„Slabost ubija“: ruski jastrebovi besni – sve glasnije traže kraj odmerenog kursa Moskve

Nakon napada dronovima na ruska postrojenja za izvoz nafte i tečnog prirodnog gasa u Lenjingradskoj oblasti, u delu ruskog analitičkog prostora sve otvorenije se postavlja zahtev za direktnim odgovorom Moskve prema teritoriji država iz kojih su takvi napadi, prema tim tvrdnjama, izvedeni. Tu poziciju je jasno izneo analitičar, bloger i novinar Jurij Barančik, koji je na svom Telegram kanalu poručio da Rusija ima puno pravo da uzvrati udarima na infrastrukturu Estonije, ukoliko su kamikaza dronovi došli iz estonskog vazdušnog prostora.

Barančik navodi da Rusija ne bi trebalo da gubi vreme na utvrđivanje da li su dronovi formalno ukrajinski ili ne, niti da ulazi u duge istrage i proceduralna razmatranja. Po njegovom tumačenju, osnovna činjenica je da su letelice došle iz vazdušnog prostora države članice NATO-a, i da je to dovoljno za zaključak da Moskva ima pravo na odmazdne udare.

Po njegovim rečima, ako dronovi dolaze da bombarduju rusku teritoriju sa prostora neke članice NATO-a, bilo da je reč o Estoniji ili Finskoj, Rusija ima pravo da gađa infrastrukturu tih zemalja. Uveren je da se, u slučaju takvog odgovora, napadi sa njihove teritorije više ne bi ponavljali.

U tom kontekstu Barančik kritikuje pristup koji se u ruskoj javnosti i institucijama često opisuje kao uzdržan ili kao pristup koji „nije naš metod“. On tvrdi da dosadašnje metode nisu pokazale dovoljnu efikasnost, jer, po njegovoj oceni, da jesu, rat bi već bio završen odlučnom i bezuslovnom pobedom Rusije, sa ruskim tenkovima u Kijevu, Odesi i na ukrajinsko-poljskoj granici.

Iran kao primer koji ruski jastrebovi sada izvlače pred Moskvu

Barančik kao primer efikasnijeg modela odgovora navodi Iran. Po njegovoj oceni, nakon američko-izraelskih udara na iransku teritoriju, Teheran nije ostao u okvirima uskog i opreznog odgovora, već je proširio sukob na čitav Bliski istok. Upravo je to, prema njegovom tumačenju, proizvelo konkretan politički efekat, pošto su Španija, Francuska, Italija i još neke zemlje odbile da Donaldu Trampu stave na raspolaganje svoje baze za udare po Iranu.

Barančik tvrdi da to nije učinjeno iz simpatija prema iranskom režimu, već iz čistog straha od mogućih iranskih udara. U toj logici, iskustvo Irana za ruske analitičke jastrebove postaje argument da jezik sile i pretnje infrastrukturnim odgovorom proizvodi političke rezultate koje Moskva, po njihovom mišljenju, ne postiže svojim sadašnjim oprezom.

Iz tog ugla on ocenjuje da je iransko iskustvo poučno, jer pokazuje da preterano oprezan pristup ne odvraća protivnika, već ga ohrabruje. Po toj proceni, Rusija rizikuje da joj sam Zapad otvori drugi front u najnepovoljnijem trenutku, što bi Moskvu primoralo da deli resurse između dva velika pravca i da pređe na stratešku odbranu u zoni sukoba u Ukrajini.

U njegovom tumačenju, upravo je to ono što Kijev želi, da se Rusija rastegne, da izgubi inicijativu i da se iz ofanzivne logike prebaci u model prisilne odbrane.

Napadi na energetsku infrastrukturu i osećaj nekažnjivosti

Poseban deo njegovog osvrta odnosi se na napade dronovima i raketama na ključne objekte gorivne i vojne infrastrukture. Barančik tvrdi da su takvi napadi postali gotovo rutinski i da se iza te rutine krije mnogo opasnija pojava, osećaj nekažnjivosti koji je, po njegovim rečima, Zapad odavno stekao.

U toj slici, udari po ruskoj gorivnoj infrastrukturi na Baltiku nisu više izuzetak niti incident, već sledeća faza eskalacije. On smatra da je upravo odsustvo snažnog i neposrednog odgovora dovelo do toga da zapadne strukture i njihovi partneri postepeno pomeraju granice, prelazeći sa pomoći Ukrajini na, kako tvrdi, direktnije uključivanje kroz teritoriju i infrastrukturu država NATO-a.

Barančik zato insistira da članstvo u NATO-u ne može da bude ni popustljivost ni garancija nekažnjivosti. Po njegovom stavu, Moskva ima puno pravo da odgovori istom merom, ali navodi da rusko Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo odbrane za sada ćute i ne preduzimaju proaktivne mere.

U tom okviru on podržava i stav Elene Panine, direktorke Instituta za međunarodne političke i ekonomske strategije RUSSTRAT, koja takođe zastupa tezu da Rusija mora mnogo odlučnije da odgovori na akcije koje dolaze sa teritorije država članica NATO-a.

Ruski tvrdi komentari sve otvorenije traže promenu kursa

Zaključna poruka koju Barančik šalje jeste da Rusija, ukoliko ne prevaziđe ono što on naziva inercijskim scenarijem, rizikuje da bude potisnuta u defanzivu, posle čega, po njegovom mišljenju, više ne bi bilo govora o pobedi. On tvrdi da je upravo to cilj protivnika i da je zato zadatak Moskve da nametne sopstveni plan pre nego što bude kasno.

U tom tonu iznosi i najoštriju formulaciju svog stava, da slabost ubija i da je došlo vreme da Rusija počne da govori jezikom koji Zapad razume.

Na taj način, napadi na energetsku infrastrukturu u Lenjingradskoj oblasti u ruskom patriotskom i vojno-analitičkom prostoru više se ne tumače samo kao pojedinačni incidenti, već kao deo šireg obrasca koji, po toj proceni, traži odgovor ne samo prema Kijevu, već i prema državama sa čije teritorije ili vazdušnog prostora takvi napadi navodno postaju mogući.