Američko Ratno vazduhoplovstvo godinama govori o vremenu kada pilot borbenog aviona više neće ulaziti u najopasniji deo vazdušnog prostora sam. Pored njega trebalo bi da lete mlazni avioni bez pilota, dovoljno sposobni da nose rakete, traže ciljeve i izvode deo zadatka, ali dovoljno jeftini da njihov gubitak ne znači gubitak lovca od stotinak miliona dolara i obučenog pilota.
Ta ideja je dugo postojala kroz ilustracije, prototipove i demonstracije. Tokom poslednjih nekoliko meseci stvari su se ubrzale. Pokrenuta je proizvodnja, oba aviona dobila su zvanična imena, Fury je ispalio AMRAAM, a planirani broj letelica porastao je na stotine. Oružje Online je svaki od tih koraka pratio kako se program razvijao.
Sada je pređena drugačija granica. Andurilov Fury i General Atomicsov Vengeance predati su jedinici čiji posao više nije da utvrdi mogu li ovi avioni uopšte da polete, već kako će sa njima ratovati američke vazduhoplovne snage. Tu počinje znatno zanimljiviji deo programa.
Fury i Vengeance sada su u rukama američkih operatera
Ratno vazduhoplovstvo SAD objavilo je 24. septembra da su prvi YFQ-44A Fury i YFQ-42A Vengeance predati Eksperimentalnoj operativnoj jedinici, EOU, u vazduhoplovnoj bazi Krič u Nevadi. Anduril je svoj Fury isporučio još tokom avgusta, dok je General Atomics Vengeance predao tokom septembra. Sada oba aviona služe za operativna ispitivanja pod vođstvom Air Combat Commanda.
Razlika u odnosu na dosadašnje probe nije mala. Proizvođač više nije centar svakog leta i svake odluke. Američko osoblje treba da nauči kako se avion priprema, naoružava, premešta, održava i koristi u svakodnevnom tempu jedne borbene jedinice.
Sekretar Ratnog vazduhoplovstva Troj Majnk upravo je predaju aviona operaterima označio kao korak kojim se gradi operativna budućnost CCA programa. Cilj više nije samo dokazivanje tehnologije, već otkrivanje problema koji se teško mogu videti dok avion leti iz pažljivo kontrolisanog razvojnog okruženja.
Kada smo pisali da je Ratno vazduhoplovstvo prešlo iz razvoja ka proizvodnji FQ-42 i FQ-44, tada je centralno pitanje bilo mogu li dve relativno jeftine bespilotne platforme da postanu redovni pratioci lovaca sa posadom. Tri meseca kasnije, avioni su stigli u jedinicu koja treba da pronađe odgovor u praksi.
Za samo dve godine od izbora kompanija do aviona u jedinici
Tempo razvoja posebno odudara od gotovo svega što se danas povezuje sa velikim američkim programima borbene avijacije. Anduril i General Atomics izabrani su u aprilu 2024. za prvu fazu programa Collaborative Combat Aircraft, a prvi letovi usledili su tokom 2025. godine.
U junu 2026. Ratno vazduhoplovstvo prešlo je u proizvodnu fazu Increment 1. Zvanični plan sada obuhvata 150 aviona Fury i Vengeance u toj fazi, najmanje 500 CCA do 2032. i konačnu flotu od oko 1.000 letelica.
To je broj koji bitno menja smisao programa. Nekoliko desetina skupih bespilotnih aviona moglo bi da bude još jedna specijalizovana sposobnost. Hiljadu mlaznih platformi koje mogu da nose senzore i oružje predstavljaju dodatni sloj američke borbene avijacije.
O tome smo 16. septembra pisali kada je Pentagon objavio plan nove flote i zvanična imena Vengeance za FQ-42 i Fury za FQ-44. Sada prvi primerci prelaze iz industrijskog i razvojnog lanca direktno ljudima koji treba da odrede kako će se takva flota organizovati.
Fury je već ispalio AMRAAM
Borbeni deo priče nije ostao na simulacijama. YFQ-44A je tokom letačkih ispitivanja iznad pustinje Mohave u julu lansirao AIM-120 AMRAAM na digitalno generisani cilj. Pre toga proveravani su nošenje inertnog projektila, ponašanje aviona sa oružjem i veza između platforme i rakete.
Važan detalj je da odluku o upotrebi oružja nije prepustio algoritmu. Ljudski operater zadržao je ovlašćenje za lansiranje, dok je autonomija upravljala drugim delovima leta i izvršenja zadatka.
Fury je u međuvremenu leteo i zajedno sa F-35 tokom vežbe u Kriču. To još nije bilo potpuno operativno komandovanje dronom direktno iz kokpita F-35, ali je pokazalo da se razvoj već pomera prema stvarnom sadejstvu pilotiranih i bespilotnih letelica.
Već 18. septembra pisali smo i o sledećem koraku: Anduril ne razvija Fury samo kao nosač raketa vazduh-vazduh. Kompanija ga je prikazala sa navođenim bombama i raketnim lanserima, dok su u planovima i krstareće rakete i različiti specijalizovani kontejneri.
Time početna slika „robotskog pratioca F-35“ postaje previše uska.
Jedan nosi rakete, drugi traži cilj, treći ometa radar
Američka ideja CCA ne podrazumeva da svaki avion obavlja isti posao. Modularni teret omogućava da nekoliko letelica iste formacije dobije potpuno različite zadatke.
Jedan Fury ili Vengeance može da leti napred sa senzorima i otkriva protivničke avione. Drugi može da nosi dodatne AIM-120 i služi kao udaljeni nosač raketa. Treći može da bude opremljen sistemima elektronskog ratovanja i pokušava da ometa protivničke radare, dok četvrti ulazi prvi u zonu PVO, prisiljava protivnika da uključi senzore i otkrije njihove položaje.
Pilot F-35, F-22 ili budućeg F-47 tada više ne mora sopstvenim avionom da obavlja svaki deo zadatka. Najskuplja pilotirana platforma može da ostane dalje od najopasnije zone, koristi sopstvene senzore i informacije sa drugih letelica, dok bespilotni članovi formacije odlaze napred.
CCA na taj način nije obična zamena za lovca sa posadom. To je pokušaj da jedan pilotirani avion postane jezgro mnogo veće borbene formacije.
Takav koncept posebno dobija smisao kada je broj raspoloživih raketa važan koliko i kvalitet samog lovca. F-35 ili F-22 imaju ograničen broj projektila koje mogu da nose uz očuvanje smanjene radarske uočljivosti. Nekoliko CCA sa dodatnim raketama iza ili ispred njih može drastično povećati broj raspoloživih projektila bez slanja još nekoliko pilotiranih lovaca.
Iran je pokazao koliko skupo može da bude slanje svakog aviona u opasnu zonu
Američko iskustvo iz ovogodišnjeg rata sa Iranom dalo je dodatnu težinu argumentima zagovornika CCA. Izveštaj Kongresne istraživačke službe iz maja sabrao je najmanje 42 američka aviona koja su tokom operacije Epic Fury uništena ili oštećena, uz napomenu da je reč o javno dostupnim podacima i da broj može biti promenjen. Najveći deo gubitaka činili su bespilotni MQ-9 Reaperi — 24 letelice.
Na spisku su se našli i F-15E, tanker KC-135, F-35A, A-10, E-3, transportni i spasilački avioni. Jedan F-15E oboren je iznad Irana 3. aprila, dok su tri druga izgubljena u incidentima prijateljske vatre.
To ne dokazuje da bi Fury ili Vengeance sprečili te gubitke. Pokazuje, međutim, problem koji američko Ratno vazduhoplovstvo pokušava da reši: svaki zadatak koji može da obavi jeftinija bespilotna platforma ne mora automatski da izloži skup pilotirani avion i njegovu posadu istoj opasnosti.
CCA pritom nije zamišljen kao jeftini samoubilački dron. Američki zvaničnici poslednjih meseci naglašavaju da letelice mogu imati dug radni vek, ali da komandant može prihvatiti njihov gubitak kada vrednost zadatka to opravdava.
To je znatno drugačija računica od one kod F-35, F-22 ili budućeg F-47.
Kina je glavni razlog zašto Amerikanci žele stotine ovih aviona
Najzahtevniji scenario za CCA ostaje zapadni Pacifik. Kina raspolaže velikim brojem lovaca, raketa velikog dometa, radara i sistema PVO, dok ogromne udaljenosti dodatno komplikuju američke vazdušne operacije.
U takvom prostoru nije dovoljno imati nekoliko tehnološki vrhunskih aviona. Protivnička odbrana raspolaže ograničenim brojem kanala za praćenje i gađanje, ograničenim zalihama projektila i konačnim brojem senzora koji moraju da obrade veliki broj ciljeva.
Dodavanje desetina bespilotnih aviona različitim pravcima napada povećava broj problema koje protivnička odbrana mora istovremeno da rešava. Neke letelice mogu da nose oružje, druge elektronske sisteme, a treće da se koriste kao mamci ili senzorski čvorovi. Gubitak jednog CCA tada nije jednak gubitku pilota i jednog od ograničenog broja najmodernijih američkih lovaca.
Ista logika omogućava da stariji F-15 i F-16 ostanu korisniji u prostoru sa ozbiljnom PVO. Bespilotne letelice mogu da uđu dublje, traže emitere, nose deo oružja i prenose podatke, dok pilotirani avion koristi njihov položaj i senzore sa sigurnije udaljenosti.
Krič sada treba da otkrije koliko malo ljudi zaista treba za novu flotu
Jedan od najzanimljivijih rezultata dosadašnjih vežbi nema veze sa raketama. EOU je tokom ranijih testiranja u Kriču uspevao da održava odnos približno jednog tehničara na jednu CCA letelicu, što je izuzetno mala logistička struktura za mlazni borbeni avion.
Tokom vežbi Agile Combat Employment ispitivani su rad sa izdvojenih lokacija, brzo punjenje gorivom i naoružavanjem i više poletanja tokom istog dana. YFQ-44A je u Kriču prolazio i kroz postupke punjenja i postavljanja inertnih AIM-120, dok su jedinice proveravale koliko ljudi i opreme zaista mora da prati avion na udaljeni aerodrom.
To je ključno za američku strategiju ACE, prema kojoj avioni u mogućem ratu na Pacifiku ne bi trebalo da ostanu koncentrisani u nekoliko velikih baza koje Kina može da gađa balističkim i krstarećim raketama. Umesto toga, snage bi se raspršile na veliki broj manjih aerodroma i privremenih položaja.
CCA mora da bude dovoljno jednostavan da se takav način rada ne pretvori u logističku noćnu moru. Hiljadu bespilotnih aviona nema mnogo smisla ako svaki od njih zahteva skoro isti broj tehničara, vozila i specijalizovane opreme kao klasičan lovac.
Sledeći korak više neće biti vežba dva aviona u pustinji
Fury i Vengeance sada treba da posluže za izradu taktika, procedura, programa obuke, načina održavanja i komandovanja koje će kasnije koristiti mnogo veća flota. Krič je zbog toga mesto gde će se odlučivati kako jedan pilot komunicira sa više bespilotnih aviona, ko im dodeljuje ciljeve i koliko samostalnosti dobijaju kada izgube vezu ili se situacija promeni tokom zadatka.
Prva ozbiljnija provera dolazi na vežbi Emerald Flag u vazduhoplovnoj bazi Eglin na Floridi. Komandant EOU potpukovnik Lindon Bartlet najavio je da će to biti prvo uključivanje CCA u veliku formaciju i kombinovani ofanzivni protivvazdušni napad aviona četvrte i pete generacije.
Tamo više neće biti dovoljno pokazati da Fury i Vengeance mogu da polete, slete i poslušaju komandu. Jedinica prvi put namerava da proveri čitav borbeni lanac zajedno sa drugim snagama — pronalaženje cilja, prenos podataka, donošenje odluke i upotrebu naoružanja u formaciji kakva bi jednog dana mogla da krene u pravi vazdušni rat.
