Ratno vazduhoplovstvo od svojih pilota zahteva mnogo više od veštine upravljanja borbenim avionom. Godine obuke, letačko iskustvo i poznavanje naoružanja samo su deo profesionalne pripreme, dok se sposobnost donošenja odluka pod pritiskom razvija tokom čitave službe. Posebno mesto u toj profesiji pripada pilotima jurišne avijacije, čiji zadaci često podrazumevaju dejstvo na visinama i rastojanjima koja ih izlažu neposrednoj neprijateljskoj vatri.
Trećeg februara 2018. godine, tokom borbenog zadatka iznad sirijske provincije Idlib, jedan ruski jurišni avion pogođen je protivvazdušnom raketom. Pilot je pokušao da održi kontrolu nad oštećenom letelicom, dok je njegov pratilac nastavio da prati situaciju i održava radio-vezu. Događaji koji su usledili ostali su zabeleženi u vojnoj dokumentaciji, svedočenju drugog pilota i snimcima nastalim na zemlji.
Za komandama oborenog aviona nalazio se gardijski major Roman Nikolajevič Filipov, iskusan pilot Su-25 i oficir ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga. Njegova pogibija izazvala je veliko interesovanje javnosti, ali je u vojnom smislu naročito značajna zbog odluka koje je donosio nakon pogotka i postupanja njegovog saborca. Priča o Filipovu predstavlja primer koliko su u borbenoj avijaciji međusobno povezani profesionalna disciplina, komandna odgovornost i lična hrabrost.
Roman Filipov – školovanje, služba i letačko iskustvo
Roman Nikolajevič Filipov rođen je 13. avgusta 1984. godine u Voronježu, u porodici sa vojnom tradicijom. Njegov otac Nikolaj bio je vojni navigator na frontovskom bombarderu Su-24, pa je Roman od detinjstva poznavao vazduhoplovnu službu i život u vojnim garnizonima. Posle završetka srednje škole 2001. godine upisao je vojnu vazduhoplovnu školu u Krasnodaru, a pilotsko školovanje završio je 2006. godine.
Prvu oficirsku službu obavljao je u 187. gardijskom jurišnom avijacijskom puku u Černigovki, na ruskom Dalekom istoku. Tokom narednih godina prošao je kroz različite letačke i komandne dužnosti, usavršavajući se na jurišnom avionu Su-25. Napredovao je do mesta zamenika komandanta eskadrile, stekao zvanje vojnog pilota prve klase i ostvario približno 1.300 časova naleta.
Na vazduhoplovnom takmičenju Aviadarts 2013. godine osvojio je drugo mesto u kategoriji jurišne avijacije. Takmičenje je obuhvatalo elemente tehnike pilotiranja, navigacije i borbene upotrebe naoružanja, pa je predstavljalo zahtevnu proveru profesionalne osposobljenosti. Filipov je u tom periodu već pripadao iskusnijem sastavu ruskih jurišnih pilota.
Njegov otac je kasnije opisao razgovor koji dobro oslikava Romanov odnos prema vojnoj karijeri. Kada mu je ponudio da preko poznanstava pomogne u napredovanju, Filipov je odgovorio da želi da svoj položaj zasluži radom, kao što je to učinio i njegov otac. Takvo shvatanje službe pratilo ga je tokom godina provedenih u jedinici, gde se autoritet nije mogao održavati samo činom, već pre svega stručnošću i poverenjem potčinjenih.
Su-25SM i borbeni zadaci u Siriji
Filipov je u Siriji služio u sastavu ruskog vazduhoplovnog kontingenta, koristeći modernizovani jurišni avion Su-25SM. Do februara 2018. imao je više od stotinu borbenih letova u toj zemlji, prema podacima koje su objavili ruski vojni izvori. Njegovi zadaci obuhvatali su napade na kopnene ciljeve i pružanje neposredne vazdušne podrške.
Su-25 razvijen je kao specijalizovani jurišni avion, namenjen dejstvu protiv neprijateljske tehnike, vatrenih položaja i drugih ciljeva na zemlji. Njegova konstrukcija obuhvata oklopljenu pilotsku kabinu, dva motora i sisteme predviđene da povećaju mogućnost preživljavanja nakon borbenih oštećenja. Modernizacija Su-25SM donela je unapređenu navigacionu opremu, sistem za upravljanje vatrom i povećanu preciznost upotrebe naoružanja.
Međutim, otpornost aviona na određena oštećenja ne znači da je zaštićen od svih protivvazdušnih sredstava. Prenosni raketni sistemi predstavljaju naročitu opasnost za letelice koje tokom napada dolaze u njihov domet, posebno pri ponovljenim prilazima ciljevima. Upravo takva pretnja pokazala se presudnom tokom Filipovljevog poslednjeg zadatka.
Pogodak iznad Idliba i poslednja naredba u vazduhu
Trećeg februara 2018. Filipov je predvodio par aviona Su-25SM na zadatku iznad područja Serakiba, u sirijskoj provinciji Idlib. Na njegov avion dejstvovano je prenosnim protivvazdušnim raketnim sistemom, a projektil je izazvao ozbiljna oštećenja pogonske grupe. Prema ruskom Ministarstvu odbrane, pilot je pokušao da održi let, ali je stanje aviona postalo takvo da nastavak nije bio moguć.
Posebno važno svedočenje o događaju dao je pilot drugog Su-25, čiji identitet nije javno objavljen. On je ruskom vojnom listu Krasnaja zvezda opisao kako je upozorio Filipova na protivvazdušno dejstvo, nakon čega mu je komandant saopštio da je pogođen. Prema njegovim rečima, Filipov je mirno izvestio da mu gori desni motor, dok i levi počinje da otkazuje.
U takvoj situaciji pilot mora da proceni preostale mogućnosti aviona, visinu, brzinu, teren i uslove za katapultiranje. Svako odlaganje odluke može smanjiti mogućnost uspešnog napuštanja letelice, dok nepravovremeno katapultiranje može predstavljati dodatnu opasnost. Filipov je nastavio da upravlja oštećenim avionom sve dok nije postalo jasno da ga više ne može sačuvati.
Pre katapultiranja naredio je drugom pilotu da se skloni u oblake i pozove službu traganja i spasavanja. Ta naredba imala je jasan operativni smisao: preostali avion nije smeo da postane druga žrtva istog protivvazdušnog položaja, a koordinacija spasavanja zahtevala je uspostavljanje veze sa komandnim mestom. Filipov je tako i neposredno pred napuštanje letelice nastavio da obavlja dužnost vođe para.
Pratilac ostaje iznad mesta pada
Pilot drugog Su-25 nije odmah napustio područje, već je ostao iznad mesta na kojem se Filipov spustio padobranom. Prema njegovom svedočenju, primetio je vozila naoružanih grupa koja su se približavala položaju oborenog pilota i započeo dejstvo po njima. Istovremeno je održavao vezu sa komandom i prosleđivao podatke potrebne za organizovanje spasilačke akcije.
Tokom nekoliko napada, kako je naveo, uništio je dva vozila protivničkih snaga. Nastavio je da obezbeđuje područje iz vazduha dok mu količina goriva nije ograničila mogućnost daljeg ostanka, nakon čega se vratio u bazu.
Ovaj deo događaja pokazuje važnost međusobne odgovornosti unutar borbenog para. Vođa je, iako se nalazio u kritičnoj situaciji, pokušao da zaštiti pratioca od dodatne opasnosti, dok je pratilac nastojao da oborenom komandantu pruži najveću moguću podršku. Takva povezanost ne nastaje tokom jednog zadatka, već se razvija kroz zajedničku obuku, letačku disciplinu i međusobno poznavanje sposobnosti.
Poslednja borba na zemlji
Filipov se prizemljio na teritoriju pod kontrolom protivničkih naoružanih formacija. Od svojih snaga bio je odvojen, a mogućnosti za izvlačenje bile su ograničene prisustvom neprijateljskih boraca koji su se približavali mestu njegovog doskoka. Kao lično naoružanje imao je automatski pištolj Stečkin, sa kojim je započeo borbu.
Prema ruskoj vojnoj rekonstrukciji, tokom okršaja bio je ranjen, ali je nastavio da pruža otpor. Napadači su se postepeno približavali njegovom položaju, dok je raspoloživa municija bila ograničena. Snimak koji su objavile protivničke formacije zabeležio je završni deo sukoba, uključujući pucnjavu i eksploziju.
U poslednjim trenucima čuje se Filipovljev uzvik:
“Это вам за пацанов!” (Ovo vam je za naše momke!)
Prema saopštenju ruskog Ministarstva odbrane, teško ranjeni Filipov aktivirao je ručnu bombu kada su se neprijateljski borci približili na neposredno rastojanje. Njegova odluka predstavljena je kao odbijanje predaje i zarobljavanja, a okolnosti poslednjeg okršaja rekonstruisane su na osnovu snimka i dostupnih vojnih podataka. Roman Filipov poginuo je u 33. godini.
Vojne počasti i priznanje
Rusko Ministarstvo odbrane saopštilo je da je Filipov do kraja izvršavao vojničku dužnost i pružao otpor protivničkim snagama. Predsedničkim ukazom od 6. februara 2018. godine posthumno mu je dodeljeno zvanje Heroja Ruske Federacije, najviše državno priznanje za hrabrost i izuzetne zasluge. Njegovoj porodici uručena je Zlatna zvezda Heroja Rusije.
Sahranjen je 8. februara 2018. godine, uz vojne počasti, na Aleji slave Kominternovskog groblja u Voronježu. Od njega su se oprostili porodica, pripadnici oružanih snaga, nekadašnji saborci i građani njegovog rodnog grada. Njegovo ime kasnije su dobile obrazovne ustanove i ulice, dok su spomen-obeležja postavljena u Rusiji i Siriji.
Filipov je iza sebe ostavio suprugu Olgu i četvorogodišnju ćerku Valeriju. Pre poslednjeg odlaska u Siriju planirao je nastavak školovanja na vojnoj akademiji i dalje napredovanje u službi. Njegova porodica ostala je bez supruga, oca i sina, a jedinica bez iskusnog pilota i oficira.
Oficirska čast – odlike koje se dokazuju postupcima
Vojna profesija zasniva se na nekoliko načela bez kojih oružana sila ne može da funkcioniše: disciplini, stručnosti, odgovornosti, poverenju i spremnosti da se dužnost izvrši i u nepovoljnim okolnostima. Čin i položaj određuju formalna ovlašćenja, ali stvarni autoritet starešine proizlazi iz njegovog znanja, primera koji pruža i odnosa prema ljudima kojima komanduje. Posebno je važna sposobnost da u kritičnom trenutku donese odluku koja štiti jedinicu, čak i kada se sam nalazi u neposrednoj opasnosti.
Filipovljevi postupci omogućavaju da se ta načela posmatraju kroz konkretan događaj. Tokom službe sticao je znanje i letačku osposobljenost, preuzeo komandnu dužnost i stekao poverenje saboraca, dok je nakon pogotka nastavio da održava radio-vezu i izdaje naređenja. Njegova poslednja naredba u vazduhu pokazuje da ni tada nije prestao da razmišlja kao vođa borbenog para.
Njegov pratilac pokazao je drugu stranu istog vojničkog odnosa. Nije posmatrao gubitak komandantovog aviona kao trenutak u kojem prestaje njegova odgovornost za saborca, već je nastavio da pruža podršku koliko su mu dozvoljavali borbena situacija i raspoloživo gorivo. Oba postupka govore o profesionalnom poverenju, jednoj od najvažnijih osobina svake borbene jedinice.
Vojnička hrabrost pritom ne podrazumeva odsustvo straha niti nepotrebno izlaganje opasnosti. Od oficira se očekuje da proceni situaciju, izvrši zadatak u okviru raspoloživih mogućnosti, sačuva sposobnost jedinice za dalje dejstvo i preuzme odgovornost za posledice svojih odluka. Najzahtevniji ispiti tih osobina često nastupaju upravo onda kada prvobitni plan više nije moguće sprovesti.
Smrt u borbi sama po sebi ne predstavlja merilo veličine vojnika. Merilo su profesionalna osposobljenost, odnos prema potčinjenima i saborcima, pouzdanost u izvršavanju dužnosti i karakter koji ostaje postojan kada nestanu uobičajeni oslonci komandovanja. Roman Filipov ostao je upamćen po poslednjoj borbi, ali njegov vojnički primer obuhvata mnogo više od nekoliko minuta provedenih na zemlji kod Serakiba.
Za njegove saborce on je pre svega bio vođa para koji je i u oštećenom avionu nastavio da komanduje, pilot na kojeg su mogli da se oslone i oficir koji nije napustio svoja načela kada se našao u najtežim okolnostima. U tome se nalazi suština vojničke časti: dužnost se ne izvršava radi priznanja, već zato što je prihvaćena odgovornost prema službi, zadatku i ljudima sa kojima se deli borba.
Poštovani autoru niste naveli epilog na terenu posle obaranja i pogibije pilota SU-25 Romana Filipova. Posle saznanja da je pilot SU-25 poginuo ruske snage su prvo pokrenuli teško avionsko bombardovanje teritorije sa koje je oboren avion, potom je krenuo višesatni aretiljerijski baraž po teritoriji prvo većim kalibrima a potom i manjim, dok su na kraju avioni i helikopreteri vazdušno kosmičkih snaga Rusije pokrenuli tz biberenje terena tj mitraljesku vatru po teritoriji. Sve je to trajalo malte ne pola dana tako da tamo nije bukvalno ostao kamen na kamenu.