Ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini trenutno se, prema oceni analitičara, blogera i novinara Jurija Barančika, razvija po najpredvidljivijem i istovremeno najopasnijem modelu, onom koji on naziva inercijalnim scenarijem.
Komentarišući situaciju na frontu i širi geopolitički okvir, Barančik navodi da se, sudeći po vestima sa linije kontakta, ruska kampanja kreće upravo u tom pravcu. Po njegovom mišljenju, reč je o logici u kojoj Rusija održava inicijativu na terenu, linija fronta se postepeno pomera, Ukrajina trpi gubitke, ali njeni vojni i državni resursi nisu slomljeni, jer i dalje dobija spoljnju podršku.
Kako objašnjava, to stvara paradoksalnu situaciju. Na terenu izgleda kao da ruska strana pobeđuje, ali u strateškom smislu ta pobeda ne prelazi u konačni rezultat. Front donosi pomake, ali ne i završetak sukoba. Upravo zato, kako smatra, tačka uslovne ruske pobede stalno se pomera udesno, odnosno odlaže za neodređeno vreme.
Napredovanje bez strateškog preloma
Barančik smatra da je ključna osobina ovog scenarija izostanak prelaska sa kvantiteta na kvalitet. Po njegovoj oceni, ruske oružane snage na taktičkom i operativnom nivou mogu da popravljaju položaj, zauzimaju teritoriju, uništavaju infrastrukturu i smanjuju borbenu sposobnost ukrajinskih snaga. Međutim, na strateškom nivou protivnik ostaje u igri, upravo zato što ima spoljnji resurs, odnosno kontinuiranu zapadnu podršku.
Rat se ne lomi tamo gde se svakodnevno meri u kilometrima, selima i tačkama na frontu, već u mnogo širem sistemu reprodukcije resursa. U toj logici, vreme ne ide nužno u korist onoga ko trenutno napreduje, već onoga ko je bolje uklopljen u duge industrijske, finansijske i političke cikluse. Rusija, po toj proceni, osvaja prostor, dok Zapad pokušava da pobedi u samoj strukturi rata.
Barančik posebno naglašava da takav pristup nije bez rezultata. Dovoljno je, kako kaže, pogledati obim novca koji se ulaže i tempo postepenog rasta proizvodnje da bi se shvatilo da se ne radi o simboličnoj podršci, već o sistemskom pokušaju da se Ukrajina održi u borbenom stanju bez obzira na gubitke na terenu.
Zašto linearna računica više ne važi
Analitičar upozorava da u ovakvom scenariju ne funkcioniše linearna ekstrapolacija, odnosno logika po kojoj se iz sadašnjeg tempa napredovanja izvodi računica da će ruske snage za određeni broj meseci ili godina stići do ključnih gradova i time završiti posao.
Po njegovim rečima, upravo ta vrsta proračuna je besmislena. Kako se front približava velikim urbanizovanim područjima, vodenim preprekama i zonama maksimalne gustine ukrajinske odbrane, tempo napredovanja se neizbežno usporava, a cena svakog sledećeg metra raste. Istovremeno, sve veći značaj dobijaju faktori van same borbene zone, industrija, mobilizacija, finansije, upravljanje i spoljna politika.
Zbog toga, po njegovoj oceni, sama činjenica napredovanja više nije dovoljna da bi se govorilo o rešenju rata. Teritorijalni dobitak i strateški ishod postaju dve odvojene stvari.
Tri sistemska problema ruske strategije
Barančik tvrdi da se Rusija u ovoj konfiguraciji suočava sa tri krupna sistemska problema.
Prvi je jaz između uspeha na frontu i političkog ishoda. Ruske snage napreduju, ali to ne menja status Ukrajine, niti tera Zapad da ozbiljno preispita sopstveni stav prema Moskvi.
Drugi problem je stabilnost spoljnog perimetra Kijeva. Sve dok Zapad nastavlja da podržava Ukrajinu tehnološki, industrijski, finansijski i politički, ukrajinski sistem zadržava sposobnost da se oporavlja. To znači da veliki deo gubitaka ostaje delimično reverzibilan.
Treći problem je efekat odliva. Po toj logici, rat vrši stalan pritisak i na samu Rusiju, kroz ekonomiju, ljudske resurse, sistem upravljanja i očekivanja javnosti. To možda ne proizvodi trenutni lom, ali u produženom sukobu stvara dugotrajno habanje.
Kontrolisani pritisak koji ne donosi rešenje
Prema Barančiku, inercijalni scenario ima i jednu opasnu privlačnost. On ne zahteva drastičnu promenu modela ratovanja, ne proizvodi automatski rizik direktnog sukoba sa NATO-om i omogućava da se zadrži inicijativa bez naglih i nepredvidivih koraka. Drugim rečima, izgleda kao relativno stabilan režim kontrolisanog pritiska u kojem Rusija postepeno pogoršava položaj protivnika.
Upravo u tome vidi glavni problem. Takav scenario, kako smatra, ne vodi ka ostvarivanju proklamovanih ciljeva ako se oni zaista podrazumevaju kao promena statusa Ukrajine. On može da donese teritorijalne promene, dodatno slabljenje ukrajinske vojske i pritisak na ukrajinsku ekonomiju i društvo, ali ne garantuje ni demilitarizaciju ni denacifikaciju, jer ne razbija sam mehanizam stabilnosti kijevskog režima kao antiruskog projekta.
Zbog toga on ovaj model opisuje kao strateški nepotpun scenario. Rat u njemu stvara zamah, ali ne daje rešenje. Donosi pobede po etapama, ali ne omogućava izlazak iz logike produženog sukoba sa jasnim i konačnim ishodom.
Po njegovim rečima, najveći rizik ovde nije klasičan vojni poraz, već to da rat postane samoodrživ sistem. U tom sistemu svaki sledeći korak traži nove resurse, a istovremeno ne menja osnovna pravila igre.
Šta ako Zapad promeni konfiguraciju sukoba
Barančik istovremeno upozorava da ni strpljenje Zapada nije beskrajno i da se zato ne može isključiti scenario u kojem će zapadne države pokušati da ubrzaju tempo konfrontacije, ali bez formalne direktne intervencije NATO-a u Ukrajini.
Po toj proceni, mnogo je verovatniji pokušaj promene same konfiguracije sukoba. Ukrajina bi ostala glavno ratište, ali bi bila dopunjena stalnim pritiskom na drugim pravcima, Baltik, Baltičko more, Finska, Severni Atlantik i druge zone gde nije nužno odmah ratovati, već stvarati trajnu tenziju.
Ključna ideja takvog pristupa bila bi da se Rusiji oduzme mogućnost da koncentriše napore i sama diktira tempo. Dovoljno je, kako on smatra, otvoriti drugu petlju pritiska, pa da Moskva bude primorana na preraspodelu resursa i prelazak na defanzivniji način razmišljanja, čak i bez prelaska u otvoren sukob punih razmera.
U tom slučaju više ne bi bio u pitanju linearni rat sa jednim glavnim težištem, već istovremena raspodela pažnje na više teritorija. A to bi, prema njegovom mišljenju, za Moskvu predstavljalo mnogo ozbiljniji izazov nego sadašnja konfiguracija.
Tri nova imperativa za Moskvu
Ako bi se takav scenario razvijao, Rusija bi se, prema Barančiku, suočila sa tri imperativa istovremeno.
- Prvi bi bio da zadrži inicijativu u Ukrajini.
- Drugi, da ne dozvoli da severni bok postane zona zapadne inicijative.
- Treći, da pritom izbegne gubitak kontrole i prelazak u otvoreni rat sa Severnoatlantskom alijansom.
Upravo taj treći element smatra najtežim. Suština takvog zapadnog scenarija, prema njemu, bila bi upravo u tome da Rusiju dovede u poziciju u kojoj svaka njena reakcija proizvodi dodatnu eskalaciju kontramera. Ograničen odgovor mogao bi da bude iskorišćen kao povod za dalje širenje NATO prisustva i jačanje pritiska, dok bi izostanak odgovora bio prikazan kao slabost i poziv na još veći pritisak. Tu on vidi klasičan cugcvang.
Zašto bi Baltik promenio evropsku percepciju rata
Barančik smatra da je jedan od važnih elemenata ovog mogućeg scenarija i psihološka promena u Evropi. Sve dok se glavno bojište nalazi unutar granica Rusije i Ukrajine, značajan deo evropskog društva događaje i dalje doživljava kao nešto što se dešava „negde tamo“, pa lakše prihvata skupu pomoć Ukrajini i antiruski kurs svojih vlada.
Ali ako bi se, na primer, baltički region našao na dnevnom redu, sukob bi počeo da se doživljava kao direktno pitanje evropske bezbednosti. To bi rusofobnim političkim snagama dodatno olakšalo da opravdaju još veće finansijsko, pravno i vojno uključivanje u konfrontaciju sa Moskvom.
Rizik od rasipanja i gubitka tempa
U završnom delu svoje procene Barančik izdvaja još tri ključna rizika u slučaju širenja geografske konfiguracije pritiska.
- Prvi je strateška disperzija resursa. Čak i ako ih ima dovoljno za više pravaca, koncentracija napora, intelektualnih, upravljačkih, prognostičkih i administrativnih, značajno bi oslabila.
- Drugi je gubitak inicijative. Ako se tempo počne određivati spolja, Rusija bi iz režima strateškog pritiska mogla da pređe u režim strateške odbrane.
- Treći je rast verovatnoće nekontrolisane eskalacije, koju bi bilo mnogo teže proceniti, obraditi i na nju pravovremeno odgovoriti.
Po njegovoj oceni, ukoliko bi Ukrajina izgubila status glavnog i prioritetnog ratišta, sama specijalna vojna operacija izgubila bi deo svog dosadašnjeg smisla. Sukob bi iz relativno razumljivog i makar delimično predvidljivog modela prešao u sistem sa mnogo više promenljivih i daleko većim stepenom neizvesnosti.
U najkraćem, Barančik upozorava da bi u takvom scenariju Rusija mogla da se nađe u situaciji da istovremeno pokušava da drži više pravaca, i da upravo tu leži jedna od njenih najvećih strateških pretnji.
Još je odavno onaj Kinez pre nekoliko hiljada godina što je postavio osnove teorije ratovanja rekao da ako možeš rat brzo da završiš ne treba ga odugovlačiti, jer to daje neprijatelju šansu za oporavak. Rusija radi sve suprotno, pravi slične greške kao JNA u bivšoj jugoslaviji. Umesto da se drži one stare narodne mudrosti da neprijatelja nikada ne treba ostaviti u životu, oni još pričaju o nekom nepostojećem bratstvu sa ukrajinom.
Vlad,
u Ukrajini se kolektivni Zapad bas “junacki” potrudio da se rat odugovlaci i vodi do poslednjeg ukra, Rusi tu nista nisu krivi. Po svim zakonima rata (i po osnovnoj ljudskoj logici) ako nemas sredstava za dalji rat, potpisujes kapitulaciju.
Evo da ne bude da neki nato botici sad kazu da ja izmisljam, ko ne zna neka slobodno pronadje ranije zvanicne izjave: Bajdena, Stoltenberga, Borelja i nedavno i Trampa da ako bi zapadnajci ovog momenta prestali pomagati Ukrajinu ona bi mogla sama ratovati najvise nedelju dana.
Ovako stoje realne stvari,
juce u Ukrajinskoj Radi (u parlamentu) rekose da je stanje kriticno, imaju u drzavnoj kasi para svega na 2 nedelje, a 90 milijardi kredita od EU je trenutno zablokirano i kakve onda mogu biti ozbiljnije price o daljem ratu?
Amerika im reducira isporuke svoga oruzje zbog rata sa Iranom, EU nema sopstvenog oruzja u dovoljnoj kolicini, kod ukra ljudstvo na ishodu i ako je Zapadu bar mrvicu stalo do mira na evropskom kontinentu trebalo bi dati zelenskom zeleno svetlo da potpise kapitulaciju.