Izraelski ratovi bez kraja: tri hiljade godina sukoba i pitanje koje visi nad svetom

Kako su nekadašnji Samarićani prešli put od izreke ”Ko tebe kamenom, ti njega hlebom” (Novi zavet, Matej 5, 38-39) do atomske bombe i ratničkog oreola vrednog strahopoštovanja? 

Malo je etničkih zajednica na svetu koje su imale toliko mnogo iskušenja i izazova kroz istoriju kao što je jevrejska. Menjale su se okolnosti, neprijatelji, unutrašnji sukobi, područja na kojima su se nalazile. Kod Jevreja to traje, bar prema službenoj istoriji, više od tri hiljade godina; ako pogledamo u preistorijskim, biblijskim zapisima, onda i duže. Naziv Izrael (hebr. Yisrā’ēl) najčešće se prevodi kao onaj koji se bori sa Bogom ili Bog se bori. Ima i drugih tumačenja (bog vlada ili neka Bog vlada, ali i onaj koji je direktan/iskren pred bogom).

Sve to se etimologijski vezuje za Stari zavet (Knjiga postanja, Prva knjiga Mojsijeva). Ova tvrdnja je nenaučna jer se zasniva na Bibliji, odnosno apokrifima i drugim religijskim spisima koji su sačinjavani i prilagođavani potrebama ovog naroda kroz vekove, pa ih ne treba uzimati kao pouzdane. To su, uostalom, radili i drugi. Ono što je izvesno jeste da je to tumačenje prihvaćeno i da drugog nema.

Jevreji su se baš potrudili da sebe predstave u kolektivnom pamćenju (i savesti) čovečanstva kao jedan od najstarijih naroda, utemeljivača civilizacije. Većina njihovih mitova ugrađena je baš u Bibliju, a ona u nekim državama služi i kao sredstvo zakletve.

Istina je da se kod njih nakupilo previše sukoba za prosečnu istoriju, da se metaforično izrazimo. Međutim, nisu oni jedini na tlu Bliskog i Srednjeg istoka koji su prošli trnovit put. Pisali smo o tragediji Sirije koja je promenila preko 40 država (i uređenja), a tu su i sve druge etničke zajednice koje su trpele zbog velikih pohoda Mongola, Turaka, Vizantinaca, a zatim i kolonizatora sa zapada…Nisu Jevreji izuzetak. vTu obimnu istoriju, pre formalnog nastanka države Izrael, istoričari su smestili u četiri perioda:

Drevno vreme

Period obuhvata mitološko-preistorijski i istorijski interval od Mojsija do Judejskog carstva. Tako se i prepliću saznanja – od mitskih preko pseudoistorijskih do retkih istorijskih činjenica. Mojsije, Isus Navin, Debora, carevi Izraelskog carstva David i Solomon, ali i mnogi drugi vodili su istorijski nedovoljno istražene ratove. O njima se može naći mnogo u biblijskim tekstovima i komparativnim istorijskim tekstovima, a oni nisu pouzdan izvor. Štaviše, idealni su za manipulisanje.

Najpribližnija tvrdnja svedoči da je Izraelsko carstvo nestalo posle Solomonove smrti 930 godine pre nove ere. Nasledilo ga je Judejsko carstvo ili Judeja koje se u svoje okvire nasilno vratilo tek posle Šestodnevnog rata. Ono se posle smrti Solomona odvojilo od Izraelskog carstva. Jevreji tog vremena vodili su dvocifren broj ratova s Asircima, Egipćanima i drugim susedima, a carstvo je nestalo 586 godine pre nove ere kada ga je osvojio Vavilon. 

Antičko vreme

Pobunjeni Jevreji podigli su više ustanaka. U Makavejskom ratu borili su se protiv Seleukidskog carstva, jednog od tri helenska koja su nastala posle smrti Aleksandra Makedonskog. Značajne su bile i stalne borbe protiv Rimljana koje su pogodovale mitologizaciji i kanonizaciji mučenika i svetaca.

Pored dva velika rata u doba Nerona, Trajana, Adriane i Konstancija Gala, bilo je mnogo neprekidnih pobuna i ustanaka. Sve do samog pada Judeje za vreme Pompeja, pa do pada Rimske imperije, a zatim i za vreme Vizantije, tekle su povremene borbe, dok ih nisu pobedili i porobili Arapi. Jevreji su izgubili državu i gotovo u potpunosti nestali. 

Srednji vek i savremenost 

U ovom relativno dugom periodu Jevreji su nastavili s bunama i ustancima. Bez prekida su vođeni ratovi protiv Vizantije. Učestvovali su arapsko-vizantijskom ratu, borili se protiv Etiopije, a u savremenom dobu stigli su da osnuju i Jevrejsku samoodbranu, pa čak i terorističku organizaciju Liga zaštitnika Jevreja. Umešali su se pre toga i u rusko-hazarske ratove.

Poseban deo istorije pripada ratovima Išuve (Četvrte Jermenije), borbi protiv Turaka, raseljavanje po svetu i tragičan period nacističkog holokausta (u kome nisu samo Nemci učestvovali). Pojavili su se i naslednici Zilota, ekstremno radikalnog pokreta iz redova fariseja koji su svojevremeno delovali sve do pada Masade.

Izraelski ratovi i konflikti

Stvaranju države Izrael, kakvu danas znamo, prethodila su dva istovemena sukoba od kojih je dominantan  Arapsko-jevrejski rat koji je trajao od 1920. do 1948. godine, sve do osnivanja države Izrael. Prvi znaci nemira zabeleženi su 27. februara 1920. godine. Njima je prethodila Balforova deklaracija (Balfour Declaration). Ovo je veoma važan, presudan dokument od koga je mnogo toga počelo.

Deklaraciju je sačinio lord Balfor (Arthur James Balfour, first Earl of Balfour). Put ove deklaracije mnogo govori o genezi odnosa. Lord je ovaj dokument uputio drugog novembra 1917. godine Cionističkom savezu Velike Britanije i Irske. U ime vlade podržao je formiranje ”Jevrejskog nacionalnog ognjišta” (National home for the Jewis people) i to je bila centralna ideja ovog teksta koji se kasnije pokazao kao glavni zamajac nesporazuma. 

To je prvi zvanični dokument kojim se u savremeno doba predlaže osnivanje jevrejske države. Potekao je, kako vidimo, od Britanaca. Ko je Cionističkom savezu dostavio to pismo koje lord svakako nije sam sročio? On je bio dovoljno taktičan da ga ne dostavi lično. Umesto njega to je uradio lord Rotšild (Rothschild, רוטשילד), vođa britanske jevrejske zajednice. 

Posle nemira usledio je i prvi otvoreni sukob, četvrtog aprila iste godine, kada su se tokom praznovanja proroka Mojsija sukobile dve strane. Čarke su se pretvorile u nekontrolisan pogrom Jevreja. U julu 1922. godine Liga naroda zvanično potvrđuje mandat Velike Britanije da upravlja Palestinom. Te godine izašla je i ”Bela knjiga” Vinstona Čerčila. Ona se pripisuje Čerčilu mada su je sastavili visoki komesar u Palestini Ser Herbert Samjuel i zvaničnici Kancelarije za kolonije kako bi razjasnili britanske namere nakon nemira u Jafi 1921. godine. Njome su želeli da preciziraju Balforovu deklaraciju naglašavajući potrebu za stvaranjem jevrejskog nacionalnog ognjišta. Pri tom je naglašeno da taj jevrejski entitet treba da se razvija u Palestini, ali ne i da cela Palestina bude Jevrejska država! Tako je problem ostao da tinja, bez čvrstih smernica kako da se razreši. 

Vrhovni arapski komitet u toku 1936-1939. godine organizuje Arapski ustanak tokom kog Arapi širom Palestine napadaju Engleze i Jevreje. Pokušaj engleske komisije da ponudi kompromis nije doveo do uspeha. Posle niza nekontrolisanih sukoba Generalna skupština OUN 29. novembra 1947. godine donela je Rezoluciju № 181 (The United Nations Partition Plan for Palestine). Nju je predložio Specijalni komitet OUN za Palestinu (United Nations Special Committee on Palestine) koji je osnovan 15. maja 1947. godine na predlog Velike Britanije. U komitetu je bilo 11 članova, uključujući i FNRJ, ali bez prisustva stalnih članova SB koje bi mogle da vetom spreče neku zamisao ili inicijativu. Rezolucijom je odlučeno da se Palestina podeli na jevrejsku i arapsku državu, a Jerusalim i Vitlejem trebalo je da budu posebne administrativne jedinice s jedinstvenim međunarodnim režiimom pod kontrolom OUN. Na to je ”samo” trebalo da pristane arapski deo Palestine i okolne arapske države. Arapi su kategorički odbili to rešenje pa su rešili da vojnim putem spreče na svaki način mogućnost da Jevreji osnuju na teritoriji Palestine svoju državu. 

Sada znamo kako se to završilo. Dok su Jevreji s jedne stane deklarativno izjavljivali da su za koegzistenciju s Arapima, 29. novembra, istog dana kada je deklaracija doneta, počeo je Izraelski rat za nezavisnost. U tome su bili veoma čvrsto rešeni. Podržani s mnogo strana oni su izdržali napade arapskih ustanika, istovremeno boreći se i s Britancima koje su smatrali okupatorima. 

To je bio prvi vidljivi rezultat Balforove deklaracije i Rezolucije 181. Kao da se pojavio neki novi Čembrlen da bez ikakvog smisla za realnost potpali još jednu vatru na već tada usijanom području. 

U senci Arapsko-jevrejskih ratova istovremeno je vođen i Anglo-jevrejski rat ( Anglo-Jewish War, Jewish insurgency in Mandatory Palestine). Područje Palestine na kome su živeli Jevreji tada se već zvalo Erec-Izrael (zemlja Izraelskog naroda, biblijska zemlja Hanaan – Fenikija). Jevrejska manjina u Palestini imala je značajna borbena iskustva. Ne samo da se branila i odbranila od Arapa, već je uspela da se organizuje i šalje dobrovoljce u borbu protiv nacističke Nemačke, ali i da obezbedi ono najvažnije – priliv i naseljavanje ilegalnih jevrejskih izbeglica koji su pohrlili u obećanu zemlju. Britanci su, izgubivši motiv i umorni od problema širom sveta, od kojih su oni na Indijskom potkontinentu bili najveći, napustili Palestinu. Formalno su se odrekli prava na mandat.

Deklaracija o proglašenju države Izrael (the Declaration of the Establishment of the State of Israe. hebr.הכרזה על הקמת מדינת ישראל) usvojena je u muzeju Tel Aviva 14. maja 1948. godine kao rezultat kompromisa više jevrejskih grupa. Po jevrejskom kalendaru to je bilo petog ijara 5708. godine. Sledećeg dana susedne arapske države su izvršile invaziju na područje tada već bivšeg Mandata. Tako je počeo Prvi arapsko-Izraelski rat. Iz njega je Izrael izašao u povoljnijem statusu jer je kontrolisao više od dve trećine (77%) bivšeg mandata. Većina palestinskih Arapa je proterana ili je pobegla, a oni koji su ostali došli su u status etničke manjine u novoj državi.  

Tako je otvoren neprekidni niz ratova, konflikta i specijalnih operacija koji traje do danas. Četiri zvanična rata, jedan Rat na isrcpljivanje, Rat za vodu, operacije ”Pencilin”, ”Entebe”, ”Opera”, Napad na Bejrut, ”Drvena noga”, ”Pustinjska oluja”, ”Duga”, ”Dani pokajanja”, Prva intifada, itd, itd. Čak i veoma pedatnom hroničaru teško je da razvrsta i pobroji sve sukove koje su Jevreji započeli ili u njima učestovali od preistorijskih dana do najnovijeg napada na Iran. Reč je o stotinama manjih ili većih okršaja. Ono što je indikativno jeste činjenica da su svi važniji  sukobi i operacije završavani diplomatskom intervencijom velikih sila. Izrael se sigurno ne bi sam zaustavio.

Da navedemo i činjenicu koja jeste azbuka ratovanja: naći prave saveznike. Jevreji su u tome uspeli. Istina je da bi vrlo brzo nestali kao narod i država okruženi mnogostruko brojnijim neprijateljima. Antropološki gledano, reč je o ljudima koji su se formirali pod istim nebom, ali sa potpuno drugim motivacionim pristupom. 

Kako će se i kada to okončati? 

Ne bismo da slutimo, ali stvarnost sama nameće odgovor. Onog momenata kada bilo koja od arapskih zemalja stvori upotrebljivo nuklearno oružje nametnuće se momentum: ili će Izrael sesti za sto da se posle više od tri milenijuma konačno dogovori sa svojim susedima, ili će civilizacija početi svoje urušavanje tu gde je i nastala. A do tada ćemo gledati režirana primirja.