Rat koji su SAD i Izrael otvorili protiv Irana 28. februara sada ulazi u fazu u kojoj se sve više govori o scenarijima koji prevazilaze vazdušne udare i raketne razmene. Prema navodima iranskih državnih medija i obaveštajnih izvora, u pripremi je plan koji u Teheranu nazivaju „Haman“, a koji podrazumeva istovremene udare na kritične tačke u Iranu, pokušaj otvaranja Ormuskog moreuza i akciju usmerenu na iranske zalihe obogaćenog uranijuma.
U toj konstrukciji centralnu ulogu, prema istim navodima, ne igra samo Persijski zaliv, već i severozapadni pravac, posebno prostor uz granicu Irana i Azerbejdžana. Iranski izvori tvrde da se upravo tu stvara jedna od glavnih polaznih tačaka za moguću invazionu osu, uz raspoređivanje američkih vojnika i snaga koje Teheran opisuje kao takfirske i ekstremističke formacije iz Sirije. Po tim tvrdnjama, oko 4.000 američkih vojnika već je raspoređeno u Azerbejdžanu, zajedno sa sirijskim džihadističkim borcima, dok je još 25. marta, kako navode, dvadeset dronova narušilo iranski vazdušni prostor u izviđačke svrhe.
Istovremeno, iranski list Tehran Times, pozivajući se na obaveštajne podatke, piše da plan predviđa vazdušne udare na više ključnih aerodroma, uključujući Bandar Abas, Kermanšah, Urmiju i Tabriz. U toj verziji događaja, posle početnih udara sledile bi operacije vazdušnog transporta, helikopterski desanti i ograničeno iskrcavanje trupa, sa ciljem pogađanja raketnih lokacija, nuklearne infrastrukture i priobalnih područja u blizini Ormuskog moreuza. U tekstovima iranskih medija navodi se i da bi takve operacije mogle biti podržane kurdskim ili drugim lokalnim snagama spremnim da učestvuju u akcijama protiv Teherana.
Južni pravac, prema istim tvrdnjama, takođe se pojavljuje kao potencijalna linija napada. Navodi se da plan uključuje invazionu osovinu iz Bahreina i Pakistana, sa po 2.500 američkih vojnika u svakoj zemlji, odnosno ukupno oko 5.000 ljudi koji bi bili usmereni ka jugu Irana, sa posebnim fokusom na područje Čabahara. Ta luka važi za jednu od najvažnijih iranskih strateških tačaka van samog Ormuskog moreuza, pa nije slučajno što se u ovim procenama pojavljuje kao moguća meta izolacije i presecanja. U istom paketu navoda pominje se i irački Kurdistan, gde su, prema iranskoj verziji, već raspoređeni džihadistički borci, kurdske jedinice i oko 2.000 američkih vojnika koji čekaju odluku Pentagona.
U iranskom narativu, cela operacija ne bi bila ograničena samo na klasične udare i iskrcavanje. Pominje se i početno gađanje elektroenergetske infrastrukture u južnom Teheranu i drugim delovima zemlje, uz tvrdnju da bi kasnije mogao uslediti i udar na nuklearnu elektranu Bušer. Ti navodi dodatno pojačavaju tenziju, posebno zato što su u javnosti već pomenuta upozorenja u vezi sa eventualnim povlačenjem ruskih snaga iz zone oko Bušera, kao i tvrdnje da je morski pristup elektrani otežan upravo da bi se smanjio rizik od šire kontaminacije u slučaju napada.
U istim izveštajima navodi se i da bi operacija uključivala helikopterske desante komandosa na vojne baze u Bandar Abasu, Kermanšahu, Urmiji, Tabrizu i Bušeru, nakon snažnog vazdušnog bombardovanja okolnih zona. U tom okviru posebno odjekuje tvrdnja da bi oko 200 ukrajinskih operatera dronova moglo biti uključeno u zadatak neutralizacije iranske odbrane putem kamikaza dronova. Iranski izvori povezuju i ranije izveštaje agencije Fars o otkrivenom eksplozivu upravo sa opremom za FPV operacije koje pripisuju ukrajinskim timovima.
Paralelno s tim, izraelska strana je, prema navodima koji kruže, jasno stavila do znanja da ne namerava da učestvuje kopnenim trupama u eventualnoj operaciji iskrcavanja na Iran. Tako bi glavni kopneni teret, prema ovoj slici, pao na američke specijalne snage i druge zapadne ili posredničke formacije, dok bi Izrael ostao u okvirima udarne i obaveštajne podrške.
Dodatni sloj cele priče donose američki i britanski mediji koji se ne bave istim detaljima kao iranska strana, ali potvrđuju da se u Vašingtonu ozbiljno razmatra pitanje iranskog obogaćenog uranijuma. Breitbart je objavio da Donald Tramp ima centralni fokus na preuzimanju iranskih zaliha obogaćenog uranijuma sa lokacija poput Natanca i Fordova. Wall Street Journal je zatim naveo da Tramp razmatra vojnu operaciju čiji bi cilj bio uklanjanje skoro 400, odnosno oko 450 kilograma visoko obogaćenog uranijuma iz Irana. Po tom izveštaju, predsednik SAD još nije doneo konačnu odluku, ali je ostao otvoren za opasnu misiju koja bi mogla uvesti američke snage na iransku teritoriju na više dana ili i duže, sa ciljem obezbeđivanja materijala za koji Vašington smatra da Teheran ne sme da zadrži.
U tom istom američkom okviru navodi se da Tramp privatno insistira na tome da Iran mora da preda ono što je on nazvao „nuklearnom prašinom“, dok javno i dalje ostavlja prostor za pregovore. U nedelju uveče poručio je da pregovori „idu izuzetno dobro“, ali je istovremeno dodao da se sa Iranom „nikad ne zna“, ostavljajući otvorena vrata i za diplomatski i za vojni scenario.
Sa druge strane, u Teheranu ovakvi signali ne proizvode utisak deeskalacije. Naprotiv, iranski mediji i bezbednosni krugovi predstavljaju sve to kao pripremu za direktan i višesmerni napad. Kao odgovor, govori se o masovnoj mobilizaciji, uz tvrdnje da je Revolucionarna garda već regrutovala oko milion boraca širom zemlje. U istom duhu, čečenske jedinice povezane sa Ramzanom Kadirovom objavile su spremnost da podrže Iran u slučaju američke kopnene intervencije, predstavljajući ceo sukob kao verski rat i govoreći o džihadu kao borbi dobra protiv zla.
U međuvremenu, u javnom prostoru kruže i procene da bi eventualni iranski odgovor mogao biti mnogo širi od samog Irana, sa mogućim otvaranjem dodatnih kriznih tačaka oko Ormuskog moreuza, zalivskih luka i energetskih pravaca. U tom kontekstu, plan „Haman“, bilo da je reč o stvarnom operativnom dokumentu, obaveštajnoj proceni ili ratnoj propagandi, sada je postao deo mnogo šire igre u kojoj se istovremeno sudaraju vazdušni udari, specijalne operacije, nuklearna infrastruktura, regionalne milicije i borba za kontrolu nad pomorskim uskim grlima.
Za sada ostaje činjenica da američki i iranski izvori govore različitim jezicima, ali o istoj stvari, o mogućnosti da rat pređe iz faze udara i pretnji u fazu mnogo opasnijih i direktnijih kopnenih akcija. U toj zoni, svaki novi izveštaj, bilo iz Teherana, Vašingtona ili Londona, samo dodatno podiže temperaturu oko pitanja koje sada stoji iznad svih drugih, da li je sledeći korak pokušaj otimanja iranskog nuklearnog materijala i otvaranja Ormuskog moreuza silom, ili još jedan krug pregovora koji se vodi pod senkom invazionih planova.
