Borba za izvor života – za vodu: ratovi budućnosti već su počeli

Ljudski rod je relativno lako došao do jevtinog izvora energije – nafte i njenih derivata. Na crnom zlatu nikle su imperije basnoslovno bogatih država. Nafta u poslednja dva veka diktira ne samo eskalaciju potrošačkog društva i pohlepe, već i ugrožavanje ekosfere, stvaranje efekta staklene bašte, itd. Zemlja će relativno brzo (istorijski mereno) ostati bez ovog pristupačnog oblika energije.

U senci energetskih problema stoji mnogo opasniji izazov, istinski ispit ozbiljnosti i odgovornosti čovečanstva: borba za pijaću vodu!

Nestanak crnog zlata pogodiće mnoge, ali će moći da se premosti; na tome se uveliko radi. Tu su atomska i solarna energija, vetrovi i plime, ko zna šta će sve još iskrsnuti. Međutim, može se dogoditi da čovečanstvo i ne dočeka svet bez nafte jer će pre toga na Zemlji nestati pitka voda – ili je neće biti za sve. I to će biti razlog sukoba, kao što već jeste. Ovo nije deo scenarija Tarkovskog ili iritirajući glas ”zelenih” za koje svi znaju da su u pravu, ali ih ignorišu – jer im je tako lakše.

Šta o tom problemu kažu podaci najvećeg zagađivača i generatora urušavanja ekosistema, SAD?

Do 2030. godine (to je pred nama, u jednom kvartalnom ciklusu) 47% stanovništva Zemlje osetiće iskušenje kritičnog nedostatka vode. Gotovo polovina. Ratovi za vodu su se već vodili, no o njima ćemo posle jer je malo ko iz njih izvukao pouku. Nedostatak vode u bliskoj budućnosti izrodiće sukobe koji će se voditi na svim nivoima – od država do sela. Početak zavisi samo od toga gde će ko kome biti uzvodno, odnosno nizvodno. Ratovaće i ekonomije, a s njima će i problem vode prerasti u globalni politički problem. Ne treba biti naučnik, veliki prognozer, niti previše hrabar da bi se tvrdilo da će voda postati važnija od nafte ili gasa.   

Geološka služba SAD tvrdi da slatka voda predstavlja tek 2,5% svetskih vodenih resursa. Mnogi izvori u tome su saglasni, mada neki izvori tvrde da ona ne doseže ni do dva procenta. Svakako je to teško izračunati. Ukupna vodena masa iznosi oko 35 miliona km³ (slovima: trideset i pet miliona kubnih kilometara, ako je tako slikovitije). Od slatke vode na lednike otpada 68,7%, a 30,1% na teško dostupne podzemne vode. Čoveku ostaje pristupačno oko 1,2 % slatke vode na površini Zemlje. Tu se problem ne završava jer 79% je u stanju večnog leda, a oko 21% su reke i jezera; s njima znamo kako stoje stvari i šta se sve u njih ispušta. Opšti obim količine rečnih voda, najpristupačnijeg resursa slatke vode, ocenjuje se na približno 46,8 hiljada  km³… ali te zalihe su vrlo neravnomerno raspoređene.

Sve u svemu: od ukupne mase slatke vode samo  jedan procenat je relativno lako dostupan (uz obavezna filtriranja u ”fabrikama vode”) , što predstavlja 0,007% od ukupne količine svih voda na planeti!

Najbogatija vodama je Južna Amerika (trećina svetskih vodotokova). Evroazijski prostor, gde živi 70% stanovništva Zemlje, ima manje od 40% zaliha. U državama Južne Sahare nalazi se svega oko 10%. Najmanje vode ima na Bliskom istoku i u Severnoj Americi (samo po jedan procenat). Brojke su proverene i – neumoljive.

Šta kažu činjenice kada je reč o ratovima za vodu? U istoriji je do sada vođeno bar 655 ratova i ratnih sukoba tokom kojih su ljudi ratovali za vodu. Od toga 66 u samoj Evropi. Ko bi rekao? Prema proračunima Vorlds Voter (World’s Water) Tihookeanskog instituta SAD, od 2010. godine do danas bilo je 466 konflikata i sukoba u vezi s raspodelom vodenih resursa. Od toga 36 su vođeni oružjem! Samo 2018. godine bilo je 18 sukoba. To je slika stvarnosti ovog problema.

Naučnici su u svoj model sukoba oko vode uneli sve relevantne činioce – od samih resursa, demografije, ekonomije, politike, ekologije, do tehničkih detalja kakvi su desalinizacija vode, prečišćavanje slatke vode, itd. Treba im verovati jer nije reč o šarlatanima. Šta oni tvrde? 

Ocenjuje se da će u sledećih pedeset do sto godina najčešći razlog sukoba biti voda i to u procentu od 75 do 95%. Zaboraviće se nacionalna trvenja i sporne granice.

Većina sukoba biće subnacionalni, na mikroplanu. Odatle, uostalom, počinje. Kompjuterski modeli ukazuju da će iz njih proizaći transgranični konflikti u raznim regionima planete jer vodeni tokovi ne znaju za granice. Bitka će se voditi oko najbogatijih basena: jezera Čad i u slivovima reka kao što su Nil, Bramaputra, Gang, Zambezi, Limpopo, Mekong, Senegal. U izveštaju OUN ne zaobilaze se ni druge velike reke: Araks (izvire u Turskoj, teče kroz Jeremeniju, Iran i Azerbejdžan), Irtiš, Ob. Najkonfliktnije zone su baseni Nila, Inda, Tigra i Eufrata, Ganga i Kolorada (koju Amerikanci dele s Meksikom). Podsetimo da je Dunav već decenijama kloaka cele Evrope. Njega deli deset zemalja, pa je po tome jedinstven u svetu. Čak i površni poznavaoci sadašnjih kriznih tačaka na svetu lako će prepoznati o kakvim se neuralgičnim predelima radi.

Na osnovu analize iscrpljivanja površinskih voda u 167 zemalja, naučnici Instituta za svetske resurse predviđaju da će već u sledećih 25 godina devet zemalja Bliskog istoka biti izložene najvećem riziku: Bahrein, Kuvajt, Palestinska uprava, Katar, UAE, Izrael, Saudijska Arabija, Oman i Liban. Svi ovi koji su danas ušančeni osetiće nemilosrdnu osvetu prirode. Iako aktivno izvlače podzemne vode i destilišu morsku vodu, neke zemlje u tom regionu već su napustile uzgoj žitarica zbog klimatskih promena i – nedostatka vode. Sada već ne mogu ni da je kupe. Postojali su fantastični planovi da se pred obale Kuvajta dovuče ledeni breg koji bi godinama snabdevao one koji su to platili. Da, to je ona državica čije vodosnabdevanje je značajno narušeno sa samo nekoliko iranskih raketa!

Svet je danas podeljen na zemlje koje imaju dovoljno vode i one kojima nedostaje. Maroko, Alžir, Tunis, Sudan, Jemen, Oman, Saudijska Arabija, Jordan, Sirija i Irak već su zvanično potvrdili da su u svoje najviše zakonodavne akte uneli pravo i obavezu da silom brane ovaj resurs.

Ima i drastičnih primera neumerenosti posle koje ne ostaje ništa. Na Srednjem zapadu SAD bila je izvanredno organizovana proizvodnja voća (pre svega narandži). Amerikanci su na svoj industrijalizovan način doveli vodu do svake biljke i postizali i do tri berbe godišnje…sve dok nisu isrcpli tzv izdan. To je kapitalni prirodni rezervoar. Reč je  akumulaciji podzemnih voda u porama, pukotinama i kavernama stena na vodonepropusnom sloju. Kada se izdan isprazni nema više punjenja. Postoji i opasnost urušavanja šireg terena u slučaju tektonskih poremećaja. To su Amerikanci uradili sami sebi bez obzira na upozorenja dostavljena na osnovu snimaka iz satelita. Možemo pretpostaviti šta su spremni da urade drugima.  

Kad smo već kod Bliskog istoka, posvetimo nekoliko redova Iranu, trenutno najvećoj crnoj rupi Amerikanaca i Izraela. Zemlja se suočava s krizom slatke vode. Obnovljivi izvori su sve siromašniji. Zbog nerešene infrastrukture najugroženiji su gradovi. Gotovo polovina gradskog stanovništva ima problem s vodom zbog suve klime, a upotrebljiva voda se u nekim periodima usmerava i preko 90% u dragocenu privredu.

Gde smo tu mi?

Ovo tugaljivo pitanje treba tek otvoriti, a već smo u velikom zakašnjenju. Od zemlje koja se hvalila svojim vodenim resursima (s pravom) stigli smo do toga da oko 40% građana Srbije koristi higijenski neispravnu vodu. Tek oko 65% vode stiže do korisnika jer se više od jedne trećine izgubi u beznadežno dotrajaloj mreži. Dve najveće reke, Dunav i Sava su međunarodne i mi zavisimo od svih onih koji su nam uzvodno, dok Dunav delimo sa Hrvatskom i Rumunijom. Da li da podsećamo kako se pedeset hiljada tona plastike izvadi svake godine iz nekadašnje lepotice – Lima? Kako stoje stvari, mi do rata za vodu nećemo ni stići jer ćemo pre toga sami svoje resurse uništiti. Pojam odgovornosti na ovom prostoru ima sasvim drugačiju percepciju.