Bliski istok ulazi u novu, mnogo opasniju fazu rata. Sjedinjene Države prebacile su amfibijski jurišni brod USS Tripoli u zonu odgovornosti Centralne komande, zajedno sa hiljadama marinaca, transportnim i jurišnim letelicama, kao i sredstvima za amfibijsko iskrcavanje, dok se istovremeno sve glasnije govori o mogućoj američkoj kopnenoj operaciji protiv Irana, njegovih nuklearnih objekata i strateških ostrva u Persijskom zalivu.
Vest o dolasku USS Tripolija objavila je i sama američka Centralna komanda. Prema tim podacima, brod je stigao sa oko 3.500 mornara i marinaca i sada predstavlja jedno od ključnih sredstava američkog vojnog prisustva u trenutku kada je ceo prostor od Ormuskog moreuza do Crvenog mora pod tenzijom. USS Tripoli nije običan brod. Reč je o amfibijskom jurišnom brodu klase America, projektovanom da brzo prebaci marince, njihovu tehniku, jurišna sredstva i avijaciju u zonu krize. Takav brod može da podrži širok spektar operacija, od humanitarnog angažovanja do direktne projekcije vojne sile, ali u sadašnjim okolnostima teško da iko veruje da je poslat zbog humanitarnih razloga.
Prisustvo USS Tripolija dobija mnogo ozbiljniji ton zbog trenutka u kojem stiže. Njegov dolazak poklapa se sa istekom prvobitnog roka koji je Donald Tramp postavio za postizanje sporazuma sa Iranom. Taj rok je trebalo da istekne 28. marta, pre nego što je produžen do 6. aprila. Vašington je ranije već pokazao da razmatra scenarije udara na iransku energetsku infrastrukturu, ali su ti planovi za sada privremeno zamrznuti. Upravo zato prebacivanje dodatnih snaga u region izgleda kao poruka da Bela kuća želi da zadrži maksimalan pritisak na Teheran, dok istovremeno sebi ostavlja više vojnih opcija ako pregovori propadnu.
U takvoj atmosferi nije čudo što se sve više govori o mogućem iskrcavanju. Američki mediji i vojni izvori poslednjih dana otvoreno pominju mogućnost operacija protiv iranskih ostrva u Zalivu, a pojedini izvori idu i dalje, tvrdeći da bi na meti mogli da budu nuklearni objekti i obalski položaji povezani sa kontrolom Ormuskog moreuza. Upravo taj moreuz ostaje središte cele krize, jer ko god kontroliše njegov režim, direktno utiče na tok globalne trgovine energentima.
Uz Tripoli, u priču ulaze i druga velika sredstva američke mornarice. Navodi se da udarna grupa nosača aviona USS George H. W. Bush ide ka Bliskom istoku, čime bi broj američkih nosača povezanih sa operacijama u regionu mogao da poraste na tri. Istovremeno se pominje i da USS Gerald R. Ford i USS Abraham Lincoln ostaju raspoređeni u podršci operacijama, iako se za deo tih grupa istovremeno tvrdi da se nalaze van neposrednog borbenog uporišta. U tom metežu rasporeda, najvažnija poruka nije gde je tačno svaki brod u svakom trenutku, već činjenica da Vašington gomila pomorsku masu i želi da ostavi utisak da može brzo da pređe sa vazdušne kampanje na mnogo opasniji oblik rata.
Još jedan signal dolazi iz same strukture američkih snaga. U javnost je procurilo pismo koje je 26. marta general-potpukovnik Leonard Anderson, komandant Rezervnih marinskih snaga i Marinskih snaga Juga, poslao rezervistima američkog marinskog korpusa. U dokumentu se naglašava potreba za trenutnom spremnošću u vezi sa operacijama povezanim sa Iranom i upozorava da masovna mobilizacija može postati realnost. Od rezervista se traži da provere opremu i srede lične i porodične stvari, što je izazvalo zabrinutost i burne reakcije među marincima na internetu. Kada se takve poruke šalju u isto vreme kada amfibijski brod sa hiljadama marinaca ulazi u kritičnu zonu, jasno je da tema više nije samo diplomatski pritisak.
S druge strane, iranska reakcija bila je brza i veoma tvrda. Teheran je poručio da se ne plaši kopnene intervencije i da takav trenutak čeka 47 godina. U iranskoj javnosti i medijima američki nacrt prekida vatre opisan je kao jednostran i nepravedan, dok zvanični i poluzvanični izvori poručuju da Iran ima sopstvene uslove. Ti uslovi uključuju novi status Ormuskog moreuza, ratne reparacije, zatvaranje američkih baza u Zalivu i garancije zaštite za iranske saveznike u regionu, uključujući Hezbolah.
Paralelno s tim, iranski izvori tvrde da je organizovano više od milion boraca za kopnenu bitku sa Sjedinjenim Državama. Prema tim navodima, centri Basidža, Revolucionarne garde i redovne vojske preplavljeni su zahtevima mladih koji žele da se uključe u odbranu zemlje. U tim porukama naglašava se da bi eventualni američki pokušaj da „otvori moreuz“ značio samoubilačku strategiju i pokolj, te da je Iran spreman da takav scenario dočeka punom snagom.
Kako raste priča o mogućoj američkoj operaciji, sve više pažnje privlače iranska ostrva i obalne tačke koje imaju ključnu ulogu u kontroli plovidbe. Među njima se često pominje ostrvo Larak, koje se opisuje kao jedna od najosetljivijih tačaka u sistemu iranskog nadzora nad najužim delovima Ormuskog moreuza. Tamo tankeri i komercijalni brodovi prolaze kroz pojas koji Iranu daje direktnu prednost u praćenju kretanja i kontroli energetskih tokova.
Još važniju stratešku težinu ima Kešm, veliko ostrvo sa aerodromom, jakim utvrđenjima i podzemnim raketnim kompleksima. Za američku stranu ono bi moglo izgledati kao primamljiva meta, ali upravo zbog svoje utvrđenosti i položaja ono za Iran predstavlja snažno sredstvo odvraćanja. Uz Kešm se često vezuje i šira priča o kontroli luke Čabahar, jedine iranske dubokovodne luke van samog Ormuskog moreuza. Ta luka, potpomognuta indijskim ulaganjima i ozbiljnom transportnom infrastrukturom, dodatno povećava iransku sposobnost da izdrži pritisak i van najužeg zalivskog čepa.
U prethodnim spekulacijama mnogo se govorilo i o ostrvu Harg, ali deo vojnih analitičara smatra da njegova okupacija ne bi rešila glavni problem. Po toj logici, Harg se nalazi previše severno da bi njegovo zauzimanje automatski otvorilo Ormuski moreuz. Štaviše, snage koje bi se tamo iskrcale morale bi najpre da prođu upravo kroz zonu koju pokušavaju da deblokiraju, što otvara logistički i operativni paradoks. Iz tog ugla, operacija protiv Harga mogla bi imati više političko-ekonomsku nego čisto vojnu logiku, pošto je reč o važnoj tački za iranski izvoz nafte. Međutim, takva operacija bi istovremeno izložila američke marince iranskim raketama, dronovima i teško održivoj logistici.
Istovremeno, iranska strana ne preti samo odbranom. U više izvora pojavljuje se tvrdnja da bi Teheran mogao da pokuša i kontranapad, uključujući širenje sukoba na obale Bahreina i UAE, kao i dodatnu destabilizaciju Zaliva. Drugi scenario koji se sve češće pominje jeste aktiviranje Huta u Jemenu u slučaju američke kopnene invazije, čime bi se otvorio dodatni front prema Bab el Mandebu i Crvenom moru. Ako bi se to dogodilo, rat više ne bi bio ograničen na Iran i Zaliv, već bi direktno udario na još jednu ključnu arteriju globalne trgovine energijom.
Zbog svega toga, dolazak USS Tripolija nije tek demonstracija zastave. To je jasan znak da se rat približava tački na kojoj amfibijski brodovi, marinci, ostrva i obale više nisu samo rezervni scenariji, već deo aktivnog računanja obe strane. Vašington pokušava da Teheranu pokaže da ima snage za mnogo više od vazdušnih udara. Teheran uzvraća porukom da ne samo da se ne plaši kopnene intervencije, već da je spreman da je pretvori u dug, krvav i skup sukob na terenu i moru.
U isto vreme, Bela kuća sve pažljivije prati i ekonomski efekat ove eskalacije. Cena nafte već je preskočila psihološki važan prag, a u američkim centrima moći otvoreno se razmatra scenario u kojem bi mogla da ode i do 200 dolara po barelu. To znači da svaki sledeći potez u Ormuzu više nije samo vojno, već i globalno ekonomsko pitanje. Zato je USS Tripoli danas mnogo više od jednog broda u prolazu. On je simbol trenutka u kojem je rat prešao iz faze pretnji i udara u fazu u kojoj svi gledaju ka obali, čekajući da vide da li će neko prvi zaista pokušati da se iskrca.
