F-35 se obično opisuje kroz radar, smanjenu uočljivost, senzore, rakete i sposobnost da podatke sa više izvora spoji u jednu sliku. Mnogo manje se govori o onome što se dešava satima pre nego što pilot zatvori kabinu i pokrene motor. Bez pravilno pripremljene digitalne misije veliki deo tih sposobnosti ne može da se koristi onako kako je zamišljeno.
Američka mornarica sada želi ozbiljno da preuredi upravo taj deo sistema i za posao traži podršku industrije. Projekat bi trebalo da traje pet godina, dok se procenjena vrednost ugovora kreće između 50 i 100 miliona dolara. Nije reč o novom radaru, raketi ili računaru u avionu, već o zemaljskom sistemu koji F-35 priprema za konkretan ratni zadatak.
To dobro pokazuje koliko se pojam borbenog aviona promenio od vremena kada su pilotu bili dovoljni karta, radio-frekvencije i podaci o cilju. F-35 pre svakog ozbiljnog zadatka mora da dobije digitalni paket sa rutama, pretnjama, ciljevima, komunikacionim parametrima i podacima o naoružanju. Mornarica SAD sada želi da promeni način na koji se taj paket priprema, proverava i prenosi u avion.
F-35 misiju počinje na zemlji
Sistem za planiranje misija predstavlja zemaljski deo šire arhitekture podrške F-35. Piloti i planeri preko njega sastavljaju kompletnu digitalnu sliku budućeg zadatka pre nego što avion napusti bazu. Tek nakon toga pripremljeni podaci prenose se u letelicu.
U paket ulaze planirana ruta leta, poznate zone protivvazdušne odbrane, položaji ciljeva, izbor naoružanja i parametri komunikacionih sistema. Mogu se uneti i informacije važne za koordinaciju sa drugim avionima i jedinicama koje učestvuju u istoj operaciji. F-35 tako ne kreće u misiju kao prazna platforma koja će sve probleme rešavati tek kada njegovi senzori nešto otkriju.
To je posebno važno kada avion treba da radi u prostoru pokrivenom radarima, raketnim sistemima i protivničkim lovcima. Planiranje tada određuje gde će avion leteti, kada će koristiti određene senzore, koje pretnje su već poznate i kako će se podaci razmenjivati sa ostatkom snaga. Greška napravljena na zemlji može zato imati mnogo veće posledice nego kod starijih aviona sa jednostavnijom digitalnom arhitekturom.
Posao vredan do 100 miliona dolara
Američka mornarica je objavila poziv industriji za podršku velikom redizajnu sadašnjeg okruženja za planiranje misija. Očekuje se petogodišnji posao čija bi ukupna vrednost mogla da bude između 50 i 100 miliona dolara. Sama cifra nije ogromna prema standardima programa F-35, ali pokazuje da zemaljska digitalna infrastruktura zahteva praktično stalan razvoj.
Aktuelni ugovor za podršku planiranju misija dodeljen je u februaru 2023. godine. Novi zahtev ne ukazuje na drastično proširenje obima posla, već pre na potrebu da se postojeći sistem ozbiljno tehnički preuredi i nastavi da prati razvoj aviona. F-35 se neprestano menja kroz nove softverske blokove, senzore i naoružanje, pa sistem koji mu priprema misije mora da prati isti tempo.
Lockheed Martin razvija sam avion, kao i deo hardvera i softvera vezanog za planiranje misija. Novi posao američke mornarice usmeren je na državnu inženjersku i programsku podršku procesu redizajna, a ne na stvaranje potpuno odvojenog sistema koji bi zamenio Lockheedovu arhitekturu. Država tako pokušava da zadrži veću kontrolu nad jednim od najvažnijih digitalnih delova operativne upotrebe aviona.
Zašto je planiranje kod F-35 toliko komplikovano
Kod klasičnog lovca veliki deo podataka pilot je nekada dobijao kroz brifing, papirne karte i jednostavnije navigacione sisteme. F-35 koristi znatno širi digitalni ekosistem u kojem se informacije pripremaju pre leta i zatim spajaju sa podacima koje avion prikuplja sopstvenim senzorima. Razlika nije samo u količini informacija, već u tome što avion od njih pravi zajedničku borbenu sliku.
Radar, elektrooptički sistemi, elektronsko izviđanje i informacije dobijene preko drugih platformi moraju da rade sa unapred pripremljenim podacima o operativnom prostoru. Sistem treba da zna koje radarske emitere može da očekuje, gde se nalaze poznate pretnje, kakav je raspored ciljeva i kakva pravila komunikacije važe tokom konkretne misije. Bez kvalitetne pripreme avion može imati odlične senzore, ali slabije iskorišćenje svega što prikuplja.
Zbog toga F-35 nije samo avion sa mnogo računara. On je deo digitalnog lanca koji počinje na zemlji, prolazi kroz planiranje misije i nastavlja se tokom leta kroz razmenu podataka sa drugim avionima i komandnim mestima. Upravo taj lanac američka mornarica sada pokušava da učini pouzdanijim i jednostavnijim za korišćenje.
ALIS je pokazao koliko zemaljski softver može da napravi problem
Program F-35 već ima dugu istoriju problema sa digitalnom infrastrukturom koja se nalazi izvan samog aviona. Najpoznatiji primer bio je ALIS – Autonomic Logistics Information System, zamišljen kao centralni sistem za održavanje, logistiku, podatke o misijama i upravljanje flotom. U teoriji je trebalo da automatizuje veliki deo poslova koji su ranije zahtevali niz odvojenih sistema.
U praksi je ALIS godinama kritikovan zbog sporosti, komplikovanog rada i problema sa pouzdanošću podataka. Sistem koji je trebalo da olakša održavanje povremeno je stvarao dodatni posao tehničarima i zahtevao ručne intervencije. Pentagon je zbog toga pokrenuo razvoj njegove zamene pod nazivom ODIN.
Operational Data Integrated Network zamišljen je kao lakša i savremenija arhitektura sa većim oslanjanjem na klaud i moderniji hardver. Prelazak sa ALIS-a na ODIN ipak nije značio da je svaki problem digitalne podrške F-35 automatski rešen. Planiranje misija nastavilo je da se razvija kao posebna oblast, što sadašnji zahtev mornarice SAD dodatno potvrđuje.
F-35 ne zavisi samo od softvera u avionu
Razlika između softvera ugrađenog u avion i zemaljske digitalne infrastrukture često se gubi kada se govori o programu F-35. Avionski softver upravlja senzorima, prikazima, naoružanjem i velikim brojem sistema tokom leta, dok zemaljski sistemi pripremaju podatke na kojima se deo tog rada zasniva. Bez jednog drugi ne može da pruži puni efekat.
Problem postaje još složeniji kod međunarodnih korisnika. Svaka država ima sopstvene baze, komunikacione sisteme, operativne procedure, podatke o pretnjama i zahteve za zaštitu osetljivih informacija. Zajednička kancelarija programa zato radi i na centralno upravljanom rešenju poznatom kao Country Kit.
Njegov cilj je da zameni deo nacionalnih sistema za planiranje misija koje danas koriste različiti partneri. Umesto velikog broja međusobno različitih rešenja, program pokušava da napravi standardizovaniju arhitekturu koja se može prilagoditi pojedinačnim državama. Time se istovremeno pojednostavljuje održavanje, ali i dodatno centralizuje kontrola nad digitalnom infrastrukturom cele flote.
Pilot ne nosi samo rakete već i digitalni paket rata
Kod F-35 planiranje rute nije samo izbor nekoliko tačaka između baze i cilja. Sistem mora da uklopi protivničke radare, položaje PVO, zone elektronskog ratovanja, dostupno oružje, komunikacione veze i aktivnosti drugih aviona. Svaki od tih elemenata može promeniti način na koji će avion koristiti svoje senzore i naoružanje.
Takva arhitektura postaje još važnija sa novim verzijama softvera i širenjem arsenala. Svaka nova raketa, bomba, komunikacioni sistem ili senzor povećava broj kombinacija koje planeri moraju da pripreme i provere. Digitalni deo misije zato raste zajedno sa fizičkim sposobnostima aviona.
To objašnjava i zašto posao vredan desetine miliona dolara nije samo još jedan IT ugovor Pentagona. Od kvaliteta planiranja zavisi kako će avion koji košta desetine miliona dolara koristiti mnogo skuplje senzore i naoružanje u stvarnom sukobu. Neuspeh računara na zemlji može da ograniči avion koji je tehnički potpuno ispravan.
