Tramp kreće u blokadu Irana, Huti će odgovoriti zatvaranjem Adena: svet strepi od novog ekonomskog udara

Svet danas ulazi u novu, opasniju fazu bliskoistočne krize. Kao što smo u ranijem tekstu najavili, Sjedinjene Američke Države od 13. aprila uvode pomorsku blokadu Iranu, a Donald Tramp pokušava da pritisne Teheran tamo gde ga najviše boli, na moru, na izvozu i na energiji. Problem je u tome što se ovde više ne radi samo o Iranu i SAD. Ako se zatvori Ormus, a kao odgovor se ozbiljno uzdrma i Aden, globalna ekonomija ponovo ulazi u zonu u kojoj se ne govori o „tržišnim turbulencijama“, već o realnoj mogućnosti novog udara na naftu, gas, transport i cene svega.

Prema navodima iz američkog vojnog i političkog vrha, Vašington je Iranu dao još malo vremena da se „urazumi“ i napravi ustupke, ali od danas američka odluka stupa na snagu. Prema objavljenim detaljima, Sjedinjene Države uvode potpunu pomorsku blokadu saobraćaja koji ulazi i izlazi iz iranskih luka. Prema proklamaciji koja je stupila na snagu 13. aprila u 10 časova po istočnom vremenu, američke snage dobijaju ovlašćenje da kontrolišu pristup duž iranske obale i zaustave kretanje robe i vojne opreme.

To praktično znači da nijednom brodu koji ide ka iranskim lukama neće biti dozvoljeno da nastavi plovidbu, dok će i brodovi koji izlaze iz iranskih luka biti zadržani. Blokada se formalno odnosi na brodove svih zemalja, ali Vašington tvrdi da neće ometati plovidbu brodova koji kroz Ormuski moreuz idu ka destinacijama koje nisu iranske. Drugim rečima, SAD pokušavaju da preseku iransku pomorsku aktivnost, a da pritom ne prekinu u potpunosti protok kroz jednu od najvažnijih energetskih arterija sveta.

U prvoj fazi operacije američka mornarica je već rasporedila razarače klase Arli Berk sa vođenim raketama, među njima USS Frank E. Petersen i USS Michael Murphy, koji deluju u Arapskom zalivu i u zoni Ormuskog moreuza. Njih podržavaju nadzorni sistemi, avioni i pomorske patrolne platforme, uključujući P-8A Poseidon, dok bespilotni sistemi prate promet u gusto opterećenim priobalnim vodama. Istovremeno se raspoređuju i sredstva za protivminsko dejstvo, zajedno sa podvodnim sistemima, jer američka strana očigledno računa da je rizik od mina jedan od glavnih problema svake operacije u Ormuzu.

A taj problem nije mali. Ormuski moreuz je na najužem plovnom delu širok oko 38 kilometra, dok su same brodske trase daleko uže i guraju komercijalni saobraćaj u predvidive koridore. Upravo zato je svaka mina, svaka sumnjiva tačka i svaki prekid ritma plovidbe dovoljno ozbiljan da uspori ili gotovo zaustavi prolaz. U takvim uslovima i otkrivanje i čišćenje mina postaju izuzetno složeni zbog plitkih voda, jakih struja i teških sedimenata. Uz to, veruje se da Iran ne koristi jednostavne i pravilne obrasce miniranja, već nepravilne i teško predvidive metode, uključujući rasipanje mina manjim plovilima, plutajuće mine, donje mine i lepljive mine koje se mogu ručno postaviti.

Zbog toga američka strategija ne ide na brzo i potpuno „čišćenje“ celog područja, već na fazni model. Prvo kontrola i identifikacija pretnji, zatim detaljno istraživanje morskog dna pomoću bespilotnih podvodnih sistema poput Mk 18, pa tek onda formiranje potvrđenih bezbednih koridora kroz koje bi brodovi mogli da prolaze pod strogo kontrolisanim uslovima. Očekuje se i podrška savezničkih mornarica sa specijalizovanim brodovima za traganje i uklanjanje mina.

Ono što celu krizu čini još opasnijom jeste činjenica da SAD ne pokušavaju da otvore moreuz sa obe strane. Vašington pokušava da blokira pristup Ormuzu iz Omanskog zaliva, dok Iran i dalje zadržava pritisak iz Persijskog zaliva. To znači da se dve sile praktično sastaju na istom uskom grlu, ali sa različitim ciljevima i bez zajedničkog mehanizma koji bi garantovao stabilan protok. Analitičari zato procenjuju da SAD ovakvim pristupom možda mogu da podignu pritisak, ali ne i da zaista „otvore“ moreuz ako Iran ostane pri svom stavu.

A iranski stav je, bar prema dostupnim navodima, i dalje tvrd. Razgovori između SAD i Irana održani 11. i 12. aprila u Islamabadu nisu dali sporazum. Ključne tačke spora ostale su iste, zalihe visoko obogaćenog uranijuma, kontrola Ormuskog moreuza i oslobađanje 27 miliona dolara zamrznutih prihoda. Amerikanci su tražili hitno otvaranje moreuza za međunarodnu plovidbu, dok je Teheran ostao na tome da će se to dogoditi tek kao deo šireg i sveobuhvatnog mirovnog sporazuma.

Tramp je nakon tih razgovora poručio da je sastanak „prošao dobro“, da je većina tačaka usaglašena, ali da ona najvažnija, nuklearna, nije rešena. Odmah zatim je najavio da će američka mornarica početi proces blokade svih brodova koji pokušavaju da uđu ili izađu iz Ormuskog moreuza. Sa iranske strane predsednik parlamenta Mohamed Bager Galibaf prebacio je odgovornost na Vašington, uz poruku da SAD moraju da „zasluže“ poverenje Teherana.

Dublji problem je očigledan. Iran pokušava da izvuče veliki politički i strateški sporazum koji bi radikalno promenio odnose sa SAD, dok se američka strana drži užeg seta ciljeva, sloboda plovidbe, nuklearni program i kontrola krize. Uz to, postoje i unutrašnja neslaganja unutar iranskog tabora. Prema pojedinim navodima, tvrda linija unutar IRGC-a, vezana za Ahmada Vahidija, sukobljava se sa pragmatičnijim glasovima, među kojima se pominju Galibaf i ministar spoljnih poslova Abas Aragči.

U međuvremenu, i dok se pregovori lome, Iran je od 11. aprila smanjio broj direktnih udara na države Persijskog zaliva. Od početka primirja 8. aprila primećen je pad broja raketnih i dronskih napada. Jedanaestog aprila registrovan je samo jedan napad dronom na Bahrein, a dvanaestog aprila nijedan. Istovremeno su američko-izraelske vazdušne operacije nastavljene. Satelitski snimci, prema navodima iz više izvora, potvrđuju napade na objekte unutrašnje bezbednosti u Kurdistanu i na bazu kopnenih snaga IRGC-a u provinciji Alborz, kao i udare na bazu Basidža u Korvehu, policijsku ispostavu u Adinanu, policijsku stanicu u Sonatehu i bazu za obuku IRGC-a u Karadžu.

Paralelno sa tim, na drugoj strani regionalne jednačine nastavlja se i front Izrael-Hezbolah. Hezbolah je objavio 17 raketnih i bespilotnih napada na sever Izraela u roku od 24 sata, iako je tempo, prema dostupnim procenama, ipak niži nego ranije. Posebna pažnja usmerena je na Bint Džejl na jugu Libana, gde se vode teški sukobi. To mesto za Izrael ima taktičku, a za Hezbolah i snažnu simboličku težinu, jer je upravo tamo Hasan Nasralah posle izraelskog povlačenja 2000. proglasio „pobedu“. Izraelska vojska istovremeno nastavlja kopnene i vazdušne operacije po infrastrukturi Hezbolaha, uključujući raketne bacače.

Tu dolazi i drugi deo opasne slike, Huti. Ako je Tramp odlučio da pomorskim pritiskom stegne Iran u Ormuzu, onda svaki odgovor saveznika Teherana može vrlo brzo da prebaci novu krizu na južni prilaz Crvenom moru. A to praktično znači Aden i Bab el Mandeb. Zato sve više raste strah da bi Huti, kao odgovor na američki pokušaj da preseče Iran na moru, mogli da dodatno zatvore ili destabilizuju Adenski zaliv i pravce ka Suecu. U tom scenariju ne bi bio uzdrman samo jedan moreuz, već dva ključna pomorska ventila kroz koja prolaze energenti, roba i kontejnerski saobraćaj.

I tu dolazimo do tačke na kojoj se više ne govori samo o ratu, već o globalnoj ekonomskoj ranjivosti. Ormuski moreuz nije običan prolaz. To je usko grlo kroz koje u normalnim okolnostima prolazi oko 20,9 miliona barela nafte dnevno, što je oko 20 odsto svetske potrošnje nafte, kao i više od 20 odsto globalne trgovine tečnim prirodnim gasom. Godišnje kroz njega prođe između 48.000 i 50.000 brodova. Dnevno kroz taj koridor prolazi 130 do 140 brodova, među njima ogroman broj tankera, gasnih brodova i brodova za rasuti teret. U ekonomskom smislu, to je arterija bez koje savremeni energetski sistem vrlo brzo počinje da se guši.

Prema podacima koji se navode u vezi sa najnovijom krizom, početkom marta je u zoni uskog puta zabeleženo 978 brodova, uključujući 342 tankera, od kojih su mnogi bili blokirani ili zadržani na sidrištima. Od 19. marta čak 1.290 teretnih brodova i tankera pod stranim zastavama ostalo je zarobljeno u Persijskom zalivu, nesposobno da izađe. Među njima je bilo 415 brodova za rasuti teret, 341 brod opšte namene, 283 tankera za sirovu naftu, 226 tankera za naftne proizvode, 51 tanker za LNG i 119 kontejnerskih brodova, uključujući 17 ultravelikih brodova nosivosti veće od 100.000 tona.

To više nije običan poremećaj, već gotovo potpuna imobilizacija najvažnije energetske arterije sveta. Više od 1.000 brodova bilo je praktično zamrznuto, uključujući 187 potpuno natovarenih tankera sa ukupno 172 miliona barela nafte. Premije osiguranja su eksplodirale, prevoznici su počeli da proglašavaju višu silu, a tržište je počelo da reaguje nervozno i skokovito.

Za sada su cene nafte držane pod kontrolom zahvaljujući glasinama i očekivanjima da bi moreuz mogao uskoro da bude otvoren. Ali ako se ispostavi da se svet umesto otvaranja suočava sa američkom blokadom, iranskim pritiskom iz Persijskog zaliva i mogućim hutskim uzvraćanjem u Adenu, tada se priča vraća u najgori mogući okvir. Tada više nije reč o regionalnoj krizi, već o direktnoj pretnji globalnoj trgovini, snabdevanju energentima i stabilnosti cena.

Saudijska Arabija je već pozvala iračkog ambasadora nakon pada dronova proiranskih iračkih milicija na mete u Saudijskoj Arabiji i drugim državama Zaliva. Iste grupe su preuzele odgovornost i za napade na američke baze u regionu od početka rata. To pokazuje da se prostor sukoba ne sužava, već se širi, horizontalno i vertikalno. Amerika steže Iran na moru, Iran drži Ormus, saveznici Teherana pritiskaju američke baze i zalivske monarhije, Izrael i Hezbolah nastavljaju sopstveni obračun, a Huti ostaju potencijalni okidač za novu blokadu na ulazu u Crveno more.

U takvim okolnostima svet danas ne gleda samo jedan američki potez, već mogućnost lančane reakcije. Tramp pokušava da pritisne Teheran blokadom. Iran pokazuje da može da zadrži ključni energetski prolaz pod svojom kontrolom. A ako Huti odluče da kao odgovor zaista zatvore ili ozbiljno destabilizuju Adenski zaliv, globalna ekonomija će se ponovo naći na korak od katastrofe.