Priča o novoj fabrici dronova u Srbiji ušla je u javni prostor kroz zvanične izjave Aleksandra Vučića, ali bez ključnog detalja, imena stranog partnera. RTS je još krajem decembra preneo njegovu izjavu da će tokom marta, aprila biti otvorena prva velika fabrika dronova u Srbiji i da će se u njoj proizvoditi visoko sofisticirani dronovi. U istoj izjavi Vučić je rekao da to neće biti domaći „Komarac 1“ ili „Komarac 2“, već sistem koji će Srbija raditi sa „jednom velikom stranom silom“, uz proizvodnju u Srbiji.
Zatim je početkom marta, u prenosu koji je objavio Tanjug, Vučić dodatno pojačao ton i rekao da Srbija uskoro otvara „prvu fabriku ozbiljnih dronova“, zajedno sa jednim inostranim partnerom, uz formulaciju da je reč o „najozbiljnijoj svetskoj produkciji“ i da bi puna proizvodnja mogla da krene već od kraja aprila. Dakle, postoji jasna potvrda da projekat ulazi u završnu fazu, da je reč o velikoj fabrici, da partner dolazi iz inostranstva i da je cela stvar ozbiljan tehnološki iskorak. Ono što i dalje ne postoji jeste javna potvrda iz kredibilnog medijskog prostora ko je tačno taj partner.
Upravo zbog toga ozbiljan i korektan pristup ovoj temi mora da krene od onoga što je zvanično potvrđeno, a ne od proizvoljnog preuzimanja svega što se pojavilo u regionalnoj medijskoj zoni. U tom okviru, jedan strani medij je direktno imenovao partnera, izraelski Haaretz, koji je objavio da Elbit Systems i SDPR planiraju zajedničku proizvodnju dve vrste bespilotnih letelica u Srbiji, uz model vlasništva 51 odsto za izraelsku i 49 odsto za srpsku stranu. To za sada nije potvrđeno kroz drugo zvanično srpsko saopštenje, pa tu tvrdnju i treba tretirati kao važan, ali još ne i zvanično zaključen podatak.
Ukoliko se ispostavi da je Haaretz bio u pravu i da je partner zaista Elbit Systems, onda bi za Srbiju to predstavljalo ulazak u saradnju sa jednom od najjačih izraelskih odbrambenih kompanija. Na zvaničnom sajtu Elbita navodi se da je kompanija globalni lider u oblasti odbrane i bezbednosti, sa veoma snažnim portfoliom u vazduhoplovnim sistemima, bespilotnim letelicama, C4ISR rešenjima, precizno vođenoj municiji i drugim segmentima veoma napredne vojne tehnologije. U odeljku posvećenom bespilotnim sistemima sama kompanija ističe da nudi širok spektar rešenja, od malih prenosivih sistema do naprednih platformi za vojnu upotrebu. Drugim rečima, ako je izbor pao na Elbit, onda nije reč o nekoj sporednoj firmi, već o najozbiljnijem industrijskom imenu sa znanjem, referencama i sopstvenim razrađenim tehnološkim linijama u oblasti dronova.
Za Srbiju bi takav aranžman bio pozitivan iz više razloga. Prvo, domaća proizvodnja na sopstvenoj teritoriji, o kojoj je Vučić govorio, značila bi da se ne ostaje samo na kupovini gotovih sistema, već da se ulazi u viši nivo vojne industrije, onaj u kojem se grade kapaciteti, znanje i dugoročnija samostalnost. Drugo, ako bi posao zaista uključivao transfer tehnologije i zajednički rad sa srpskim kadrom, to bi otvorilo prostor da se Srbija pomeri dalje, ka još ozbiljnijem razvoju. Treće, sama činjenica da je Vučić projekat više puta predstavio kao nešto mnogo ozbiljnije od postojećih domaćih malih sistema pokazuje da se ovde ne govori o kozmetičkom potezu, već o pokušaju da se napravi novi industrijski nivo.
Zato je trenutno najpošteniji zaključak sledeći: u medijima postoji potvrda da Srbija otvara veliku fabriku visoko sofisticiranih dronova sa inostranim partnerom, ali ime partnera još nije zvanično objavljeno. U izraelskom medijskom prostoru pojavila se tvrdnja da je reč o Elbit Systems. Ako se ta pretpostavka pokaže tačnom, to bi za Srbiju bilo vrlo povoljno, jer bi značilo saradnju sa velikom, tehnološki ozbiljnom i međunarodno relevantnom kompanijom iz samog vrha izraelske odbrambene industrije.
