Nakon nedelja intenzivnih udara i eskalacije koja je svet dovela na ivicu otvorenog sukoba velikih razmera, pojavljuje se nešto što je do juče delovalo gotovo nemoguće, prekid vatre između Sjedinjenih Država i Irana. Ipak, kako ukazuju analize britanskog lista Financial Times, pravo pitanje tek sada počinje da se postavlja, da li je ovo početak trajnog mira ili samo kratka pauza pred novi, možda još ozbiljniji sukob.
U ovom trenutku obe strane imaju razloge da zastanu. Vašington nema interes da ulazi u dugotrajan rat koji bi opteretio ekonomiju i dodatno podelio političku scenu uoči novih izbora. Sa druge strane, Teheran ima jasan motiv, zaustavljanje udara i stabilizacija unutrašnje situacije nakon razaranja infrastrukture.
Obe strane već imaju svoju „pobedu“
Jedan od ključnih razloga za trenutni predah jeste činjenica da i SAD i Iran mogu da predstave ishod kao uspeh, makar u političkom smislu.
U Teheranu se naglašava da je država opstala uprkos snažnim udarima i da je uspela da uzvrati, čime se održava slika otpornosti sistema. U Vašingtonu, narativ ide u drugom pravcu, ističe se degradacija iranskih vojnih kapaciteta i ponovno otvaranje Ormuskog moreuza, iako je upravo sukob doveo do njegovog zatvaranja.
Takva paralelna tumačenja stvaraju prostor za pregovore, ali ne rešavaju suštinske razlike.
Ormuski moreuz, tačka na kojoj sve zapinje
U središtu budućih pregovora nalazi se Ormuski moreuz, strateški prolaz kroz koji prolazi oko petine svetskog izvoza nafte. Upravo tu se prelamaju interesi obe strane.
Iran, prema analizama, razmatra ideju uspostavljanja svojevrsnog sistema kontrole ili čak naplate prolaza kroz ovaj deo mora. Iz perspektive Teherana, to bi značilo stabilan izvor prihoda i dodatni politički uticaj na region i globalno tržište energije.
Za Sjedinjene Države i njihove saveznike u Persijskom zalivu, takav scenario je praktično neprihvatljiv. Kontrola nad ovim prolazom nije samo regionalno pitanje, već globalno strateško pitanje, zbog čega se očekuje da upravo tu dođe do najtvrđih pregovora.
Reparacije, nuklearni program i stare linije sukoba
Pored Ormuskog moreuza, na stolu su i druga pitanja koja su godinama opterećivala odnose između dve zemlje.
Iran traži nadoknadu štete zbog razaranja infrastrukture tokom sukoba, ali je malo verovatno da će SAD pristati na takav zahtev, jer bi to podrazumevalo i političko priznanje odgovornosti.
Istovremeno, Vašington insistira na trajnom ograničenju iranskog nuklearnog programa, posebno kada je reč o obogaćivanju uranijuma. To pitanje je bilo kamen spoticanja i u prethodnim pregovorima, i nema naznaka da su nedavni događaji promenili osnovne stavove.
Dodatnu neizvesnost unosi i pitanje gde se trenutno nalaze iranske zalihe visoko obogaćenog uranijuma, što je za američku stranu jedno od ključnih bezbednosnih pitanja.
Ko zapravo pregovara i gde
Za razliku od ranijih pregovora koji su uključivali širi međunarodni okvir, uključujući evropske sile, Rusiju i Kinu, sadašnja situacija izgleda drugačije.
Pojavljuju se novi posrednici, a kao potencijalno mesto pregovora pominje se Pakistan. Ovakav format dodatno komplikuje proces, jer smanjuje broj aktera, ali i smanjuje prostor za balansiranje interesa.
U Vašingtonu se postavlja pitanje ko će voditi pregovore i koliko će predsednik nastaviti da se oslanja na svoj uži krug saradnika. U Teheranu, situacija je još složenija, deo političkog i vojnog vrha je eliminisan tokom sukoba, a nova struktura vlasti još uvek nije potpuno konsolidovana.
Mir kao proces, ne kao trenutak
U ovom trenutku, činjenica da se govori o primirju, a ne o novim napadima, sama po sebi predstavlja pomak. Međutim, to ne znači da je rešenje blizu.
Pregovori koji slede moraće da reše pitanja koja su godinama bila nerešiva. Razlika je u tome što sada dolaze nakon otvorenog sukoba, što ih čini još težim.
Ako kompromis bude postignut, to će biti rezultat pragmatičnih odluka, a ne promene stavova. Ako ne bude, primirje će se vrlo brzo pokazati kao samo još jedna pauza u ciklusu koji se nastavlja.
Za sada, rat je zaustavljen. Ali ništa ne garantuje da je završen.
