Bitka za vodu: kako je reka Jordan postala okidač sukoba na Bliskom istoku

Ratovi za vodu nisu prazna priča besposlenih istraživača ili ekoloških aktivista. Od preko 650 konflikata najviše pažnje je privukao onaj koji se dogodio na Bliskom istoku, generatoru većine savremenih sukoba, zgodnom mestu za žarišta svih vrsta. Poznat je kao Bitka za vodu (hebr. המלחמה על המים, ar. HaMilhama al HaMaim, engl. War over Water Jordan river). Izdvojio se po bezobzirnosti Izraela da troši zajednički resurs po svom nahođenju i pokušaju Arapa da mu se suprotstave. To je niz sukoba koji je trajao od novembra 1964. do maja 1967. godine između Sirije i Libana s jedne stane i Izraela s druge strane. 

Predmet sukoba bila je kontrola nad izvorima voda basena reke Jordan. 

Rat Izraela za nezavisnost završen je 1949. godine varljivim primirjem, ali ni jedna ni druga strana nisu prestale s planiranjem daljih sukoba. Arapi nikako nisu mogli da se pomire s činjenicom da je u srcu arapskog sveta formirana nova država koja je pretendovala da zavlada Bliskim istokom. Izrael se od početka svog nastanka ponašao kao izdvojeno odeljenje kolonijalnih sila.

Jedan od razloga sukoba razlikovao se od poznatih političko-religijskih trvenja; on bi bio aktiviran u bilo kojoj drugoj konstelaciji. Reč je o resursu koji na vrelom pesku Levanta ima potpuno drugo značenje i vrednost – pijaćoj vodi. Sukobi oko korišćenja voda reke Jordan počeli su još 1940. godine. Pojava Izraela to je samo izoštrila do granica pucanja –bukvalno. 

Ko je prvi počeo?

U junu 1964. godine, posle dugogodišnjih napora, završeni su radovi na trasi kapitalne izraelske vodovodne magistrale. Počelo je prelivanje voda iz Galilejskog jezera (Kineret lake, Sea of Galilee poznato i kao Lake Tiberias, Genezareth Lake, ili Kinneret) u pustinju Negev. Tako su vrlo brzo ugrozili opštu vodnu sliku te oblasti. Jezero je ostalo na teritoriji Izraela, a drugo je na svetu po depresiji, posle Mrtvog mora. U njega utiče i iz njega ističe reka koja je bila predmet sukoba – Jordan. Izvire na planini Hermon, uliva se u severni deo Galilejskog jezera, a zatim ističe iz njegovog južnog dela kod mesta Jardenit. 

Ona nije samo izvor pijaće vode, već ima i biblijsko značenje. Za hrišćane je to sveta reka jer je po predanju sv. Jovan Krstitelj u njoj krstio Isusa Hrista. U hebrejskoj bibliji nema direktnog opisa reke pa se u njoj daju samo oskudne reference, dovoljne da se oko toga stvori mit koji je prevazišao apokrifne vrednosti. Eksploatacijom jezera bila je direktno ugrožena po sistemu spojenih sudova reka Jordan, a s njom i njeni korisnici – Sirija i Jordan. 

U odgovor na to Arapska liga rešila je da vodu skrene iz reke Jordana 70 kilometara dugim kanalom koji bi išao od padina Hermona (Jabal al-Shaykh, planina na granici Libije i Sirije, najviša u tom delu Sredozemja sa preko 2800 metara) do Jarmuka (Nahr Al-Yarmūk), najveće pritoke reke Jordan. Tako bi se zaobišlo Galilejsko jezero, a Jordan bi nastavio dalje da teče primajući vodu iz svoje najveće pritoke, kao svojevrstan bajpas. Ta reka parcijalno čini granicu između Izraela i Jordana bliže dolini reke Jordan, ali i između Sirije i Jordana (uzvodno). Izvor i pritoke reke su u južnoj Siriji. Obale su joj uglavnom strme. 

U slučaju da poduhvat s kanalom uspe, prestala bi da pritiče voda u Galilejsko jezero. 

Izraelci su odmah shvatili o kakvoj nameri je reč i počeli su da po prispeloj mehanizaciji dejstvuju  tenkovskim topovima na krajnjem dometu do 11 kilometara. Tenkisti znaju koliko je artiljerijsko dejstvo iz tenkovskih topova složenije u svakom smislu. Mala grupa takvih tenkova, predvođena komandantom oklopnih jedinica pukovnikom Izraelom Talom (Israel Tal – Talik, kasnije general) postigla je redak borbeni uspeh: taktičkim sredstvima ostvarila je strateški cilj, što je kasnije postala uobičajena izraelska praksa. Za Izrael je to pitanje bilo od životne važnosti jer je sliv reke Jordan bio podeljen između njih, Sirije i Libana, ali samo trećina ležala je unutar Izraela. 

Planovi pred sukob

U septembru 1964. godine Arapska liga sastala se u Kairu i razmotrila korake koje treba preduzeti kako bi se sprečilo da Izrael preusmeri vode Galilejskog jezera i reke Jordan ka jugu. Nije trebalo biti veliki znalac da se utvrdi stepen opasnosti ovog postupka. Sirija je još 1953. godine predložila smeo plan da se kopanjem kanala vode Jordana preusmere pa je Liga prihvatila plan i opredelila sredstva. Tehnički gledano, to je bilo izvodljivo, a znajući za tvrdoglavost Izraelaca, rešenje je praktično bilo iznuđeno. 

Početkom novembra 1964. konačno su počeli radovi na planini Hermon severno od Tel Dana (Dan – ancient city) grada na krajnjem severu Izraela. Da bi neutralisali izraelsko granatiranje Sirijci su pripemili sistem za zaštitu iskopa koristeći tenkove, artiljeriju i pešadijske snage. Na većini mesta teren je za Sirijce bio povoljan jer su mogli nesmetano osmatrati i granatirati teritoriju Izraela.

Sirijci su, u želji da se obezbede vodom, morali da otklone tu pretnju, ali su tako ugozili i izraelske planove da komotno navodnjavaju pustinju na račun suseda. Samo 60% skrenute vode Jordana bilo je dovoljno da se isuši Galilejsko jezero što bi izazvalo ne samo zastoj u navodnjavanju već dovelo do egzistencijalne neštašice pitke vode koju je odatle crpio i filtrirao Izrael. Vlada je naredila Oružanim snagama da po svaku cenu ometu i trajno spreče iskopavanja i uređenje odvodnog kanala.   

Kako je počeo rat?

Prvog novembra 1964. Tal je preuzeo komandu nad oklopnim snagama, a njegov prethodnik, general-potpukovnik David Elazar postao je komandant Severnog vojnog okruga. Napravili su plan kako da unište sirijsku mehanizaciju artiljerijskom vatrom iz tenkova. Bili su ubeđeni da će to postići minimalnim sredstvima i bez gubitaka. Jicak Rabin (tada načelnik Generalštaba) saglasio se s planom, a konačno odobrenje izdao je Levi Eškol (Лейви Лев Школьник, hebr, ‎לוי אשכול), rođeni Ukrajinac iz Kijevske gubernije, jedanaesti premijer izraelske vlade.

Da bi izbegli optužbe za agresiju (tada se još vodilo računa o tome) osmislili su plan za patroliranje pojasom zemlje koji su Sirijci zabranili Izraelcima da koriste. Važno je bilo da Sirijci prvi zapucaju i u tome su Izraelci uspeli. Tokom razmene vatre uništena je sirijska mehanizacija za kopanje kanala. Prethodile su dve čarke sa korišćenjem tenkova koji su pristigli iz reona Tel Dan. Sukob se odigrao severno od  utvrđenog seoskog naselja Nuheil koje je bilo naseljeno pretežno sirijskim vojnicima. 

To su bile čarke, a prvi ozbiljan sukob dogodio se trećeg novembra 1964. godine upravo u sektoru Tel Dan-Nuheila. Usledio je ubrzo, 13. novembra, još jedan. Izraelci su umeli da iskoriste iskustva prvog sukoba pa su u reon Tel Dana dopremili još dva tenkovska voda s tenkovima šerman i čenturion. Tenkovi su se kretali s velikim razmacima kako bi otežali uništenje; stoga su pripremili posebne tablice rastojanja, redosled ciljeva i način dejstava. 

Da bi povećali svoje šanse oni su napali u vreme kada je Sunce sijalo u oči Sirijcima. Pre glavnog napada kao mamac prošla je redovna izraelska patrola (pešačka i automobilska) koja je izazvala mitraljesku i minobacačku vatru otkrivajući sirijske položaje. Sukob se rasplamsao; Sirijci su ogorčeno počeli da bombarduju i obližnje kibuce, a umešalo se i RV Izraela. Sukob je prekinut uspešno po Izraelce, pošto je sve više pretio da preraste u pravi rat.

Uloga Jugoslovena  

Sirijci su ponovo pokušali da nastave prokopavanje odvodnog kanala. U tome su angažovali podizvođače, jugoslovensko preduzeće. Bio je to čuveni ”Energoprojekt” Beograd koji je izvodio po Siriji velike radove na kopanju kanala i vodoprivrednim projektima. Najznačajniji projekt je bio u oblasti El Gab gde je rađeno na isušivanju močvara i izgradnji sistema kanala za navodnjavanje u dolini reke Orontes.

Pored njih na raznim poslovima bili su angažovani zemunski ”Planum” (putevi, aerodromi, kaponiri, podzemni bunkeri) i ”Pomgrad” iz Splita koji je podizao velika lučka postrojenja u Latakiji i Tatusu. U ovoj kampanji radovi su izvođeni u tri zone: na severu se radilo na padinama Hermona blizu izvora Baniasa, u centru kod mosta Bnot Jakov i na jugu prema Galilejskom jezeru.

Usledio je posle toga još jedan sukob. Izraeleci se nisu zadovoljili postignutim u drugom sukobu već su se pravovremeno pripremili za nastavak. Tako je 17. marta 1965. godine usledila Bitka kod Hermona. Od sirijske vatre poginuo je jedan izraelski traktorist. Taj akt poslužio je odlično Izraelcima da nastave s napadima i ometanju radova na pokušajima da se prokopa i osigura odvodni kanal.

Posle početne sirijske paljbe napala su dva tenkovska voda Izraelca predvođena elitnim komandantima koji se nisu ustezali da lično predvode bitku. Uništili su masu sirijske opreme. Sirijci su bili zatečeni preciznošću vatre pa nisu ni odgovorili na nju. Umesto toga, nastavili su radove na  udaljenijoj poziciji kod mosta Bnot Jakov koje su zaštitili dodatno zemljanim bedemima.

Operacija Čekić

Pukovnik Izrael Tal je za vreme obuke u Negevu predvideo taj lukavi potez Arapa. Zato je zadejstvovao tenkove šerman M-51 koji su imali topove 105 milimetara francuske proizvodnje. Oni su mogli su da koriste betonske projektile sa upaljačima usporenog dejstva. Izraelci su se opet pokazali spremniji.

Koristeći artiljerijske izviđače s teleskopima, oni su od tri mega-buldožera  uništili dva. Sirijci su prekinuli zemljane radove i ograničili se na raščišćavanje i pripremu trase u dužini od šest i po kilometara. Praktično su svi radovi prebačeni na istok udaljivši se oko deset kilometara od izraelskih pozicija. 

Operacija Bezek

Eksploatacija uspeha nastavila se tokom avgusta 1965. godine. Sada su rastojanja bila veća – od deset do jedanaest kilometara. Ovom prilikom Sirijci su organizovali pojačan sistem protivoklopne odbrane koja je trebalo da zaustavi i onemogući izraelske pokušaje. Međutim, izraelski tenkisti napravili su pustoš na sirijskoj strani uništavajući tenkove T-34 i samohodna oruđa Su-100, onesposobivši inžijerijsku opremu.

Posle toga Sirijci su još neko vreme pokušavali na tom mestu radove, a zatim su prešli daleko na istok od Kinerete, tamo gde ih nisu mogli ugroziti izraelski tenkisti. Konačno, tačku na taj sukob stavila je avijacija Izraela u julu 1966. godine. Na 22 kilometra od granice oni su uništili inžinjerijsku opremu i Arapi su konačno odustali od tog plana. 

Kako danas stoje stvari?

Posle rata 1967. godine Izrael je uzeo pod kontrolu Golansku visoravan i Zapadnu obalu što mu je omogućilo pristup ka gornjem toku Jordana i podzemnim vodama. Tek 1994. godine Izrael i Jordan su se dogovorili oko kvota za korišćenje vode i one se poštuju čak i u periodima povišene političke napetosti. 

To je ono što je zavisilo od ljudi i političkih dogovora. Šta je priroda na to odgovorila? U poslednjih 50 godina reka Jordan izgubila je više od 90% svog godišnjeg protoka od 1,3 milijarde m³. On se smanjio na samo 100 miliona m³. Nivo vode u Galilejskom jezeru najniži je u poslednjih sto godina, a stalna linija vode od 1993. godine spustila se za četiri metra. Ni Mrtvo more nije pošteđeno jer se i njegov nivo smanjuje u poslednjih 15 godina za jedan metar godišnje. 

Prirodi nisu bili potrebni tenkovi ni avioni da ubede ljude da se oko vode moraju dogovarati.