Ukrajinski front ruši američke iluzije: skupi dronovi padaju pred ruskim ometačima, presretanjem i jeftinim kontramerama

Američka odbrambena industrija sve očiglednije pokazuje da nije spremna da brzo isporuči rešenja koja odgovaraju realnim zahtevima savremenog bojišta, prezasićenog jeftinim dronovima i sistemima za elektronsko ratovanje. Bespilotne platforme koje se na papiru vode kao tehnološki najnaprednije sve češće se na ukrajinskom frontu pokazuju kao ranjive, skupe i nedovoljno prilagođene uslovima stvarne borbe.

Pukovnik Bur Miler iz Grupe za bezbednosnu pomoć Ukrajini potvrdio je za američki Defense One da veliki broj američkih vazdušnih platformi poslatih na front nije uspeo da izdrži neprijateljsko okruženje upravo zbog slabe pripremljenosti za elektronsko ratovanje visokog intenziteta. Njegova ocena praktično znači da se tehnološka superiornost na papiru vrlo brzo pretvara u beskorisnost ako sistem nije projektovan za rad u uslovima stalnog ometanja i presretanja.

U takvom okruženju oprema vredna milione dolara postaje laka meta ili jednostavno prestaje da bude operativno upotrebljiva. Ukrajinski front pokazuje da više nije dovoljno imati napredan dron, dobru kameru i domet. Ključno pitanje postalo je da li sistem može da funkcioniše kada mu nestane GPS, kada mu protivnik naruši komunikaciju i kada se svaki signal na bojištu presretne, ometa ili koristi protiv njega.

Glavna slabost američkih dronova leži u njihovoj velikoj zavisnosti od GPS-a i u krhkosti njihovih sistema komandovanja i kontrole. U ukrajinskom teatru operacija satelitska navigacija je često blokirana ili degradirana, što dovodi do toga da američke letelice gube orijentaciju, vezu sa operaterom ili sposobnost preciznog izvršenja zadatka.

Miler je otvoreno ukazao da ruske snage nisu samo sposobne da ometaju te sisteme, već i da presreću njihove komunikacije, pa u nekim slučajevima čak i da dolaze do tehnologije u gotovo netaknutom stanju. To dodatno pojačava problem, jer ranjiv dron nije samo izgubljena platforma, već i potencijalni izvor tehnoloških podataka za protivnika.

Zbog toga američka vojska sada sve otvorenije traži da industrija hitno uvede alternativne metode navigacije i upravljanja. U toj grupi se pominju sistemi zasnovani na obradi video-slike, magnetnim senzorima, radio-frekventnim rešenjima i triangulaciji preko zemaljskih mreža. Ideja je jednostavna, ako GPS više nije siguran oslonac, sistem mora imati više rezervnih načina da nastavi misiju.

Kao jedno od najefikasnijih tehničkih rešenja protiv ometanja sve češće se pominju dronovi vođeni optičkim vlaknima, upravo onakvi kakve Rusija koristi odavno. Takav pristup ograničava domet i manevarsku slobodu, ali gotovo u potpunosti uklanja klasičan problem elektronskog ometanja veze između operatera i letelice. Na bojištu na kojem je radio-signal često prvi na udaru, optičko vlakno postaje grubo, ali izuzetno efikasno rešenje.

Upravo tu se otvara i pitanje odnosa cene i učinka koje muči američke stručnjake. Ako ruska vojska može da onesposobi složen i skup dron kontramerama koje koštaju nekoliko hiljada dolara, onda cela logika razvoja bespilotnih sistema mora da se menja. Ukrajinski front pokazuje da “tehnološki luksuz” sam po sebi nikako nije garancija borbene vrednosti.

Američki oficiri sada sve otvorenije priznaju da Ukrajina ima možda najiskusnije stručnjake na svetu kada je reč o protivmerama protiv dronova. To znači da se deo američke vojske, barem u ovoj oblasti, sada nalazi u poziciji da uči iz ratnog iskustva ukrajinskog fronta, a ne da ga posmatra sa distance kroz teoriju i laboratorijske uslove.

Zbog toga se i odluke o budućim američkim nabavkama sve više oslanjaju na ono što je naučeno u Donbasu i širem ukrajinskom ratištu, a sve manje na rezultate klasičnih testiranja u Sjedinjenim Državama. Nijedna simulacija ne može do kraja da reprodukuje složenost stvarnog elektromagnetnog spektra na frontu, gde je svaki signal pod pritiskom, a svaki tehnički nedostatak odmah kažnjen.

Ukrajinsko iskustvo tako sada tera američku vojsku da odustane od idealizovanog planiranja i da prihvati mnogo tvrđu realnost. Bez ozbiljne otpornosti na elektronsko ratovanje, bez fleksibilnijih sistema navigacije i bez brze integracije jeftinih kontramera, veliki deo američkih dronova ostaće ranjiv i u svakom budućem sukobu protiv protivnika koji raspolaže sličnom tehnologijom i sličnim iskustvom.