama, pripremama za rat i samim vođenjem rata. I on je bio potčinjen suverenu, ali njegove organizacione sposobnosti i fleksibilnost u donošenju odluka nametnule su ovu instituciju kao nezaobilazan stub vojne misli svih zemalja – do danas.
- Auftragstaktik (u prevodu: taktika orijentisana na zadatak ili komandovanje putem misije) jeste centralni koncept pruske vojne doktrine koji se razvio u 19. veku. To je, sa stanovišta života i rada trupe, kao i konkretizacije namera u ratu ujedno i najveća tekovina pruske vojne škole. Suština ovog principa je da vrhovna komanda definiše krajnji cilj i nameru, dok se nižim oficirima na terenu prepušta potpuna sloboda u izboru načina kako će taj cilj ostvariti. Ovaj pristup stoji u direktnoj suprotnosti sa Befehlstaktik (taktikom striktnih naređenja), gde se od potčinjenih očekuje slepo i doslovno izvršavanje detaljnih uputstava.
Ključni elementi Auftragstaktika
- Jasna namera komandanta (Absicht): vođa jasno artikuliše šta želi da postigne i zašto. Kada vojnici razumeju širu sliku, mogu da donose ispravne odluke čak i kada se plan raspadne.
- Decentralizovano odlučivanje: odluke se donose na najnižem mogućem nivou na terenu, jer oficiri na prvoj liniji fronta imaju najbolji uvid u trenutnu situaciju.
- Inicijativa i samostalnost: od oficira se ne očekuje da čekaju odobrenje za akciju ukoliko se okolnosti promene. Pasivnost i čekanje naređenja smatrani su većim grehom od donošenja pogrešne, ali pravovremene odluke.
- Međusobno poverenje: sistem funkcioniše samo ako postoji apsolutno poverenje između nadređenih i potčinjenih, kao i visok nivo profesionalne obuke svih činova.
Koncept je počeo da se razvija nakon poraza Pruske od Napoleona u bici kod Jene 1806. godine. Pruski reformatori, poput Gerharda fon Šarnhorsta i Feldmaršala Gnajzenaua, shvatili su da je rigidni, centralizovani sistem u kojem se čeka naređenje sa vrha prevaziđen i spor na modernom ratištu. Konačnu formu i punu primenu konceptu dao je Helmuth fon Moltke Stariji u drugoj polovini XIX veka. Njegova čuvena krilatica glasi da “nijedan plan ne preživljava prvi kontakt sa neprijateljskom glavninom”. Zato je obučavao oficire da misle samostalno i deluju brzo, polazeći od najlošije, a ne najbolje varijante.
Važnost koncepta danas
Pruska vojska (a kasnije i nemački Wehrmacht) pokazala je veliku taktičku fleksibilnost i brzinu zahvaljujući ovom sistemu. Danas je Auftragstaktikpoznat pod nazivom „Mission Komand“ (Komandovanje putem misije). Postao je standard u modernim vojskama sveta, uključujući NATO i američku vojsku. Zbog svoje uspešnosti sve se više primenjuje i u savremenom biznis menadžmentu za agilno vođenje timova. Koristi se i u drugim institucijama koje zahtevaju neprekidno, danonoćno dežurstvo (policija, vatrogasci, zdravstvene i komunalne službe, itd).
Ova metoda nije nastala jednim dekretom, preko noći, niti je isključivo pruski izum. U njoj prepoznajemo mnogo elementata iz „Umeća ratovanja“ Sun Cua, ali i iz ratne prakse Vikinga, Zlatne horde, ruske vojne škole. Pruska doktrina razvijala se postepeno, a tako se i nametala pa je taj proces relativno bezbolnog prilagođavanja najviše uticao da oružane snage raznih zemalja (često i suprotstavljenih) prihvate takav način promišljanja i delovanja.
Zablude, stereotipi i njihovo poreklo
Pruska vojska izgradila je ugled na organizaciji, obuci, mobilizaciji, štabnom radu i sposobnosti da poveže operativni plan s dejstvima velikih jedinica. Ali javna predstava o pruskom vojniku često se svela na nešto sasvim drugo: bespogovornu poslušnost, uniformisanost, automatizovanu disciplinu i bezličnog izvršioca. U pruskom vojnom sistemu pojavile su se konkretne institucije, oformila doktrina i iz nje se razvila i praksa. Pruski militarizam ukomponovan je u odnos vojske, države, politike i društva, pa je to jedan od razloga što se Pruska smatrala militarizovanim društvom.
Tako je stvorena i predstava o ”pruskom duhu”. Reč je o društvenom stereotipu koji je očuvan i preživeo bez obzira i na velike udarce koje je ta doktrina vremenom pretrpela.
Nije slučajno što je pruski model postao predmet divljenja, podražavanja i straha. Neke države preuzimale su njegove organizacione postupke, dok su njegovi protivnici u njemu videli
otelotvorenje militarizma. Posle nemačkog ujedinjenja 1871. godine, a naročito posle dva svetska rata, te predstave dobijaju dodatnu političku težinu. Pruska vojska bila je neka vrsta preteče savremene organizacije.
Šta i danas podržava taj mit?
Odgovor je u sprezi centralizovanog planiranja i decentralizovanog izvršenja. Pretpostavljeni određuje cilj i nameru, potčinjeni dobija prostor da pronađe način. Takav sistem, naravno, traži kvalitetno obrazovanje, poverenje, zajedničko razumevanje zadatka i spremnost da se prihvati odgovornost. Bez toga se inicijativa lako pretvara u samovolju, a disciplina u puko izvršavanje naredbi.
Predrasude
- Pruski vojnik izvršava naređenja bez razmišljanja – Netačno. Naređenje se ne izvršava bez razmišljanja, već bez dvoumljenja! Disciplina i izvršavanje naređenja imaju svoju korelaciju u kojoj samostalnost nižih komandanta i te kako traži razmišljanje, ali brzo.
- Pruska škola počiva na disiplini – Moć mnogih sila su kroz istoriju počivale na disciplini, ali ona se razlikuje od slepe poslušnosti. To može da posvedoči istorija falangi i rimskih legija čiji je uspeh zasnovan upravo na bespogovornoj disciplini. Ona je samo privremeno iznuđeno stanje, dok je poslušnost trajno stanje koje značajno ometa niže komandante (na kojima počiva fleksibilnost trupe) da kreativno i stručno razmišljaju.
- Pruska vojska je bila superiorna sama po sebi – To se može reći za mnoge sile tog vremena, što se na bojištu i dokazalo. U sudaru dobro pripremljenih trupa pobeđivala je ona koja je bolje vođena, hrabrija i motivisanija, a ne samo ovenčana oreolom nepobedivosti ili nadmoći.
- Nepogrešivost generalštaba – Mnogi porazi, pogrešne procene, neuspešna prilagođavanja situacijama odlično svedoče o tome da nema nepogrešivih. Ako tome dodamo i sujetu, arogantnost i potcenjivanje protivnika, znamo kakav će biti rezultat.
- Nemački militarizam neposredno proizlazi iz pruske vojne tradicije – U razvoju nemačkog državnog prostora bilo je mnogo preloma, promena i neočekivanih otežavajućih perioda. Naknadno povezivanje istorijskih pojava po svom hronološkom sledu nije nužno i dokaz kontinuiteta. Pri tom treba uzeti u obzir da su taj kult vojne tradicije sami Prusi svesno negovali. I da ne zaboravimo: uspešna vojna organizacija nije isto što i uspešna politika, a operativna veština nije isto što i strateška mudrost. Pruska i nemačka istorija pružaju dovoljno materijala da se te razlike pokažu bez ijedne jeftine dosetke ili konstruisanja dokaza.
