Ruska fregata „koja je pogođena pre dva dana“ pojavila se u Lamanšu: brani tankere od NATO-a

Prolazak ruskih tankera kroz Lamanš pod pratnjom ratnog broda izazvao je snažne reakcije u britanskim medijima, ali ono što najviše upada u oči nije sama operacija, već činjenica da nije bilo nikakve reakcije Londona.

Prema informacijama, ruska fregata „Admiral Grigorovič“ pratila je dva tankera, „Univerzal“ pod ruskom zastavom i „Enigma“ pod zastavom Kameruna, dok su se kretali duž južne obale Engleske ka Plimutu. Oba broda nalaze se na britanskoj listi sankcija i prethodno su isplovila iz luka u Lenjingradskoj oblasti.

Da, u pitanju je ista fregata za koju su ukrajinske snage pre samo dva dana tvrdile da su je pogodile, uništile, izbacile iz službe itd, uz video snimak drona koji se približava brodu, gde se snimak prekida. Tvrdnju je konkretno objavio Robert Brovdi, poznat kao Mađar, komandant Snaga bespilotnih sistema ukrajinskih oružanih snaga.

Deset milja od Dovera i ništa se nije dogodilo

Ostavimo ratne dezinformacije sada po strani, jer ono što najnoviji događaj čini posebno zanimljivim jeste njegova lokacija. Tankeri su prošli na svega desetak milja od Dovera, praktično pred očima britanskih snaga.

U blizini se nalazio pomoćni brod Kraljevske mornarice „RFA Tideforce“, koji je pratio situaciju, ali nije preduzeo nikakav konkretan korak. Nije bilo pokušaja presretanja, pregleda niti zadržavanja.

To dolazi samo dve nedelje nakon što je britanski premijer Kir Starmer javno odobrio oružanim snagama da zaustavljaju i kontrolišu brodove povezane sa ruskom „flotom u senci“ u britanskim vodama, uključujući i Lamanš.

U praksi, kada se takva situacija zaista pojavila, reakcija je izostala.

Fregata kao poruka, ne samo pratnja

„Admiral Grigorovič“ nije običan brod. Reč je o fregati deplasmana oko 3.800 tona, opremljenoj sistemom Kalibar-NK sa osam krstarećih raketa, uz dodatno protivvazdušno i protivbrodsko naoružanje.

Njeno prisustvo uz tankere menja prirodu cele operacije. To više nije samo transport robe pod sankcijama, već situacija u kojoj vojna pratnja jasno stavlja do znanja da bi svaki pokušaj presretanja imao ozbiljne posledice.

Ranije je i ruski ambasador u Londonu Andrej Kelin upozorio da pokušaji zadržavanja ruskih brodova „neće ostati bez odgovora“.

U tom kontekstu, odluka britanske strane da ne reaguje dobija dodatno objašnjenje.

Nisu bila samo dva tankera

Ovaj prolazak nije bio izolovan slučaj. U isto vreme, još dva tankera pod sankcijama, „Desert Kite“ i „Kusai“, kretala su se kroz Lamanš u suprotnom smeru.

Ni oni nisu zaustavljeni.

To ukazuje da problem nije u pojedinačnom incidentu, već u širem pitanju, kako uopšte sprovesti sankcije na moru kada postoji spremnost druge strane da ih zaštiti vojno.

Sankcije na papiru i njihova primena na moru nisu ista stvar. U teoriji, države mogu da kontrolišu brodove u svojim vodama. U praksi, kada se pojavi ratni brod druge sile, situacija se momentalno komplikuje.

Svaki pokušaj presretanja u takvim uslovima nosi rizik direktnog incidenta između dve države. Zbog toga se odluke više ne donose samo na osnovu pravila, već i procene koliko daleko je neko spreman da ide.

Da li je ovo održivo za Rusiju?

U kratkom roku, ovo se Rusiji isplati. Pratnja tankera ratnim brodom praktično neutralizuje deo efekta sankcija na moru. Poruka je jasna, trgovina ide dalje, a svako ko pokuša da to fizički zaustavi ulazi u zonu vojnog rizika. To automatski podiže cenu odluke za drugu stranu. Niko ne želi incident između ratnih brodova u Lamanšu.

Međutim, dugoročno, tu dolaze problemi.

Prvo, eskalacija. Ako jedna strana počne da prati tankere fregatama, druga strana će pre ili kasnije morati da odgovori. Time se prostor za grešku sužava, a rizik incidenta raste.

Drugo, trošak. Držati ratne brodove kao pratnju trgovačkih tankera nije održivo kao standardna praksa na duži rok. To troši resurse, posade i logistiku, posebno ako se takve operacije ponavljaju.

Treće, politički efekat. Ovakve slike kratkoročno deluju kao demonstracija snage, ali dugoročno mogu da ubrzaju ono što Zapad već pokušava pritisak na luke, osiguravajuće kuće, brodovlasnike i države zastava. Igra se premešta sa mora na finansije i regulativu.

I četvrto, možda najvažnije, navikavanje protivnika. Prvi put ovakav potez deluje kao šok. Peti ili deseti put postaje nova normalnost, i tada druga strana počinje da traži način da je testira ili razbije. Ovo je taktički potez koji trenutno daje rezultat i šalje jasnu poruku, ali kao dugoročna strategija teško može da funkcioniše bez povećanja rizika i cene.