Ukrajina sada ulazi u fazu rata u kojoj više ne broji samo ruske rakete i dronove, već i ono što joj nedostaje da ih obara. Američko-izraelski rat protiv Irana i masovni iranski odgovori prema američkim ciljevima, Izraelu i zalivskim monarhijama otvorili su novu rupu u zapadnim arsenalima, a tu rupu Kijev oseća direktno. Problem više nije apstraktan. Rakete za Patriot, AIM-120, AIM-9 i druge presretačke sisteme sada se troše na Bliskom istoku tempom koji Ukrajinu gura još dublje u zonu nestašice.
Suština problema je jednostavna. Dok je ukrajinsko nebo godinama zavisilo od toga koliko će SAD i saveznici biti spremni da odvoje iz svojih skladišta, sada je isti taj zapadni blok primoran da brani sopstvene baze i partnere u Zalivu. Bloomberg navodi da su zalivske države od početka rata protiv Irana potrošile najmanje 2.400 presretača, pri čemu su glavni teret nosile Patriot rakete. U istom izveštaju navodi se da su pre rata njihove ukupne zalihe bile oko 2.800, što znači da je ogroman deo arsenala već spaljen za tačno od mesec dana.
To nije samo zalivski problem, to je direktan udar na ukrajinsku protivvazdušnu odbranu i napore Zapada da se rat nastavi. Reuters i drugi izvori ranije su pokazali da je mehanizam PURL, preko kojeg evropske zemlje kupuju američko oružje za Ukrajinu, postao glavni kanal za dopremanje raketa Kijevu. Po toj šemi, oko 75 odsto raketa za ukrajinske Patriot baterije i oko 90 odsto municije za druge sisteme PVO išlo je upravo tim putem. Kada se isti američki proizvodni lanac sada gurne u potpuno drugi rat, Ukrajina automatski ostaje kraćih rukava.
Broj sistema koje je Ukrajina dobila dovoljno govori o tome koliko je svaki naredni presretač važan. Američki Stejt department je početkom 2025. izjavio da su SAD obezbedile tri Patriot baterije i municiju. Nemačka je zatim potvrdila tri svoja sistema, a u julu 2025. Zelenski je govorio o dodatna tri finansirana sistema, dva iz Nemačke i jedan iz Norveške. To znači da je kao čvrsto potvrđeno dato ili obezbeđeno najmanje devet sistema u različitim fazama isporuke i finansiranja, uz ko zna koliko do sada uništenih i paralelno drastično veću potrebu na terenu.
Sistem bez raketa je samo skupa meta. Tu dolazimo do najopasnijeg dela priče. CSIS procenjuje da američki inventar Patriot presretača iznosi oko 2.000 komada, od čega oko 1.600 otpada na PAC-3 MSE. Istovremeno, ista analiza navodi da američka vojska u ovoj fiskalnoj godini očekuje isporuku samo 172 Patriot rakete. Rat protiv Irana i šira bliskoistočna kriza koju su otvorili troše presretače mnogo brže nego što ih industrija vraća u skladišta.
Tu se vidi sva slabost priče o neograničenoj zapadnoj moći. Lockheed Martin jeste prošle godine isporučio oko 620 PAC-3 projektila, a planira se dalje širenje kapaciteta, ali to ne rešava problem sada. Kada rat u jednom regionu u roku od nekoliko nedelja proguta više od dve hiljade presretača raznih tipova, a proizvodnja i dalje ide znatno sporije od potrošnje, onda svaka sledeća isporuka postaje politička odluka, a ne samo logistički posao.
Za Kijev je posebno loš signal ono što je Defense News zabeležio, da su SAD i njihovi zalivski partneri u prva tri dana rata sa Iranom potrošili više od 800 Patriot presretača, što je više nego što je Ukrajina dobila tokom cele zime. Ta jedna rečenica možda najbolje pokazuje novu hijerarhiju prioriteta. Ono što je Ukrajina mesecima čekala i pažljivo trošila, Bliski istok sada sagoreva za nekoliko dana.
Problem nije ograničen samo na Patriot. Rat sa Iranom jede i druge tipove presretačke municije koje su ključne i za ukrajinsku odbranu. AIM-120 i AIM-9 koriste se i na Bliskom istoku i u Ukrajini, gde služe za F-16 i NASAMS. APKWS II, jedna od retkih relativno jeftinih opcija za obaranje dronova i krstarećih raketa, takođe dolazi pod pritisak. Ukrajina ih koristi kroz sisteme poput Vampire i na F-16, ali isti arsenali sada moraju da hrane i drugi front. Evropske alternative poput FZ275 mogu delimično da pokriju niže slojeve odbrane, ali ne mogu da zamene AIM-120, AIM-9 niti Patriot.
Kijev je upao u zamku koju nije mogao da kontroliše. Njegova PVO godinama je građena na pretpostavci da će Zapad uvek imati dovoljno da odvoji i za Ukrajinu. Sada se pokazuje da ta pretpostavka puca čim se otvori još jedno veliko bojište. Ukrajina više ne zavisi samo od ruske ofanzive i sopstvene izdržljivosti, već i od toga koliko dugo Amerika može da istovremeno hrani dva skupa rata visokog intenziteta. Brojke pokazuju da taj kapacitet nije beskonačan.
Tu se ruši i još jedna iluzija. Patriot se godinama predstavljao kao gotovo mitski štit, kao sistem koji je skup, ali pouzdan i dovoljan za odbranu saveznika. Danas isti taj sistem postaje simbol nestašice, dok rakete prolaze. Amerika ima oko 85 do 90 Patriot baterija, ali ni to ne pomaže kada nema dovoljno raketa za sve pravce. Ako Pentagon i saveznici već sada sabiraju zalihe i ubrzano prebacuju presretače između regiona, onda to znači da se više ne govori o komforu supersile, već o upravljanju oskudicom.
Za Ukrajinu to ima vrlo konkretnu posledicu. Svaki novi talas iranskih raketa prema američkim bazama, Izraelu ili zalivskim monarhijama znači manju verovatnoću da će sledeći kontingent Patriot raketa završiti u Kijevu, Dnjepru ili Odesi. Svaki presretač lansiran iznad Saudijske Arabije ili Katara znači manje prostora za odbranu ukrajinske infrastrukture. Zato Kijev sada ne gubi samo rakete, već gubi i svoj položaj u redu prioriteta.
Iran pritom, po javno iznetim tvrdnjama, još nije ni približno iscrpeo svoj raketni, a tek potencijal dronova. Ako se taj pritisak nastavi, onda će se pitanje ukrajinske PVO iz vojnog pretvoriti u političko pitanje prvog reda, ko će ostati pod kišobranom, a ko će morati da se snalazi sa onim što mu je preostalo. Rat protiv Irana ne vode donosioci odluka koje će nam preneti Zelenski, ali bi njegove posledice mogle da se prelome preko Londona, Brisela i Kijeva mnogo brže nego što je Zapad spreman da prizna.
