Nakon maratonskih 21 sat razgovora u Islamabadu, pregovori između Sjedinjenih Država i Irana završeni su bez konkretnih rezultata. Američki potpredsednik Džej Di Vens napustio je Pakistan rano ujutru, vraćajući se u Vašington bez sporazuma koji je, makar na kratko, delovao kao mogući izlaz iz sve dublje krize na Bliskom istoku.
Njegova poruka bila je kratka i jasna, ali bez detalja. Prema njegovim rečima, sporazum nije postignut, a ključna prepreka ostaje pitanje nuklearnog programa Irana. Američka strana insistirala je na jasnoj i dugoročnoj obavezi Teherana da neće razvijati nuklearno oružje niti kapacitete koji bi to omogućili u kratkom roku. Kako je Vens naglasio, takva garancija bila je osnovni uslov za bilo kakav napredak.
Sa druge strane, iranska verzija događaja značajno se razlikuje.
Zvanični Teheran poručuje da neuspeh pregovora nije iznenađenje i da prvi krug nije ni mogao doneti konačan dogovor. Iranski mediji, uključujući Tasnim i IRIB, ističu da su zahtevi američke delegacije ocenjeni kao prekomerni i neprihvatljivi. Prema tim navodima, pregovori su zapeli ne samo na pitanju nuklearnog programa, već i na širem bezbednosnom okviru, uključujući status Ormuskog moreuza.
Taj strateški prolaz, kroz koji prolazi značajan deo svetske trgovine energentima, ponovo se nameće kao ključna tačka pritiska. Iranski izvori poručuju da bez „razumnog sporazuma“ nema ni promene situacije na moru, što indirektno ukazuje da Teheran vidi kontrolu nad Ormuskim moreuzom kao važan pregovarački adut.
U tom kontekstu, pregovori su od početka bili opterećeni maksimalnim zahtevima obe strane.
Američka delegacija u Islamabad je, prema dostupnim informacijama, stigla sa relativno pojednostavljenim predlogom u formi memoranduma o razumevanju. Ideja je bila da se kroz okvirni dokument postavi osnova za dalju deeskalaciju. Međutim, bez saglasnosti o ključnim bezbednosnim pitanjima, takav pristup nije bio dovoljan.
Iranska strana je, prema sopstvenim navodima, tokom pregovora iznela više inicijativa, ali tvrdi da nisu naišle na prihvatanje. Istovremeno, iz Teherana dolazi poruka da nema žurbe i da vreme ne radi nužno protiv njih, što dodatno komplikuje dinamiku razgovora.
Uloga Pakistana kao posrednika ostaje jedna od retkih tačaka oko koje postoji saglasnost.
I američka i iranska strana ocenjuju da domaćin nije odgovoran za neuspeh pregovora. Islamabad je uspeo da organizuje direktan kontakt na najvišem nivou, prvi takve vrste između dve zemlje u poslednjih nekoliko decenija. Sama činjenica da su delegacije sedele za istim stolom već se tumači kao signal da komunikacioni kanali nisu zatvoreni.
Ipak, politički i vojni kontekst u kojem se pregovori odvijaju ostaje izuzetno složen.
Sukob koji traje već više od mesec dana dodatno je proširen operacijama u Libanu i napadima u regionu, što direktno utiče na pregovaračku poziciju obe strane. Primirje koje je prethodilo razgovorima bilo je ograničeno na dve nedelje i već tada se postavljalo pitanje da li je dovoljno stabilno da posluži kao osnova za ozbiljniji dogovor.
U takvoj atmosferi, očekivanja su bila visoka, ali realne šanse za brz napredak ograničene.
Važno je primetiti da obe strane i dalje ostavljaju prostor za nastavak dijaloga, ali bez jasnih signala o spremnosti na kompromis. Dok Vašington insistira na dugoročnim bezbednosnim garancijama, Teheran pokušava da pregovore proširi na širi paket pitanja koji uključuje regionalnu ravnotežu snaga i ekonomske pritiske.
To praktično znači da su pregovori tek otvorili najteža pitanja, bez približavanja konačnom rešenju.
U ovom trenutku, rezultat iz Islamabada može se opisati kao očekivani zastoj u procesu koji je tek počeo. Bez obzira na neuspeh prvog kruga, činjenica da su razgovori održani i da nisu prekinuti pre vremena ostavlja mogućnost za nastavak. Isto tako jasno pokazuje koliko su razlike duboke i koliko će put do bilo kakvog sporazuma biti dug i neizvestan.
Tramp razmatra pomorsku blokadu Irana ali Teheran nije Karakas
Nakon neuspeha mirovnih pregovora u centru pažnje nalazi se ideja pomorske blokade, strategije koja se već pominje u američkim analizama i koju je, posredno, dodatno aktuelizovao i predsednik Donald Tramp deljenjem tekstova koji razrađuju takav scenario.
Logika iza ove opcije deluje jednostavno: kontrola Ormuskog moreuza i ključnih iranskih naftnih tačaka, pre svega ostrva Harg, mogla bi da preseče izvoz energenata i time direktno pogodi osnovu iranske ekonomije. Ujedno bi takav potez imao i šire geopolitičke posledice, jer bi ograničio dotok nafte ka velikim potrošačima poput Kine i Indije.
U teoriji, reč je o pritisku koji ne zahteva trenutnu kopnenu operaciju, ali u praksi slika izgleda znatno komplikovanije.
U američkim strateškim krugovima već se razmatra nekoliko varijanti. Jedna od njih podrazumeva fizičko preuzimanje kontrole nad ostrvom Harg, kroz koje prolazi značajan deo iranskog izvoza nafte. Druga opcija je šira pomorska blokada, uz intenzivan nadzor i kontrolu saobraćaja kroz Ormuski moreuz.
Na papiru, američka mornarica raspolaže sredstvima za takvu operaciju. Prisutni su nosači aviona, prateće borbene grupe i izviđački sistemi koji omogućavaju nadzor jednog od najvažnijih pomorskih prolaza na svetu.
Međutim, ključni problem leži u činjenici da Ormuski moreuz nije otvoreni okean, već uski i izuzetno rizičan prostor za bilo kakvu blokadu.
Na najužem delu širina moreuza iznosi oko 33 kilometra, što znači da je svaki brod koji prolazi praktično u dometu iranskih obalskih sistema. Iran je tokom godina razvio višeslojni sistem odbrane koji je posebno prilagođen upravo ovakvom okruženju.
U njegovom arsenalu nalaze se protivbrodske balističke rakete „Halidž Fars“, projektovane da pogađaju pokretne ciljeve na moru na udaljenostima do 300 kilometara. Uz njih, tu su i krstareće rakete poput „Nur“ i „Kader“, koje se lansiraju sa mobilnih platformi duž obale, često iz teško dostupnih i maskiranih položaja.
Posebnu dimenziju predstavlja minsko ratovanje.
Procene govore o nekoliko hiljada pomorskih mina različitih tipova, uključujući i one koje se aktiviraju na osnovu pritiska ili magnetnog potpisa. U uslovima aktivnog sukoba, njihovo otkrivanje i uklanjanje postaje izuzetno složen i dugotrajan proces. Iskustva iz ranijih konflikata pokazuju da razminiranje može trajati nedeljama ili mesecima, čak i u manje osporavanim uslovima.
Pored toga, Iran razvija taktiku takozvanog „roja“ brzih napadačkih čamaca, koji u velikom broju pokušavaju da zasićenjem probiju odbranu većih brodova. U zatvorenim vodama poput Ormuskog moreuza, takva taktika dobija dodatnu efikasnost.
Tu su i strateške tačke na samom moreuzu.
Ostrva Larak, Kešm i Abu Musa nalaze se direktno uz glavne brodske rute i već su utvrđena, sa razvijenom infrastrukturom, uključujući podzemne objekte i raketne položaje. Njihova uloga u eventualnom sukobu bila bi ključna, jer omogućavaju kontinuirani nadzor i brzu reakciju na svaki pokušaj blokade.
Zbog svega toga, scenario „venecuelanske blokade“ teško je preslikati na Persijski zaliv.
Za razliku od Kariba, gde su operativni uslovi znatno jednostavniji, Ormuski moreuz predstavlja prostor u kojem i ograničeni napadi mogu imati veliki efekat. Stručnjaci ukazuju da Iran ne mora potpuno da zatvori moreuz da bi ostvario cilj, dovoljno je da povremeno ugrozi bezbednost plovidbe kako bi osiguravajuće kuće i brodarske kompanije procenile prolaz kao previše rizičan.
U tom slučaju, efekat blokade postiže se indirektno.
Istovremeno, postoje i logistička pitanja na američkoj strani. Održavanje stalnog prisustva, zaštita brodova i osiguranje prolaza zahtevali bi kontinuirano angažovanje velikih snaga, uz rizik od gubitaka koji bi mogao brzo da eskalira političku cenu operacije.
Zbog toga se postavlja ključno pitanje, da li je blokada sredstvo pritiska ili uvod u širi sukob.
U ovom trenutku, ideja ostaje u domenu opcija koje se razmatraju, ali bez jasnih naznaka da će biti brzo sprovedena. Ono što je izvesno jeste da neuspeh pregovora nije zatvorio prostor za diplomatska rešenja, ali ga je značajno suzio.
U takvoj situaciji, svaki sledeći potez nosi sve veći rizik, ne samo za region, već i za globalnu ekonomiju koja je direktno vezana za stabilnost Ormuskog moreuza.
