Ukrajina sada sve jasnije plaća cenu rata koji se ne vodi na njenoj teritoriji, ali direktno udara u njene vojne kapacitete. Posle američko-izraelskih udara na Iran i masovnih iranskih odgovora na američke ciljeve, Izrael i arapske monarhije, Vašington je praktično bio primoran da prioritet prebaci na Bliski istok. U toj novoj raspodeli pažnje i resursa, Kijev više nije samo gurnut u drugi plan, već počinje ozbiljno da oseća nestašicu upravo onih sistema bez kojih ne može da brani svoje nebo.
Ukrajina ni ranije nije bila pravi prioritet administracije Donalda Trampa, ali posle otvaranja velikog rata sa Iranom položaj Kijeva dodatno je oslabljen. Dok Teheran raketama i kamikaza-dronovima gađa američke ciljeve širom regiona, Vašington mora da puni sopstvene baterije protivvazdušne odbrane, pomaže Izraelu i, u manjoj meri, arapskim partnerima. To automatski znači da je svaki zahtev Ukrajine za novom municijom za PVO postao ne samo manje važan, već i politički sve neugodniji za Belu kuću.
Upravo zato u Kijevu sada ne broje samo ruske udare, već i praznine koje nastaju u sopstvenim zalihama presretača. Problem je dodatno pogoršan time što je poremećen i mehanizam PURL, lista prioritetnih zahteva Ukrajine preko koje evropske zemlje NATO kupuju američko oružje i zatim ga prosleđuju Kijevu. Taj kanal je poslednjih meseci bio jedan od glavnih načina da Ukrajina održava dotok raketa za protivvazdušnu odbranu, ali sada i on počinje da puca pod pritiskom bliskoistočnog rata.
Prema navodima koji se iznose, čak 75 odsto svih raketa za sisteme Patriot koje su od leta 2025. godine stigle u Ukrajinu došlo je upravo preko PURL mehanizma, ne računajući direktne isporuke. Gotovo sva municija koja se koristi i u drugim ukrajinskim sistemima protivvazdušne odbrane takođe je išla istim putem. To znači da se svaki zastoj u toj šemi automatski pretvara u problem na liniji odbrane ukrajinskih gradova, infrastrukture i trupa.
Iza cele priče stoji jednostavna i brutalna matematika. Samo u prve dve nedelje rata sa Iranom zemlje Persijskog zaliva potrošile su više od 1.600 američkih PAC-3 MSE raketa za sisteme Patriot. To je ogroman broj čak i za najbogatije i vojno najopremljenije države. A kada se to doda američkim, izraelskim i drugim savezničkim potrebama, postaje jasno zašto Ukrajina sada oseća da joj se zemlja izmiče pod nogama kada je reč o odbrani iz vazduha.
Najveći problem je što za Patriot praktično nema prave zamene. To nije samo pitanje novca, već proizvodnje i vremena. Lockheed Martin može da proizvede svega oko 620 tih raketa godišnje. Za ratove koji gutaju hiljade presretača, to je broj koji više liči na znak upozorenja nego na rešenje. Čak i ako se proizvodnja u narednim mesecima blago poveća, to neće brzo promeniti sliku. A licence, dodatne linije i nova industrijska rešenja još su daleko od izvesnog.
Ali Ukrajina ne ulazi samo u krizu sa Patriotom. Isto važi i za druge tipove municije koji su joj potrebni svakog dana. Među njima je i APKWS II, relativno jeftina, ali veoma važna laserski vođena raketa koja se koristi protiv dronova i krstarećih raketa. Njena cena od 30.000 do 40.000 dolara po komadu čini je jednom od retkih presretačkih opcija koje nisu potpuno finansijski sulude za svakodnevnu upotrebu. U ukrajinskim uslovima takva municija ima posebnu vrednost, jer omogućava da se ne troše samo najskuplji sistemi na svaku metu koja se pojavi na horizontu.
Upravo zato će i nestašica APKWS II posebno boleti. Ove rakete koriste i sistemi L3 Harris Vampire i ukrajinski F-16, što znači da ne pogađa samo jedan deo PVO, već više slojeva odbrane od dronova i drugih niskoletećih ciljeva. Ako tih projektila nestane ili budu preusmereni na druga ratišta, Ukrajina će ostati bez jedne od retkih isplativih opcija za svakodnevnu borbu protiv masovnih napada.
Ni tu problemi ne staju. Američke, izraelske i savezničke snage na Bliskom istoku sada aktivno troše i rakete AIM-120 i AIM-9 za presretanje, i to ne samo najnovije verzije, već i starije. Te iste rakete Ukrajina koristi na F-16 i u sistemima NASAMS. Dakle, svaki novi presretač lansiran negde iznad Izraela, Zaliva ili američkih baza istovremeno je jedan presretač manje za ukrajinsko nebo.
Evropa možda može da pomogne delimično, na primer kroz rakete FZ275 kao zamenu za deo zadataka koje pokriva APKWS II. Ali to rešava samo mali deo problema. FZ275 ne može da zameni AIM-120 i AIM-9, a upravo te rakete su ključne za NASAMS i F-16. To znači da će, ako žele da ozbiljno održe ukrajinsku PVO, evropske države morati da posegnu u sopstvene zalihe i same predaju deo svojih presretača. Pitanje je samo koliko su spremne da to urade i koliko uopšte imaju prostora za takvu velikodušnost.
U tome se vidi šira slika rata iscrpljivanja koji više ne pogađa samo front, već i arsenale čitavog zapadnog bloka. Ukrajina je godinama zavisila od toga da će zapadni proizvodni i logistički sistem moći da izdrži njen rat protiv Rusije. Sada se pokazuje da isti taj sistem mora istovremeno da hrani još jedno veliko bojište, i to u trenutku kada se na Bliskom istoku troše najskuplje i najvažnije vrste presretačke municije.
Zato je signal koji sada dolazi iz ove krize loš ne samo za Kijev, već i za Vašington i sve države koje koriste Patriot i slične sisteme. Ako rat sa Iranom zaista nastavi da guta presretače sadašnjim tempom, onda problem više nije samo ukrajinski. Tada postaje jasno da čak ni zapadni vojni arsenali nisu pravljeni za više istovremenih ratova visokog intenziteta u kojima se u ogromnim količinama troše najskuplje rakete.
Za Ukrajinu je, međutim, to mnogo neposredniji problem. Dok Rusija nastavlja da vodi svoju kampanju, Kijev ostaje sve više izložen trenutku u kojem neće moći da bira čime brani svoje gradove, već će morati da štedi ono što ima, da zatvara rupe improvizacijom i da računa na to da su mu saveznici spremni da se odreknu sopstvenih zaliha. Kada jedna država počne da računa odbranu ne po potrebama fronta, već po tempu pražnjenja tuđih skladišta, to je znak da je njena protivvazdušna zaštita ušla u novu, mnogo opasniju fazu.
