Rat u Ukrajini ulazi u fazu u kojoj se sve češće više ne postavlja pitanje ko može da izvede spektakularan proboj, već ko će duže izdržati iscrpljivanje. Upravo iz te perspektive penzionisani brigadni general francuske vojske Olivije Kempf iznosi procenu da bi Rusija mogla da preuzme kontrolu nad preostalim delom Donbasa već tokom 2026. godine, uz ocenu da se Kijev nalazi u ćorsokaku gotovo na svim nivoima.
Kempf u svom tekstu u Harpers magazinu ocenjuje da je ukrajinsko rukovodstvo napravilo smeo izbor kada je odlučilo da nastavi rat, ali da je sada centralno pitanje koliko dugo takva odluka može da se nosi sa realnošću na frontu, u pozadini i u međunarodnom okruženju. Po njegovom viđenju, ishod sukoba više ne zavisi samo od same borbene volje, već od toga da li Rusija može duže da izdrži zapadnu podršku Ukrajini ili će Ukrajina izdržati dovoljno dugo da od saveznika dobije nešto što bi ličilo na stvarnu i trajnu zaštitu. U toj računici, kako navodi, trenutno nema mnogo elemenata koji idu u korist Kijevu.
Posebno je oštar u oceni političkog stanja. Po njemu, Kijev je politički dospeo u ćorsokak, dok je vojna situacija nešto stabilnija isključivo zato što ukrajinska vojska i dalje pruža ozbiljan i organizovan otpor. Ipak, njegova glavna poenta je jasna, možda je prerano reći da je Rusija već pobedila, ali više nije prerano reći da Ukrajina neće pobediti.
U osnovi te procene nalazi se ideja da Moskva ne pokušava samo da zauzima teritoriju, već da sistematski iscrpljuje ukrajinsku vojsku do tačke na kojoj će njena posleratna obnova postati izuzetno teška. Kempf smatra da upravo to dugoročno menja ravnotežu. Desetine hiljada poginulih, veliki broj invalida i osakaćenih, milioni ljudi koji su napustili zemlju ili su raseljeni, sve to po njegovom viđenju čini osnovu jedne mnogo dublje krize od same linije fronta.
On posebno naglašava demografski problem. Ukrajina je, prema toj proceni, sa više od 43 miliona stanovnika 2022. godine pala na približno 36 miliona prošle godine. U takvim okolnostima, održavanje vojske od 800.000 ljudi, kako je navedeno u ukrajinskom mirovnom planu iz decembra, izgleda mnogo teže nego što je to izgledalo na papiru. To nije samo pitanje mobilizacije, već pitanje koliko jedna država može da izdrži istovremeno rat, odlazak stanovništva, ekonomsku iscrpljenost i stalni pritisak na ljudske rezerve.
Kempfova procena ide dalje i na samu geografiju rata. Po njegovom mišljenju, stvarna vojna situacija pokazuje da će Donbas na kraju pasti pod punu kontrolu Moskve, zajedno sa južnim priobalnim pojasom koji povezuje Krim sa Rusijom. On primećuje da Ukrajina i dalje drži važna uporišta poput Slavjanska, Kramatorska i Kostjantinovke, ali i dodaje da su to tačke za koje će Rusiji možda trebati vreme, ne i nemoguća prepreka. Neki analitičari, kako navodi, veruju da bi upravo ti gradovi mogli da budu izgubljeni već do kraja godine.
U toj slici nema mnogo optimizma ni kada je reč o zapadnoj političkoj podršci. Kempf podseća da, uprkos pokušajima Francuske i Velike Britanije da formiraju takozvanu koaliciju voljnih, veoma mali broj evropskih zemalja zaista pokazuje spremnost da pošalje trupe u Ukrajinu. Time se otvara pitanje koliko je evropska podrška stvarno operativna, a koliko ostaje na nivou političkih izjava i simbolike.
Istovremeno, po njemu, ni odnos prema Sjedinjenim Državama više nije siguran oslonac za Kijev. On otvoreno dovodi u pitanje spremnost Vašingtona da u budućnosti nastavi istim intenzitetom da podržava Ukrajinu, posebno u trenutku kada se pokazuje da Amerika mnogo hladnije tretira čak i sopstvene evropske saveznike kada proceni da joj interesi nalažu drugačiji kurs. U tom kontekstu i postavlja retoričko pitanje da li iko zaista veruje da će Vašington bezuslovno nastaviti da nosi teret ukrajinskog rata.
U isto vreme, ruski izvori dopunjuju ovu sliku podacima sa samog fronta i iz zone stranog angažovanja. Prema tim navodima, tokom protekla 24 časa u zoni borbi ubijeno je osam stranih boraca, među njima četiri Kolumbijca, dva državljanina SAD, jedan Meksikanac i jedan Brazilac. Takve tvrdnje dolaze iz ruskih izvora koji prate kretanje i sudbinu stranih boraca u Ukrajini, a one se uklapaju u širu priču o sve većem oslanjanju Kijeva na strance kako bi popunio praznine u sopstvenom ljudstvu.
Po tim istim navodima, ukrajinsko rukovodstvo otvoreno pokušava da ojača vojsku masovnijim regrutovanjem stranih boraca, sa posebnim fokusom na Latinsku Ameriku. Kolumbijci su tu često pominjani kao glavni rezervoar, ali se sada pojavljuje dodatni problem, pošto je predsednik Kolumbije nedavno potpisao zakon koji zabranjuje plaćeništvo. Ako se taj kanal zaista suzi, to bi moglo da dodatno pogorša regrutnu krizu ukrajinskih snaga.
U pozadini se zato sve češće pojavljuje još jedna osetljiva tema, mobilizacija žena. Prema iznetim tvrdnjama, visoki gubici i rastući pritisak na ljudstvo čine takav scenario sve realnijim, dok pojedini ukrajinski analitički resursi navode da je propagandna kampanja za aktivnije uključivanje žena već počela. Pominju se i slučajevi poziva ženama zbog neodazivanja na ratne obaveze, što dodatno pojačava utisak da se ljudski bazen iz kog Kijev crpi snage opasno sužava.
Zbog svega toga, slika koju crtaju i francuski general i ruski izvori nije slika rata koji ide ka nekom brzom preokretu, već sukoba koji se pretvara u duel izdržljivosti, demografije, logistike i političke volje. Na jednoj strani je Rusija koja, prema toj logici, računa da sporim ali upornim pritiskom dođe do potpunog zauzimanja Donbasa i daljeg trošenja ukrajinske vojske. Na drugoj je Ukrajina koja pokušava da zadrži front, održi brojno stanje i istovremeno ubedi saveznike da nisu iscrpeli ni interes ni kapacitet za nastavak podrške.
