Mnogo puta dogodilo se u istoriji ratova da slabiji protivnik pobedi jačeg zahvaljujući svojoj veštini, domišljatosti, hrabrosti, ali i samouverenosti nesrazmerno snažnijeg neprijatelja. Da li je u pitanju mudrost vođe, pravi trenutak i pravo mesto, ratno lukavstvo, drskost? Iznenađenje te vrste plaćalo se porazom, pa i životom. U slučaju koji opisujemo niko nije nastradao, ali nečija napredovanja u službi su svakako usporena, a proizvođači skupocene opreme gledali u pod. Opisaćemo kako je mala dizel-podmornica „potopila“ američki nosač aviona, simbol moći najveće svetske sile. Na vežbi, takoreći virtuelno, ali ipak nadmudrila. Da je to bilo ratno dejstvo, ogromni nosač bi se našao na dnu okeana, zajedno sa borbenim avionima najviše klase.
Za nosače aviona na nuklearni pogon u sastavu Ratne mornarice SAD često se smatra da su gotovo nepobedivi. Oni nisu samo veći i ubojitiji od onih koji pripadaju drugim zemljama, već predstavljaju praktično polovinu svetske flote takvih brodova. Ipak, čak ni najveći i najmoćniji brod na moru nije potpuno neranjiv. Ponekad je potrebno samo malo nestandardnog razmišljanja da bi se nadmašili čak i najstrašniji i najmoćniji protivnici. Posada broda „USS Ronald Reagan“ (CVN-76), nosač aviona klase „Nimic” vredan šest milijardi dolara, uverila se da nije nedodirljiva, bar u simuliranim uslovima, tokom vojne vežbe 2005. godine, kada se suočila sa švedskom podmornicom HSwMS „Gotland“ (šv. Hans Majestäts Skepp, engl. His Swedish Majesty’s Ship).
Ovaj prefiks švedska ratna mornarica koristi da bi se razlikovala od britanskog HMS (His Majesty’s Ship). Kakva je to mala napast koja je ugrozila moćni nosač? HSwMS „Gotland“ (Gtd) je podmornica Švedske ratne mornarice namenjena patroliranju i odbrambenim zadacima. Bila je prva klasa serijski proizvedenih podmornica koja je od početka projektovana sa Stirlingovim AIP sistemom. Tri podmornice ove klase planirane su za švedsku ratnu mornaricu, sve tri su izgrađene i još uvek su u službi. Na delu se pokazala klasična švedska škola promišljanja u kojoj je na prvom mestu svrsishodnost.
Ovakva podmornica napravljena je za plitko, usko i razuđeno Baltičko mare. Takve su joj i karakteristike: dužina 60 metara, širina 6,2 metra, dok joj je gaz samo 5,6 metara. To joj omogućuje da se privuče i kroz ekstremno plitke koridore. S brzinom od 20 čvorova pod vodom posada od tridesetak ljudi (većina oficiri) može da provede prosečno 14 dana ispod mora, a do 45 dana standardne misije. Gotovo patuljasta, ona nosi 12 torpeda od 533 mm (za ispaljivanje iz četiri cevi) i šest torpeda od 400 mm koja lansira kroz dve cevi. Može da nosi i do 48 mina na spoljnim podveskama. Za svoju veličinu ona je izuzetno moćno naoružana.
Paradoksi
Na prvi pogled švedska podmornica je daleko inferiornija u odnosu na nosač aviona i njegovu ubojitu, specijalizovanu pratnju, i to ne samo u pogledu cene. „Gotland“ je sasvim drugačiji od svega što koriste mornarice SAD ili sličnih zemalja. Umesto nuklearnog pogona, opremljen je sistemom poznatim kao „pogon nezavisan od vazduha” (AIP, Air-Independent Propulsion), koji pokreće Stirlingov motor, koristeći dizel kao gorivo, a tečni kiseonik kao oksidans.
U praksi, to znači da je gotovo nečujan dok vreba ispod površine vode. Treba napomenuti da je nosač aviona klase „Nimic” ratni brod dugačak oko 333 metra i da ga pokreću dva nuklearna reaktora. Uprkos svojoj veličini može da razvije brzinu veću od 30 čvorova. Svaki brod ove klase može da nosi više od 60 letelica, uključujući, između ostalog, lovce, avione za borbu protiv podmornica, helikoptere i izviđačke avione. To je tvrđava, mali grad i aerodrom na moru, težak 97.000 tona.
Šta dodatno zadivljuje u ovom „sukobu“? Sigurno vam nije promakla rečenica da je reč o odbrambenoj podmornici, a ne napadnoj. Otežavajuća okolnost za napadača je i sastav svake udarne grupe. Ona zavisi od misije, ali uglavnom se sastoji od samog nosača aviona, dve krstarice sa navođenim raketama, dva broda za protivvazdušnu odbranu i još jednog ili dva broda namenjena borbi protiv podmornica. Ponekad, tokom velikih vojnih vežbi, nosač aviona plovi zajedno sa drugim nosačima u okviru veće formacije. Pred posadom podmornice „Gotland” bio je izuzetno težak zadatak.
Tokom pomenutih vežbi, „Gotland” je uspeo da ostane neprimećen od strane čitave udarne grupe nosača aviona i celokupne visokotehnološke opreme za otkrivanje koju ona poseduje, uključujući sonare koji se spuštaju iz aviona i sa brodova za lov na podmornice. Naravno, „Gotland” nije zaista potopio brod „USS Ronald Reagan” – bar ne u najstrožem smislu te reči – ali je ispalio nekoliko virtuelnih torpeda (nepoznat broj) i tako ostvario „pogodak” (odnosno „uništenje” mete).
Šta mu je olakšalo posao? Proizvođač ističe da AIP sistem omogućava nečujan rad, jer podmornica ne mora često da izranja radi uzimanja vazduha niti da koristi konvencionalne dizel-motore za punjenje baterija. Iako su dizel-motori u podmornicama snažni i pouzdani, oni obično stvaraju veliku buku koju je lako detektovati. Iako pogonski sistem „Gotlanda” nije pogodan za tako dugotrajne misije kao kod podmornica na nuklearni pogon, on svakako predstavlja impresivnu tehnologiju kada je cilj postizanje maksimalne nečujnosti. Iz kompanije „Saab” navode da sve podmornice švedske mornarice koriste AIP sistem.
Posebno dostignuće predstavljala je automatizacija borbenog sistema. Podaci sa sonara, elektronskih senzora, periskopa i drugih izvora objedinjavani su i računarski obrađivani, a sistem je mogao istovremeno da prati čak 95 ciljeva. Za podmornicu sa tridesetak članova posade to je predstavljalo ogroman napredak: umesto da ljudi pojedinačno prikupljaju, upoređuju i prosleđuju podatke, sistem je stvarao objedinjenu sliku situacije i pomagao posadi da se usredsredi na ono što je u datom trenutku najvažnije. Drugim rečima, računari nisu povećali broj torpeda niti brzinu podmornice, već su povećali sposobnost posade da iz raspoloživih podataka izvuče borbenu prednost. Takav stepen automatizacije doveo je i do racionalizacije u sastavu posade.
Formalnosti saradnje
Švedska vlada je 2004. godine primila zahtev Sjedinjenih Američkih Država za jednogodišnji zakup podmornice „HSwMS Gotland“, koja bi plovila pod švedskom zastavom i bila pod komandom i sa posadom iz Švedske, radi učešća u vežbama protivpodmorničke borbe. Zakup je obavljen u okviru programa „DESI – Diesel/Electric Submarine Initiative“. Švedska vlada je odobrila ovaj zahtev u oktobru 2004. godine, a predstavnici dveju mornarica su 21. marta 2005. godine potpisali memorandum o razumevanju. Zakup je 2006. godine produžen za još 12 meseci.
U julu 2007. godine, „HSwMS Gotland“ je završila misiju i vratila se u Švedsku. Prema službenoj verziji, tokom 2005. godine uspela je da snimi nekoliko fotografija nosača aviona „USS Ronald Reagan“ za vreme vojne vežbe u Tihom okeanu, čime je pokazala da se nalazila u poziciji iz koje bi mogla da potopi taj brod.
Vežba je sprovedena radi procene efikasnosti američke flote u borbi protiv dizel-električnih podmornica, a konstatovano je da su ti kapaciteti bili nedovoljni.
Da, ali…
Iza te službene verzije krije se prilično neprijatna istina. Objektivni izvori – američki „Navy Newsstand“ i švedski „FOI, Swedish Defence Research Agency“ (Totalförsvarets forskningsinstitut) otkrivaju šta se zaista dogodilo. Nije to bio samo „fotosešn“ kako su to hteli iz US Navy da predstave. „Gotland“ je stigao u San Dijego u junu 2005. godine i od jula počeo da učestvuje u vežbama kao neprijateljska, prepadna podmornica. „Navy Newsstand“ potvrđuje da je „Gotland“ u decembru 2005. godine učestvovao u „JTFEX 06-2“ (Joint Task Force Exercise 06-2) zajedno sa udarnom grupom okupljenom oko „USS Ronald Reagan“.
Švedski „FOI“ u svojoj analizi izričito navodi: „Gotland“ je kao „plavi“ uspeo da „potopi“ nosač, ali ne samo njega već i neka druga prateća plovila. Ostvaren je simulirani pogodak koji su potvrdile sudije vežbe. Normalno je da Amerikanci nisu objavili ništa od onoga što bi bilo interesantno za precizniju sliku tog događaja. Ne znamo gde se našao „Gotland“ i kako je uopšte prošao kroz teorijski neprobojan zaštitni prsten, kako je i čime izvršio napad, čime su registrovani pogoci i koja je bila metodologija rada sudija, odnosno posmatrača.
Naravno da će se to još dugo kriti jer za razliku od navika koje nam je brzo usadio OSINT, postoje još uvek veoma značajne vojne tajne. Same vežbe upravo jesu čak i bolje kriptografski zaštićene od ratnih dejstava jer to što se na njima nauči u eventualnom sukobu dovelo bi do poraza ili pobede. Izvesno je da je „Gotland“ izvršio simulirani torpedni napad i da je sudijska komisija „pogotke“ priznala kao uništenje nosača. Detalji napada nisu javno objavljeni.
Stvari se dodatno komplikuju i banalizuju načinom na koji je američka mornarica predstavila događaj. Prikazana je fotografija načinjena prvog oktobra 2005. godine tokom „Nedelje flote San Dijega“ (Fleet Week San Diego) sa „Reganom“ u pozadini. Impresivno, umetnički čak izvanredno – ali to nije ta situacija. No, taj pristup je tokom mnogih površnih prepisivanja i tumačenja ostvario prividni utisak da je „to taj pogodak“ – fotoaparatom.
Šveđani nisu imali razloga da ćute, naprotiv! Švedski izvor navodi da Amerikanci nisu imali problema samo sa jednom konkretnom vežbom. „Gotland“ je tokom boravka u Pacifiku uspevao da ostane veoma teško uočljiv, čak i kada su mu, radi vežbe, namerno povećavali emitovanu buku da bi ga lakše pronašli. „FOI“ beleži da je američka mornarica ipak ostvarila određeni stepen uspeha u ASW, ali da je posada „Gotlanda“ u celini radila znatno bolje nego što se očekivalo.
Komercijalni efekat
Vojni efekat smo videli, ali ova priča ima i lep nastavak – kako za koga, naravno. Amerikanci su uspeli da izvuku određene zaključke – do prve sledeće prilike, a nju su dočekali na Srednjem istoku. Kako su u celoj priči prošli Šveđani? Australija je naručila i dobila šest podmornica klase „Collins“, čiji je projektni razvoj potekao iz švedskog projekta „Västergötland“, ali su podmornice znatno uvećae i prilagođene australijskim zahtevima.
U Singapuru su prošli još bolje; nisu im prodali samo nove „Gotlande“, nego su im prodali i modernizovali stare švedske podmornice. Na talasu uspeha „Gotlanda“ Singapur je kupio četiri bivše švedske „Sjöormen“, kasnije preimenovane u klasu „Challenger“; dve bivše švedske „Västergötland“ kasnije su postale klasa „Archer“. Jedan od tih „Archera“, RSS „Archer“, bio je bivši HMS „Hälsingland“. Singapurska mornarica eksplicitno navodi da je nakon kupovine 2005. godine prošao modernizaciju, remont i tropikalizaciju (tropicalisation), odnosno tehničko prilagođavanje drugačijim meteorološkim uslovima. Stirling AIP tehnologiju je izvozio i Japanu.
Tako je jedna rutinska vežba dovela do mnogih, neočekivanih efekata. Švedski program „Gotland“ je dokazao svoju vrednost i u saradnji s drugim mornaricama i brodogradilištima. Amerikanci nisu kupili „Gotland“ jer nije, tada, odgovarala njihovoj pomorskoj doktrini. Uzeli su je u zakup, doveli je preko pola sveta i dve godine učili kako da je pronađu – a ona je pronašla njih. To je ujedno i najozbiljniji i najveći kompliment švedskom inženjerstvu.
