Dok se pažnja javnosti fokusira na Pakistan kao mesto susreta američkih i iranskih delegacija, prava dinamika pregovora razvija se na više nivoa. U igri nije samo jedan posrednik, već čitava mreža aktera, od regionalnih država do globalnih sila, među kojima Kina zauzima sve vidljivije mesto.
Prema navodima diplomatskih izvora iz različitih zemalja, Pakistan jeste uspeo da organizuje okvir za razgovore i privremeno primirje, ali ključni pomaci navodno su postignuti tek nakon intenzivnih kontakata Pekinga sa Teheranom.
Pakistan kao front, Kina kao pozadina
Islamabad je preuzeo ulogu domaćina i formalnog posrednika, koristeći svoje veze i sa Iranom i sa američkom administracijom. Njegov zadatak je da održi pregovarački kanal otvoren i da strukturira razgovore o najosetljivijim pitanjima, od bezbednosti plovidbe do nuklearnog programa.
Međutim, pojedini izvori navode da je u kritičnim trenucima upravo Kina uticala na to da Teheran ne odustane od pregovora. Takve tvrdnje dolaze iz pakistanskih diplomatskih krugova, ali i iz izjava najviših zapadnih zvaničnika, poput Donalda Trampa, što ukazuje da postoji određeno preklapanje u procenama.
Zašto se Peking pominje kao potencijalni garant
Kina ima specifičnu poziciju. Sa jedne strane održava dugogodišnje ekonomske i političke veze sa Iranom, uključujući saradnju tokom perioda sankcija. Sa druge strane, ima stabilne odnose sa Pakistanom, gde ulaže značajne resurse kroz infrastrukturne projekte.
U takvoj konfiguraciji, Peking ima pristup svim ključnim akterima bez direktnog ulaska u sukob. Zbog toga se u diplomatskim krugovima sve češće pominje kao mogući garant budućeg sporazuma, iako nije jasno da li je spreman da tu ulogu formalno preuzme.
Istovremeno, druge opcije nisu jednostavne. Rusija se pominje kao alternativa, ali njena uključenost u druge sukobe komplikuje njenu poziciju u ovom kontekstu. Regionalni akteri imaju uticaj, ali ne i kapacitet da sami obezbede dugoročnu stabilnost.
Pregovori između više linija pritiska
Situacija na terenu dodatno komplikuje pregovore. Liban ostaje glavna tačka spora, jer Teheran i deo posrednika insistiraju da primirje obuhvati sve frontove, dok druga strana to ne prihvata u istom obimu.
Istovremeno, otvorena pitanja poput Ormuskog moreuza i budućnosti iranskog nuklearnog programa ostaju ključne prepreke za bilo kakav trajan dogovor.
U takvom okruženju, pregovori ne zavise samo od volje dve strane, već i od sposobnosti posrednika da usklade šire interese koji često nisu međusobno kompatibilni.
Između tihe diplomatije i javnih poruka
Kina za sada nastupa oprezno. Njeni zvaničnici potvrđuju kontakte i podršku deeskalaciji, ali bez preuzimanja vodeće uloge u javnosti. Takav pristup omogućava fleksibilnost, ali ostavlja otvoreno pitanje koliko daleko je spremna da ide.
U isto vreme, Pakistan pokušava da zadrži kontrolu nad procesom na vidljivom nivou, dok se paralelno vode konsultacije na više strana.
Krhka ravnoteža
Pregovori između SAD i Irana tako se odvijaju u složenom, multipolarnom okruženju, gde nijedan akter nema potpunu kontrolu nad procesom.
Ako dođe do dogovora, on će biti rezultat više paralelnih pritisaka i interesa. Ako propadne, razlog će verovatno biti isti, previše različitih ciljeva koje je teško uskladiti u jednom sporazumu.
U ovom trenutku, Kina se pojavljuje kao važan, ali ne i jedini faktor. Njena uloga može biti presudna, ali samo u meri u kojoj su i ostali akteri spremni da prihvate kompromis koji neće u potpunosti zadovoljiti nijednu stranu.
