Bliski istok se opasno približava tački posle koje više neće biti moguće govoriti samo o vazdušnim udarima, pomorskom pritisku i pregovorima preko posrednika. Dolazak amfibijskog jurišnog broda USS Tripoli u zonu odgovornosti Centralne komande SAD, zajedno sa hiljadama marinaca, jurišnim i transportnim letelicama i sredstvima za desant, naglo je pojačao utisak da Vašington želi da zadrži otvorenu i kopnenu opciju protiv Irana. U isto vreme, iz Teherana stižu poruke da se takvog scenarija ne plaše, već da ga čekaju decenijama, uz otvorenu pretnju da bi američki vojnici u slučaju iskrcavanja postali „hrana za ajkule Persijskog zaliva“.
Američka Centralna komanda objavila je da su USS Tripoli i snage koje nosi stigle na Bliski istok. Reč je o amfibijskom jurišnom brodu klase America, platformi koja nije važna samo zbog svog tonažnog i vazdušnog kapaciteta, već zbog onoga što simbolizuje. Takav brod nije sredstvo za demonstraciju zastave u mirnom okruženju, već ključni alat za brzo ubacivanje marinaca, tehnike i desantnih sredstava u zonu krize. USS Tripoli služi kao vodeći brod Amfibijske spremne grupe Tripoli i 31. ekspedicione jedinice marinaca, a njegova pojava u trenutnoj krizi teško da može biti shvaćena kao rutinsko premeštanje.
Po dostupnim navodima, brod prati oko 3.500 mornara i marinaca, dok pojedine procene iz američke štampe govore i o nekoliko hiljada vojnika spremnih za intervenciju u regionu. Uz Tripoli se u javnosti pominje i šira američka armada, uključujući nosače aviona Gerald R. Ford, Abraham Lincoln i George H. W. Bush, iako se istovremeno vode rasprave o tome koliko je svaki od tih brodova u datom trenutku zaista neposredno upotrebljiv za operacije u samom Zalivu. Ipak, politička poruka je jasna, Amerika ne šalje u region simboliku, već gomila instrumente sile.
Ovaj razvoj događaja dolazi dok američki mediji, pozivajući se na anonimne zvaničnike, sve otvorenije pišu o mogućnosti ograničenih kopnenih operacija u Iranu. Ne govori se o punoj invaziji na zemlju od 90 miliona stanovnika, već o racijama, specijalnim snagama, privremenom zauzimanju tačaka od strateške važnosti i operacijama koje bi trebalo da pomognu u otvaranju Ormuskog moreuza ili dodatnom pritisku na iranske kapacitete. Prema tim navodima, u Vašingtonu se još razmatra koliko daleko bi Donald Tramp bio spreman da ide, odnosno da li bi odobrio planove u potpunosti, delimično ili ih zaustavio pre završne faze.
Upravo tu počinje najopasniji deo cele priče. Jer čak i ograničena kopnena operacija u Iranu ne bi bila ograničena po posledicama. Iranska strana to vrlo otvoreno stavlja do znanja. Predsednik iranskog parlamenta Mohamed Bager Kalibaf optužio je Vašington da javno govori o pregovorima, a potajno priprema kopnene operacije. Njegova poruka bila je prkosna i jednostavna, Iran čeka dolazak američkih trupa.
Još tvrđa bila je retorika Revolucionarne garde. Njeni predstavnici poručuju da su američke pretnje okupacijom ostrva i kopnenim operacijama samo „ambicije i nemogući snovi“, uz upozorenje da bi svaka američka invazija završila katastrofalno. U tom okviru pojavila se i formulacija da bi američki vojnici postali „hrana za ajkule Persijskog zaliva“. To nije samo propagandna rečenica za domaću publiku, već deo šireg iranskog pokušaja da svaki američki plan predstavi kao samoubilački i politički neodrživ.
Iran u isto vreme tvrdi da je dodatno ojačao odbrambene položaje duž jugozapadnog pravca i oko Ormuskog moreuza. Uz to, iranski izvori govore o organizovanju više od milion boraca za kopnenu bitku, kao i o poplavi prijava mladih ljudi u centre Basidža, Revolucionarne garde i vojske. Takve tvrdnje imaju i mobilizacionu i psihološku funkciju, ali njihova suština je jasna, Teheran želi da pošalje poruku da svaki pokušaj iskrcavanja neće naići na kratku kaznenu operaciju, već na dug, krvav i skup obračun na kopnu.
Veliki deo pažnje sada se usmerava na iranska ostrva u Persijskom zalivu i na njihovu stvarnu vojnu vrednost. Među njima se stalno pominju Harg, Larak i Kešm. Svako od tih ostrva ima drugačiju funkciju i drugačiji operativni značaj. Larak se vidi kao jedna od ključnih tačaka iranskog nadzora na najužem pojasu Ormuskog moreuza. Kešm se opisuje kao mnogo ozbiljniji i tvrđi cilj, sa aerodromom, podzemnim raketnim skloništima, utvrđenjima i mogućnošću da služi kao oslonac za brze čamce, raketne sisteme i podmornice. Harg je posebna priča, pre svega zbog svog značaja za iranski izvoz nafte.
Upravo oko Harga vodi se jedna od najvećih strateških rasprava. Jedan deo američke i šire zapadne debate predstavlja to ostrvo kao mogući cilj čijim bi zauzimanjem Vašington izvršio snažan ekonomski pritisak na Iran i dodatno ga gurnuo ka popuštanju. Međutim, drugi analitički pravac upozorava da takva operacija možda ne bi imala nikakvog smisla u pogledu samog otvaranja Ormuskog moreuza. Po toj logici, Harg se nalazi previše severno i nije geografski povezan sa samim uskim prolazom koji bi Amerika želela da deblokira. Štaviše, svaka snaga koja bi pokušala da stigne do Harga morala bi prethodno da prođe upravo kroz moreuz čiji je status sporan. To takvu operaciju pretvara u gotovo paradoksalan zadatak.
Dodatni problem je logistika. Čak i kada bi američke snage zauzele Harg, morale bi da ga drže pod stalnim udarima iranskih raketa, dronova, artiljerije i obalskih sistema. U tom smislu, ostrvo ne bi bilo samo cilj, već potencijalna zamka. Zato se i pojavljuju upozorenja da bi pokušaj zauzimanja Harga mogao za Vašington da se pretvori u drugi Vijetnam, ne u smislu identične skale, već u smislu političkog obrasca, ograničen cilj, rastući troškovi, nemogućnost brze pobede i sve teži izlaz bez ozbiljnog gubitka ugleda.
U toj paraleli posebno se naglašava činjenica da je Iran kopnena sila sa velikim stanovništvom, teškim reljefom i mogućnošću da sakrije mobilne raketne sisteme u planinskim zonama. Za razliku od kampanje vazdušnih udara, kopneno držanje ostrva ili obale zahteva trajno prisustvo pod neprekidnom vatrom. To znači da bi i najmanje „ograničeno“ iskrcavanje veoma brzo moglo da preraste u rat iscrpljivanja. A upravo je rat iscrpljivanja ono čega se Amerika najviše pribojava u trenutku kada već troši ogroman novac, preciznu municiju i politički kapital na više pravaca.
Sa američke strane, državni sekretar Marko Rubio pokušava da zadrži utisak kontrole tvrdnjom da SAD mogu ostvariti ciljeve prema Iranu i bez raspoređivanja kopnenih trupa. Međutim, problem za Vašington je u tome što Donald Tramp već nedeljama ostavlja prostor za dvosmislenost. Ne zatvara kopnenu opciju, ne potvrđuje je do kraja, ali ni ne gasi očekivanja. U takvoj atmosferi svako novo prebacivanje marinaca, svaki amfibijski brod i svaki nosač aviona u regionu automatski se tumače kao priprema za veći korak.
U međuvremenu, Iran preti i na moru. Komandant iranske mornarice Šahram Irani poručio je da bi USS Abraham Lincoln bio meta Islamske Republike čim dođe u domet iranskih raketnih sistema. U istoj izjavi pominje se osveta za stradanje fregate Dena i naglašava spremnost da se protiv američkog nosača lansira više vrsta raketa. Čak i ako deo tih poruka ima snažnu propagandnu komponentu, njihov cilj je jasan, da američku mornaricu natera da računa sa time da prisustvo nosača aviona u regionu ne znači automatski sigurnost i slobodu manevra.
Cela kriza ima i mnogo širu pozadinu. Posle više od 11.000 napada na iranske ciljeve od početka rata, sve više glasova tvrdi da sama vazdušna kampanja možda neće biti dovoljna da se Ormuski moreuz zaista ponovo otvori i stabilizuje. Upravo tu počinje zamka, jer ono što se na papiru naziva „ograničenom kopnenom intervencijom“ na terenu bi moglo da znači nešto sasvim drugo, spor ulazak u sukob iz kojeg se ni pobeda ni povlačenje ne bi mogli ostvariti brzo i bez posledica.
U tom smislu i sama američka dilema postaje jasna. Ako ne krenu dalje, postoji rizik da vazdušna kampanja ostane nedovršena i politički nedovoljna. Ako krenu dalje, postoji rizik da upadnu u sukob koji može da proguta mesece, godine, stotine milijardi dolara, ogroman deo arsenala i reputaciju supersile. Iran, sa svoje strane, očigledno računa upravo na to, da preživi, izdrži, učini američko prisustvo preskupim i rat pretvori u obračun u kojem vreme radi protiv Vašingtona.
Zato se sada na Bliskom istoku ne vodi samo trka projektila, brodova i marinaca, već trka između dve računice. Američke, koja želi brz i ograničen pritisak sa maksimalnim političkim efektom. I iranske, koja želi da svaki takav pritisak pretvori u spor, krvav i strateški preskup problem. USS Tripoli, američki marinci, iranske pretnje, Harg, Larak, Kešm i Ormuski moreuz sada su delovi iste jednačine. A ta jednačina sve više liči na onu u kojoj i najmanja iskra može da pretvori regionalni rat u mnogo širi i opasniji požar.
