Ništa više neće biti isto: rat je razorio energetsko srce Bliskog istoka i otvorio eru skupog haosa

Svet koji je pokušavao da se oporavi od pandemije i iscrpljujućih posledica rata u Ukrajini sada je ušao u novu fazu potresa. Rat koji su pokrenule Sjedinjene Države i Izrael nije ostao ograničen na vojni sukob i dnevne vesti o udarima i odmazdama. Njegove posledice već su duboko ušle u samu konstrukciju svetske ekonomije. Pogođeni nisu samo vojni ciljevi, već i energetska čvorišta, metalurški giganti, hemijska postrojenja, luke, rafinerije, gasni kompleksi, skladišta i transportne arterije bez kojih savremeni svet funkcioniše sve teže i sve skuplje.

Ovaj rat nije doneo samo nove linije fronta, već i novi period dugotrajne nestabilnosti. Na udaru su Iran, Izrael, zemlje Persijskog zaliva, Irak i Oman. U jednom potezu ozbiljno su uzdrmani lanci snabdevanja naftom, prirodnim gasom, đubrivom, poluprovodnicima, hemikalijama, aluminijumom, čelikom, gorivima i drugim sirovinama od kojih zavise industrija, transport, poljoprivreda i energetika na više kontinenata. Ono što je uništeno ne može se vratiti za nekoliko nedelja. Na više mesta biće potrebne godine, a negde i čitava decenija da se posledice u punoj meri saniraju.

Najteži udar pretrpeo je energetski sektor Irana. Ostrvo Harg, glavna izvozna tačka iranske sirove nafte, ostalo je bez ključnih pristaništa, delova cevovodne mreže i velikih skladišnih kapaciteta. Samo tu šteta se procenjuje na 12 milijardi dolara. Harg nije jedini simbol razaranja. Kompleks Asalujeh i Južni Pars, srce iranske prerade gasa i kondenzata, pretrpeli su teške udare na frakcione tornjeve, izmenjivače toplote i upravljačke sisteme. Procene za taj sektor govore o dodatnih 10 milijardi dolara štete. Kada se tome dodaju rafinerije u Abadanu i Isfahanu, koje su ključne za proizvodnju benzina i dizela, kao i oštećenja na cevovodima, gasovodima i pumpnim stanicama, ukupan trošak razaranja iranske energetske infrastrukture penje se na približno 30,5 milijardi dolara.

Tu, međutim, novac nije jedina mera problema. Pravi problem je logistika obnove. Iran mora da nabavi turbine, specijalne ventile, kompresore i drugu visoko specijalizovanu opremu koja se već nalazi u dugim redovima globalne proizvodnje. U uslovima ograničenog pristupa zapadnim dobavljačima, oporavak iranskog energetskog sektora ne meri se samo milijardama, već i godinama. Procene govore da bi povratak na predratni nivo mogao da traje između tri i četiri godine, a možda i duže ako se zadrže političke, finansijske i logističke barijere.

Ni iranska metalurgija nije ostala pošteđena. Kompleks čeličane Mobarakeh pretrpeo je urušavanje delova infrastrukture visoke peći, kao i oštećenja kritičnih sistema hlađenja u jedinicama za direktnu redukciju i elektrolučnim pećima. Reč je o jednom od najvažnijih industrijskih stubova zemlje. Trošak rekonstrukcije procenjuje se na oko šest milijardi dolara, dok bi oporavak mogao da traje od dve do tri godine. To znači da problem ne ostaje unutar granica Irana, jer se time otvara i rupa u regionalnoj, pa i globalnoj ponudi čelika i drugih primarnih metalurških proizvoda.

Slično se dogodilo i u drugim delovima Zaliva. U Bahreinu je pogođena kompanija Aluminium Bahrain, gde su ozbiljno oštećene redukcione linije i logistički delovi sistema. Procena štete iznosi oko 2,5 milijardi dolara. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima napadnuta su postrojenja Emirates Global Aluminium u Abu Dabiju i Dubaiju, sa procenjenom infrastrukturnom štetom od oko 4,2 milijarde dolara. Kada se ova tri udara, Iran, Bahrein i UAE, posmatraju zajedno, jasno je da je pogođena sama osovina globalnog snabdevanja primarnim metalima. Posledica toga nije samo kratkoročni rast cena, već i rast troškova proizvodnje širom sveta, od automobilske industrije do ambalaže, avijacije, građevine i elektronike.

Ujedinjeni Arapski Emirati pretrpeli su dodatni pritisak i u energetskom i logističkom sektoru. Industrijska zona Fudžejra, rezervoari goriva, luka koja je posebno važna zato što omogućava deo izvoza mimo Ormuskog moreuza, kao i ključna polja i rafinerije u Ruvaisu, Habšanu i Šahu, pogođeni su u nizu udara. Troškovi fizičke štete procenjuju se na više od 10 milijardi dolara, dok se rokovi za oporavak kreću od šest meseci do dve godine. U zemlji koja je godinama gradila sliku energetske i logističke stabilnosti, ovi udari sada menjaju celu računicu o bezbednosti regionalnih izvoznih pravaca.

Kuvajt i Bahrein suočili su se sa drugačijim, ali takođe ozbiljnim posledicama. Kuvajt je izgubio veliki tanker, dok su njegova postrojenja svedena na minimalni radni kapacitet. Gubici se procenjuju na oko tri milijarde dolara. Bahrein je pored udara na aluminijumsku infrastrukturu imao i dodatna oštećenja na rafineriji Sitra i cevovodima, sa troškovima sanacije od oko 800 miliona dolara i procenjenim rokom oporavka od devet do 14 meseci.

Irak, čija je infrastruktura i pre ovog rata bila krhka i opterećena dugogodišnjim ratovima, sankcijama i zanemarivanjem, pretrpeo je udare na visokonaponske trafostanice, dizalice u luci Um Kasr i silose za žito. Procena štete je oko pet milijardi dolara, a oporavak bi mogao da traje između jedne i dve godine. To znači da se pored energetskog udara otvara i pitanje prehrambene i logističke ranjivosti zemlje koja ionako već godinama funkcioniše na ivici infrastrukturne iscrpljenosti.

Oman je ostao izvan fokusa najvećih medijskih narativa, ali je takođe pogođen. Napadi dronovima i raketama zahvatili su ključne luke i rezervoarske kapacitete u Salali, Dukmu i Soharu. U Salali, jednom od glavnih čvorišta za kontejnere i gorivo van Ormuskog moreuza, izbili su požari u skladišnim rezervoarima, dok su zabeležena i ograničena oštećenja lučkih kranova. Oman nije pretrpeo razaranja razmera Irana ili UAE, ali je i tu dovoljno poremećen ritam rada da se osete posledice na pomorski promet, skladištenje goriva i regionalne logističke tokove.

Ni Izrael nije prošao bez vrlo teške cene. Njegov tehnološki i hemijski sektor osetio je udar na posebno osetljivim mestima. Fabrike poluprovodnika, uključujući Intelov pogon u Kirjat Gatu, izgubile su čiste sobe i preciznu opremu. U svetu visoke tehnologije to je među najskupljim vrstama oštećenja, jer se ne radi samo o zgradama, već o ultrafino kalibrisanim proizvodnim uslovima koje je veoma teško i veoma skupo vratiti u rad. Pogođeni su i hemijski kompleksi u Haifi, kao i postrojenja za desalinizaciju, koja su za Izrael od životnog značaja. Ukupni gubici procenjuju se na oko 10 milijardi dolara, dok rok oporavka zavisi od sektora i kreće se od šest meseci do tri godine.

Zbog svega ovoga rat se više ne može posmatrati samo kroz vojnu mapu. Pogođeni su tačno oni čvorovi na kojima počiva globalna proizvodnja i raspodela osnovnih roba. Nafta i gas su najočigledniji deo priče, ali nisu jedini. Uništena ili oslabljena metalurgija utiče na lance snabdevanja celog niza industrija. Oštećenja u hemijskom sektoru prelaze u problem sa đubrivima, preradom, petrohemijom i industrijskim komponentama. Udar na poluprovodnike i čiste sobe odmah otvara problem u tehnološkoj proizvodnji, dok oštećenja u lukama i skladištima povećavaju troškove transporta i osiguranja.

Helijum, specijalne hemikalije, industrijski gasovi, rezervni delovi za energetiku, napredni sistemi za preradu gasa, kontrolni moduli i digitalna oprema, sve to sada ulazi u zonu dodatne neizvesnosti. Posebno je važna činjenica da mnoge od ovih stvari ne mogu jednostavno da se kupe na slobodnom tržištu i zamene za nekoliko dana. Neke se prave u uskim serijama, neke imaju višemesečne ili višegodišnje rokove isporuke, a neke zavise od političkih kanala koji su sada dodatno opterećeni ratom i sankcijama.

Sve to već menja svet kakav je postojao do juče. Rat nije samo razneo piste, radare i vojne baze. Razneo je i pretpostavku da će globalna ekonomija, posle pandemije i Ukrajine, moći da se vrati u stanje stabilnog oporavka. Umesto toga, otvoren je novi ciklus poremećaja u kojem će cene energije, transporta, metala, hemikalija i tehnoloških komponenti ostati pod pritiskom, dok će obnova razorene infrastrukture gutati milijarde i godine.

Ova nova realnost već ima svoje konture. U Iranu se meri koliko brzo može da se popravi ono što je gorilo. U Zalivu se računa koliko košta svaka dodatna nedelja nestabilnosti. U Izraelu se procenjuje koliko dugo će tehnološki i hemijski sektor raditi ispod punog kapaciteta. U Iraku i Omanu pokušava se održati minimum funkcionalnosti u sistemima koji su i ranije bili oslabljeni. Na globalnom nivou, tržišta više ne gledaju samo cenu barela, već i trajanje infrastrukturnog prekida.

Svet koji je još juče pokušavao da sanira posledice prethodnih kriza sada ulazi u novu eru, u kojoj će rat na Bliskom istoku ostaviti trag mnogo duže nego što će trajati samo njegovi dnevni naslovi.